Aleksandar Stanković ne beži od posla i ne odustaje od sna: Nije sramota raditi, nekada sam sa treninga išao na selidbe... Sve titule bih menjao za debi u Zvezdi

Sa 16 godina priključen je prvom timu Crvene zvezde, delio je svlačionicu sa momcima već bogatih karijera i slušao kako i njega čeka svetla budućnost. Ipak, godine provedene na Marakani i status jednog od najtalentovanijih golmana godinama pre i posle njegove generacije nisu Aleksandru Stankoviću stvorili uverenje da mu bilo šta u životu pripada unapred. Ni mesto među stativama, ni novac, ni pravo da neki pošten posao smatra nedostojnim sebe.

Ovog leta pažnju javnosti privukla je njegova fotografija u radnoj opremi firme za selidbe “Jaki momci”. Za mnoge neobičan prizor – nekadašnji Zvezdin biser nosi nameštaj. Za njega, sasvim uobičajeni deo života. Posao koji je počeo da radi kada su fudbalske plate kasnile po nekoliko meseci, među ljudima koji su mu u međuvremenu postali bliski prijatelji.

NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – Registruj se i uzmi besplatan tiket uz 100 sekundi besplatnih spinova!

U razgovoru za Meridian sport o tome govori bez ustručavanja, nelagode, ali i bez potrebe da od svog iskustva pravi podvig. Pošteno je radio, pomagao sebi i drugima i u tome ne vidi ništa što bi trebalo skrivati. Kada je fotografija postala viralna, bilo mu je drago što će ljudi čuti i za njegove drugare, za koje tokom razgovora ima samo reči hvale.

“Moj otac se bavi kombi prevozom i preko posla je upoznao Jakova, vlasnika firme ‘Jaki momci’. Tako smo se i nas dvojica upoznali, a posle pandemije koronavirusa pitao me je da li bih im ponekad pomagao kada sam slobodan. Svi momci su čista desetka, sjajni ljudi. Jakov je izvrsna osoba, završio je teologiju i u međuvremenu smo postali nerazdvojni drugari”, počeo je Stanković priču za Meridian sport.

U to vreme dodatni posao bio je i način da prebrodi mesece bez redovnih primanja.

“Pre pet, šest godina u fudbalu je bila takva situacija da su plate neretko kasnile po tri ili četiri meseca. Nije lako živeti bez primanja, pogotovo u našem fudbalu, gde plate nisu toliko velike da možeš nešto da ostaviš sa strane. Tada sam povremeno radio uz fudbal. Poslednje tri godine pomažem samo tokom letnjih i zimskih pauza.”

Stankoviću je posebno stalo da pažnja koju je privukao doprinese i ljudima sa kojima radi.

“Voleo bih da ovo bude lepa reklama za njih. To su veoma vredni i pošteni ljudi, koji predano i profesionalno rade svoj posao. Bave se selidbama na najvišem nivou na ovim prostorima. Ceo koncept je odličan i sve može da se vidi na njihovom Instagram profilu. Svi smo isto obučeni, normalni momci. Radimo montažu i demontažu nameštaja, generalno sve što se tiče preseljenja.”

Fotografija koja je tokom leta kružila društvenim mrežama iznenadila je i mnoge njegove poznanike.

“Ranije su izlazili video-snimci, ali je ovo prvi put da je na Instagramu tako direktno prikazano da i ja radim taj posao. Javilo mi se mnogo ljudi, slali su poruke i govorili da nisu znali da se bavim i selidbama. Video sam da je objava bila veoma ispraćena. Moraće da me uzmu za zaštitno lice! Smatram da u tome nema ničeg lošeg, naprotiv. To je zdrava priča, momci su divni, kulturni i profesionalni. Pitali su me da li smeju da objave fotografiju i sa zadovoljstvom sam pristao.”

Uz osmeh prihvata šale, ali o odnosu prema radu govori vrlo ozbiljno.

“Postalo je sramota biti vredan. Bio sam u Crvenoj zvezdi, OFK Beogradu, Železničaru… Možda baš ovo može da bude podstrek nekim mladim ljudima. Nije sramota raditi bilo koji pošten posao. Fudbal je, naravno, prioritet, ali naiđu i takve situacije. Život nije uvek lak. Ovo nije jedini posao koji sam radio uz fudbal, ali u njemu imam najviše staža. Nemam problem s tim, iako pojedini vole da se šale. Svako ima pravo da radi dodatni posao ako želi.”

Profesionalni sport pomogao mu je da lakše podnese fizičke zahteve selidbi. Ipak, kako objašnjava, snaga je samo deo posla.

“Svi momci moraju da budu fizički spremni. U fudbalu sam ceo život i naravno da mi znači što sam profesionalni sportista, naročito kada stvari treba nositi na treći ili četvrti sprat. Mnogo je lakše kada radiš sa ovakvim ljudima i kada smo svi uigrani. Nije stvar samo u snazi, već i u tehnici, položaju tela… Veoma je važno voditi računa o zdravlju i izbeći povrede.”

S obzirom na to da kao golman najbolje vidi teren, te često rukovodi saigračima, liderske sposobnosti koje je stekao u fudbalu bile su mu od koristi i tokom selidbi.

“Letos sam bio Jakovljeva desna ruka. Organizacija je veoma bitna. Ne treba svako da uzima po jednu stvar, već je neophodno napraviti taj popularni lanac. Ljudima možda deluje jednostavno: ponesi, spusti… Ali daleko je od toga, posao je mnogo složeniji. Mi mu barem tako pristupamo. Važno je zaštititi nameštaj i tehniku, pravilno postaviti folije i zaštitne materijale. Uvek sam lider, i na terenu i van njega, pa sam se trudio da pomognem i novim momcima.”

Za dodatni posao raspitivale su se i njegove kolege sa terena, ali je fudbalsko društvo među “Jakim momcima” do sada imao samo u mlađem bratu.

“Pitalo me je nekoliko saigrača tokom prošlosti za posao. Rekao sam da ću ih zvati ako zatreba, jer smo već imali ekipu. Do sada nismo sarađivali. Jedini fudbaler sa kojim sam radio je moj mlađi brat Mateja Stanković. Rođen je 2008. godine i brani u mlađim kategorijama Brodarca. Nas dvojica smo delili posao.”

Bilo je dana kada je golmanske rukavice gotovo odmah menjao radnom opremom. Ipak, vodio je računa da fizički naporan posao ne obavlja neposredno pred utakmice.

“Mnogo puta se dešavalo da pravo sa treninga odem na selidbu. To ume baš da iscrpi. Nekada selidba nije teška, ali ima i situacija kada posao traje i sedam sati. Može da prija kao dodatni kardio trening, a može i ozbiljno da umori. Ipak od prvog dana imam striktno pravilo – nikada nisam radio dan pred utakmicu niti na dan meča.”

Danas je njegova svakodnevica vezana za OFK Vršac, gde je pronašao uslove da se potpuno posveti golmanskoj karijeri.

“Od januara sam u Vršcu i sve je na vrhunskom nivou. Voleo bih da svaki klub tako funkcioniše. Ljudi koji ga vode su na mestu. Živim ovde i trenutno sam posvećen isključivo klubu i fudbalu. Nemam vremena za druge stvari.”

Put do Vršca vodio ga je kroz nekoliko sredina, ali je počeo na Marakani. Kao tinejdžer dobio je priliku da trenira sa prvim timom, u društvu igrača koji su kasnije stigli do velikih evropskih klubova.

“Prvom timu Zvezde priključen sam sa 16 godina. Mislim da je to bila sezona 2014/15. Nenad Lalatović je bio trener, a tu su bili Marko Grujić, Mihailo Ristić, Luka Jović… Godinama sam išao sa prvim timom na pripreme i branio prijateljske utakmice. Mnogo toga sam prošao.”

Pamti da su na Marakani tada vremena bila drugačija, posebno gledajući kroz prizmu finansija.

“Zvezda je krenula da se podiže kada je došao Vladan Milojević. Plate pre toga nisu bile ni približne današnjim. U vreme Nenada Lalatovića bile su oko dve ili tri hiljade evra. Mnogo sam srećan što se klub podigao, puno mi je srce, jer sam zvezdaš oduvek. I u srpskom fudbalu se situacija u tom pogledu popravila, makar u Superligi i Prvoj ligi. Igračima i trenerima je znatno bolje nego ranije.”

Ipak, kada se podvuče crta ispod njegovog boravka u Crvenoj zvezdi, ostaje jedna neispunjena želja. Bio je deo šampionskog tima u dve sezone, sedeo na klupi i čekao, ali zvanični debi nije dočekao.

“Najveća žal u karijeri mi je što nisam debitovao na Marakani. Menjao bih sve titule za minut na golu. Odrastao sam u Crvenoj zvezdi i volim taj klub. Žao mi je što nisam makar debitovao. Bilo bi mi puno srce, značilo bi i meni i mojoj porodici.”

Posebno dobro pamti leto kada je delovalo da je prilika nadohvat ruke.

“Najbliže sam bio kada je Vladan Milojević došao za trenera. Generalnu probu imali smo protiv Rudara iz Pljevalja. Ta utakmica može da se pogleda na Jutjubu, odbranio sam dva zicera. Kahriman je bio povređen, a tu je bio i Jovan Vićić, koji se više ne bavi fudbalom. Trener golmana bio je Dule Gašić, kao i danas. Međutim, Kahriman se oporavio, primio injekcije i uspeo da stane na gol. Pobedili smo 3:0, protivnik nam nije ni šutnuo na gol. Stalno sam se šalio da je tu utakmicu mogao da odradi i moj tata. Generalnu probu sam branio odlično, ali debi se ipak nije dogodio.”

Kasnije mu se, u dresu Železničara, ukazala mogućnost da zaigra protiv kluba u kojem je odrastao. I ti susreti prošli su bez njegovog nastupa.

“Takva je bila situacija, tako su odlučili i nisam branio. Proradile su mi emocije jer sam prvi put od odlaska video ljude iz Zvezde. Nostalgija je učinila svoje. Krivo mi je što ni tada nisam branio, ali to je fudbal.”

Da put do Zvezdinog gola ne mora da bude pravolinijski pokazuje mu i primer nekadašnjeg cimera Ivana Guteše.

“Sreli smo se u Vršcu tokom pauze i sedeli satima. Bili smo cimeri u Grafičaru. On je pravi primer kako život sve namesti kad treba i kako treba. Sjajan momak.”

Razgovor o odrastanju na Marakani vraća ga i na generaciju koja je mnogo obećavala, ali iz koje je veliki broj igrača rano odustao od profesionalnog fudbala.

“Većina momaka prestala je da igra već posle omladinaca. Čak je i momak koji nam je bio kapiten u pionirima rano završio sa fudbalom. Stefan Cvetković je nedavno potpisao za Zrinjski, a Đole Petrović igra za Zemun i takođe se i dalje profesionalno bavi fudbalom. Žao mi je što sa mnogima nisam ostao u kontaktu. Fudbal je čudo, dešavaju se takve stvari.”

Talenat te ekipe, ističe, nije bio sporan.

“Niko ne može da mi kaže da nismo bili talentovani. U pionirima smo osvojili ligu bez poraza, a u prvom delu sezone imali smo 14 pobeda i remi. Gasprom nas je, kao najuspešniju generaciju u klubu, nagradio odlaskom na Vembli, na finale Lige šampiona. Bio je to podstrek, ali smo kasnije, nažalost, posustali.”

Važno mesto u njegovoj priči pripada i Grafičaru, u koji je otišao na pozajmicu i za koji ga vežu uspomene daleko šire od samih utakmica.

“Saradnja sa Grafičarom jedan je od najboljih Zvezdinih poteza. Andrija Crnadak i ja smo bili prvi igrači i deo premijerne generacije koja je otišla tamo na pozajmicu. Mnogo poštujem taj klub i volim ga jednako kao Crvenu zvezdu. Tamo sam odrastao i formirao se kao ličnost. Branio sam kada smo iz Srpske lige ulazili u Prvu ligu. Sećam se utakmica Prve lige na prirodnoj travi na Senjaku, u deset ujutru. To je lep i ozbiljno vođen klub. Moja druga kuća. Igrao sam sa Veljkom Nikolićem, Željkom Gavrićem, Nemanjom Stojićem, Jugom Stanojevim… Mnogim igračima koji su potom ostvarili dobre trensfere i zapažen internacionalni staž. O Grafičaru mogu da govorim samo u superlativima.”

Sa 28 godina ne smatra da je vreme za odustajanje od ambicija. Naprotiv, iskustvo ga je naučilo koliko brzo okolnosti mogu da se promene.

“Fudbal je čudan i nepredvidiv. Sve može da se okrene preko noći, i nabolje i nagore. Zaista sam zadovoljan u Vršcu. Imam 28 godina i svoje snove. Nadam se da ću u ovom poslu ostvariti najviše što mogu. Kratkoročni cilj mi je da se što pre ustalim na golu Vršca, jer ovaj klub zaslužuje sve najbolje.”

A ona najveća želja i dalje ima crveno-bele boje.

“Dugoročni cilj mi je da se vratim u Zvezdu i zaigram za prvi tim. Život piše romane, nije nemoguće. Nije strašno ni ako se ne dogodi, ali voleo bih da bude tako”, rekao je Stanković za Meridian sport.

Bonus video: