Četiri lica Crnog kontinenta: Afrika na Svetsko prvenstvo šalje Mančester siti, Real, ljubav i nadu

Prvi put u istoriji fudbala, planete i televizijskih prava, Svetsko klupsko prvenstvo dobija pravi – Mundijalski format. Više ne govorimo o turniru za odabrane šampione sa različitih kontinenata koji se u decembru pojave da odigraju tri utakmice i vrate se kući – već o spektaklu sa 32 tima, osam grupa, klasičnim nokautom i finalom koje će se igrati 13. jula na Met Life stadionu u Nju Džersiju.

U tom mozaiku velikana, afrički kontinent dolazi sa četiri predstavnika koji se po svemu razlikuju – po stilu igre, kulturi, mentalitetu navijanja i fudbalskoj filozofiji. Ali ono što im je zajedničko jesu strast i želja da Afrika više ne bude fusnota u svetskom fudbalu, već poglavlje za sebe.

Meridian sport ti donosi ekskluzivnu promociju – registruj se i osvoji 7.000 RSD za sport i 500 spinova za slot

Mamelodi (Južna Afrika), Vidad Kazablanka (Maroko), Esperans (Tunis) i Al Ahli (Egipat) – svi stižu kao predstavnici svoje konfederacije sa ozbiljnim regionalnim pedigreom i ambicijom da ostave trag na globalnoj sceni.

Takođe, ono što ih čini posebnim nije samo talenat, već i to što se njihova ekipa sastoji od igrača koji su projektovani da igraju u Evropi, ali su ostali da izgrade nešto u svojoj zemlji.

Nezvanično, to je najprofesionalniji klub u Africi sa sopstvenim trening centrom, analitičarima, sportskom naukom i sistemom koji više podseća na Mančester siti nego na tim malog renomea u svetskom okviru.

Sa severa dolazi Vidad iz Kazablanke – klub čije ime znači ljubav. Ono što ga izdvaja jeste njegova sposobnost da igra na granici – taktički strpljivo, defanzivno čvrsto, ali sa sposobnošću da eksplodiraju u samo tri pasa. To nije slučajnost, nego e filozofija.

Vidad ne želi da impresionira, već da nadmudri i ne igra da se dopadne, već da preživi i pobedi. Njegov put do ovog prvenstva bio je težak, često prljav, ali u tome i jeste šarm – on dolazi kao neko ko zna da se bori, pa makar i protiv vetrenjača. Sirova emocija, buka, ulična taktika.

Vidad više liči pokret nego klub… Oko stadiona Mohamed V je kao u filmu, prolazi se pored zidova išaranih grafitima, portretima legendi, porukama za Raja Kazablanku, a sa krova se čuje eho baklji i pesama koje počinju satima pre meča. Nije im cilj da vas fasciniraju – već da vas ubede da su tu oduvek, i da će biti i posle vas.

Al Ahli iz Kaira – verovatno najpoznatiji afrički klub na svetu, sa više trofeja nego što možete da zamislite… „Klub naroda“, kako ga zovu u Egiptu, ima više od 40 nacionalnih titula, bezbroj kontinentalnih uspeha i navijačku bazu koja se meri u desetinama miliona. Na kraju, to je tim koji zna kako se osvajaju titule, kako se igraju velika finala, i kako se preživljava pod pritiskom. Nešto nalik madridskom Realu, na afrički način.

Takođe, ono što je novo u vezi sa Al Ahlijem jeste da više nisu samo slavan klub koji živi od stare slave – sada su i tim koji zna da igra moderan, fleksibilan fudbal. Poseduju mešavinu iskusnih reprezentativaca i mladih talenata iz Egipta i ne žele da dolaze na ovo prvenstvo kao autsajderi, već kao ozbiljni kandidati za nokaut fazu.

Esperans – četvorostruki šampion Afrike i redovan učesnik završnica kontinentalnih takmičenja ima prepoznatljiv identitet u severnoafričkom fudbalu – kompaktnu, taktički čistu igru i dobru fizičku pripremu. Tokom poslednje tri godine redovno su stizali do polufinala Lige šampiona.

Klub, osnovan još 1919. godine, nosi na dresovima mnogo više od crvenih i žutih boja – deo identiteta Tunisa. Za tamošnji narod to nije samo utakmica, već kulturni događaj, politička poruka i socijalna manifestacija. Ali i nada, što u prevodu znači njegovo ime.

Zanimljivo, poslednjih godina, Esperans je pokušao da pomiri staro i novo, sa lokalnim zvezdama i afričkim biserima sa juga, i napravio tim koji igra pragmatično i konstantno. Za razliku od timova koji se oslanjaju na formu, Esperans se oslanja na naviku da pobeđuje i bez preteranog respekta.

Na kraju, jedni dolaze da se pokažu, drugi da potvrde reputaciju, treći samo da igraju svoj fudbal… Ipak, svi znaju gde su došli – na turnir gde nema vremena za greške, a još manje za komplekse.

Nema lakih protivnika, ali ni mesta za strah. Ko bude znao da ostane svoj, taj će ostati i upamćen. Za Mamelodi, Vidad, Esperans i Al Ahli, ovo nije samo pitanje rezultata. Ovde se meri koliko daleko možeš sa onim čim raspolažeš, a ne sa onim što bi voleo da imaš…

BONUS VIDEO: