Jučerašnja pobeda AEK-a u Firenci, ostvarena minimalcem od 1:0 u Ligi konferencije, skrenula je pažnju evropske javnosti na Marka Nikolića. Od Srbije, preko Rusije, Mađarske i Ujedinjenih Arapskih Emirata, pa sve do sadašnjeg angažmana u Atini – put srpskog trenera su obeležili trofeji, duge serije nepobedivosti, rad sa velikim igračima i konstanta borba za vrh.
U razgovoru za Tuttomercatoweb.com, datom odmah posle trijumfa protiv Fiorentine, Nikolić je otvoreno govorio o počecima, ključnim etapama karijere, ambicijama i mogućem dolasku u Seriju A.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Počeo sam da treniram omladince kada sam imao nešto više od 20 godina, a sa 29 sam već preuzeo prvi tim, Rad. U to vreme bio sam jedinstven slučaj, ne samo u svojoj zemlji. Od početka je sve krenulo dobro, imali smo lepu sezonu u kojoj smo promovisali mnogo mladih talenata, koji su kasnije prodati velikim klubovima. Neki su došli i u Italiju, poput Tomovića, na primer. Na Rad imam samo lepe uspomene. Vlasnik me je angažovao dok su bili poslednji i pitao me da li sam spreman da prihvatim izazov. Postavili smo rekordna dostignuća za Rad“, počeo je Nikolić razgovor.
Posle Banjice je usledila Vojvodina, pa prva ozbiljnija stanica – Partizan.
“Najbolji period mog života. To je moj grad, vodio sam klub koji volim, okružen prijateljima i porodicom. Osvojili smo duplu krunu i niz od neverovatnih 37 utakmica bez poraza. Stadion je uvek bio pun, mnogo sreće. Fantastično, velike emocije i slavlja u Beogradu – uspomene koje ću čuvati ceo život“.
Na pitanje šta je tajna njegovih uspeha u različitim zemljama i u različitim kontekstima, Nikolić odgovara otvoreno.
“I u Mađarskoj sam uspeo da osvojim trofej sa Videotonom, a u Evropi smo imali odličan put. Zamislite, bili smo jedini tim koji je ostao neporažen protiv Čelsija Mauricija Sarija u Ligi Evrope koju su oni osvojili. Zatim u Moskvi, sa Lokomotivom koja je bila sjajan tim sa međunarodnim igračima. Pobedio sam u Ligi šampiona protiv Bajerna i Atletiko Madrida, a u Ligi Evrope smo pobedili i Lacio. Sezonu smo završili na 2. mestu iza Zenita, ali sa osvojenim trofejom. Posle toga sam otišao u Šabab Al Ahli, klub koji je u Emiratima ono što je Real Madrid ili Juventus u Evropi. Odlično iskustvo, potpuno drugačije od onoga na šta sam navikao, ali sa mnogo talenata. Sada i tamo počinju da ulažu u mlade, posebno iz Južne Amerike“.
Tajna uspeha postoji.
“To je strast prema fudbalu i radu. Volim da treniram, tako je od prvog dana, još kad sam studirao u Srbiji. Mladim trenerima uvek kažem da se posvete 100% poslu, meni to nije teško. Ljudi pričaju o pritisku, ali ako ga ne osećaš, znači da nisi u pravoj sredini. U Partizanu smo morali da se borimo protiv Crvene zvezde, da stalno pobeđujemo. To je pravi kontekst za mene, i verovatno ono što me izgradilo mentalno“.
AEK i Atina postali su naredna sredina, a Nikolić objašnjava zašto.
“Prošle godine sam bio u CSKA Moskvi, velikanu ruskog fudbala, ali bez mogućnosti nastupa u Evropi. AEK me privukao projektom. Klub ima novog vlasnika, novi stadion, novog sportskog direktora, Havijera Ribaltu, koji je dugo radio u Italiji. On me je želeo i bio je pravi trenutak da dođem. Ovo je početak dugoročnog projekta“.
Što se tiče ranijih spekulacija o Parminom interesovanju, Nikolić priznaje da su istinite.
“Postojale su priče, bilo je razgovora, imamo sjajan odnos. Ali nikada nije insistirao da me dovede po svaku cenu. Jednostavno se poklopilo kada je trebalo da se desi. Nadam se da ćemo sarađivati i ubuduće. Parma? Verovatno da, razmišljali su o tome kada sam odlazio iz moskovske Lokomotive“.
AEK sada menja identitet, to je spoj iskustva i mlađih snaga.
“Menjamo pomalo strukturu. Zatekao sam veoma iskusan tim, visoke prosečne starosti. Ova sezona je prelazna, period obnove i potrebno je vreme. Počeli smo da uvodimo mlađe igrače u odnosu na raniji profil AEK-a, iako još nisu dovoljno mladi po mojim kriterijumima. Za mene fudbal nije pitanje godina ni nacionalnosti, već kvaliteta. Ako imaš 17 ili 37 – ako igraš dobro, tu si. Želimo fizički jaču i dinamičniju ekipu, malo mlađu, i to pokušavamo da ostvarimo“.
Na pitanje o Luki Joviću, nekadašnjem napadaču Fiorentine i Milana, srpski strateg je potvrdio da je bivši Rosoneri bio njegova izričita želja.
“Ne zato što je Srbin, već zbog kvaliteta. Razgovarao sam s njim i rekao mu ‘tokom cele karijere bio si mali Luka, sada je vreme da imaš glavnu ulogu u timu’. On može da bude nosilac igre i da napreduje kao osoba. Želim da ekipa zavisi od njegovih igara, da oseti odgovornost, da bude lider. Verujem da ćemo uspeti. Dobar je momak, dosad mu je samo nedostajala prilika da bude centralna figura“.
Nikolić ne krije da mu italijanski fudbal prija.
“Još pričam malo italijanskog, učio sam ga četiri godine i brzo bih se vratio u ritam. Italijanska kultura je imala velik uticaj na mene. Gledao sam ‘La Domenica Sportiva’ i sav fudbal iz Italije, kao i engleski. Zašto da ne… Ako gledam Lige petice, na vrhu su mi Italija, Engleska i Španija. To su mesta gde se moj stil rada najbolje uklapa. Siguran sam u svoje mogućnosti. Radio sam u velikim klubovima poslednjih 10 godina, osvajanje trofeja je uvek moj cilj. Bitan je projekat, ne samo dolazak u Italiju. Mora da postoji pravo okruženje za dugoročan uspeh. Ne želim samo da treniram – želim da pobeđujem. To je moja priča“.
Marko je imao komentar u na krizu italijanske reprezentacije.
“Ne, nisam iznenađen, vremena se menjaju. Razgovarao sam sa prijateljima koji dobro poznaju italijanski fudbal, a i mnogi iz mog tima dolaze iz Italije. Čitao sam nedavno tekst o atmosferi u Koverćanu. Uz dužno poštovanje, Italija ne sme da se plaši Severne Irske, Bosne i Hercegovine ili Velsa: to je mentalna stvar. Italija ima dovoljno dobru ekipu, svetskom fudbalu nedostaju Azuri“.
Nije moglo bez pitanja o Dušanu Vlahoviću i Nikoli Milenkoviću, takođe bivšim asovima Fiorentine.
“Moj prethodnik, Ivan Tomić, počeo je da daje minute Milenkoviću, a zatim smo zajedno imali sjajnu sezonu. Bio je standardan igrač cele godine i dao je odlučujući gol u finalu Kupa protiv Crvene zvezde. Obojica smo otišli kao pobednici, sa duplom krunom. U kontaktu smo i danas. Postao je odličan igrač i ponosan sam na njega. Te godine sam imao i Dušana Vlahovića, još kao dečaka. Već je potpisao za Fiorentinu i čekao punoletstvo da pređe. Klub je želeo da ga zaštiti od povreda. Na treninzima sam ga koristio u drugom timu, menjao mu pozicije – uvek je bio najbolji. Molio sam klub da mu dopusti bar pet–šest utakmica te sezone. Drago mi je što sam ga trenirao. Ogroman radnik i talenat“.
Italijane je zanimao fenomen Igora Akinfejeva, simbolu moskovskog CSKA.
“Sa njim sam imao neverovatan odnos, čujemo se na nedeljnom nivou. On je igrač koji pripada grupi Maldinija, Džerarda, Totija. Malo je fudbalera koji su ostali ceo život u jednom klubu. U Rusiji je osvojio sve: prvenstva, kupove, Ligu Evrope… Akinfejev je tip lidera koji polako nestaje iz fudbala. Ogroman respekt imam prema njemu. Veliki na terenu, skroman van njega. Stara škola“.
U taboru Armejaca radio je sa Miralemom Pjanićem, nekadašnjim asom Rome i Juventusa.
“Ja sam lično želeo da dođe u Rusiju, bio je u odličnoj formi. Divna osoba i sjajan igrač. U Moskvi je bio moja desna ruka na terenu, imao je ključnu ulogu. Kao Modrić u današnjem Milanu. Ako jednog dana poželi da trenira, rado bih ga primio u svoj stručni štab“.
Na kraju, Nikolić je govorio o svojoj trenerskoj filozofiji.
“Nemam konkretan uzor. Ali igrajući protiv velikih trenera, uvek pokušavam da ‘ukradem’ ponešto. To nije kopiranje, tako se fudbal razvija. Otvorenog sam uma, gledam praktične aspekte rada i prilagođavam se protivniku i trendovima fudbala. Nekada sam imao jednu osobu u stručnom štabu, danas sam okružen specijalistima za svaki segment. Posebno se fokusiram na psihologiju. Fizički i tehnički fudbal je gotovo dosegao maksimum, ali mentalna strana je prostor za napredak“, poručio je Marko Nikolić.
Bonus video:
iris
Marko Nikolić baš ne može da podnese Crvenu Zvezdu, stalno je pominje i nikako da mu ode iz misli… I ako nije u Srbiji Zvezda ga prati u stopu