Da je predsednik Astane, Maksimović bi uradio isto: Sada shvatam što nisam igrao poslednjih šest meseci

Nasleđe Nemanje Maksimovića u Astani je neverovatno. Toliko da kada mediji o Kazahstanu pišu o srpskom fudbaleru – stavljaju epitet jedan od najboljih stranaca ikada koji je branio boje Astane. Plementi vezista koji je strelac istorijskog gola za srpski fudbal će na kraju sezone napustiti Hetafe i zadužiti dres Panatinaikosa.

U razgovoru za kazahstanske medije, Maksimović se prisetio vremena provedenom u Astani, kao i poslednjih šest meseci kada nije igrao.

SPREMI SE ZA BESPLATNU ZABAVU: Preuzmi BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 100 FREEBET-OVA na Super Heli igri – registruj se na sajtu meridianbet.rsili putem mobilne aplikacije.

“Vremenom sam shvatio zašto nisam igrao u Astani, i to je normalno. Bio sam mlad fudbaler, svetski omladinski šampion koji je igrao u grupnoj fazi Lige šampiona, a ugovor mi je isticao. Astana nije imala priliku da zaradi na mom transferu, pošto sam potpisao preliminarni ugovor sa Valensijom. Pokušao sam da se preselim tamo još u zimu 2017. godine, ali je tada klub odbio da plati moj transfer i sačekao je leto kada sam postao slobodan igrač. Razumem zašto nisam smeo da igram ovih šest meseci. Da sam predsednik Astane, uradio bih isto. Ali ove 2,5 godine u Astani su bile neverovatne. I ovih šest meseci bez treninga u Astani nije promenilo moje mišljenje o klubu i Kazahstanu”, rekao je srpski fudbaler.

Setio se simpatičnih anegdota iz perioda dok je branio boje Astane, kao i saigrača Bauiržana Džolčijeva.

“On je bio super talentovan, ali je bio lud. Da je radio na sebi, igrao bi u vrhunskim klubovima, imao je sve – brzinu, snagu, skok, pas. Fudbal mu je bio poslednji. Da je razmišljao o fudbalu, sa svojim fizičkim atributima mogao bi da igra u La Ligi.

Setio se i jedne anegdote vezane za svog bivšeg saigrača, koji je vrlo rano ostavio fudbal – sa samo 25 godina.

“Sećam se jednog slučaja kada smo igrali u gostima. Bio je dan utakmice, ručali smo i bilo je vreme za polazak na stadion, ali Džolčijeva nije bilo. Svuda smo ga tražili. I vrata njegove sobe su bila otvorena, ušli su u njegovu sobu, a on je spavao. Čovek je zaboravio da je danas bila utakmica”.

Odlazak u Španiju se ispostavio kao prava stvar. Prvo epizoda u Valensiji, a onda odlazak u Hetafe.

“Hetafe je najbolji klub u mojoj karijeri: živim u jednom od najboljih gradova na svetu, igram u jednoj od najboljih liga na svetu i ne osećam nikakav pritisak, što je veoma važno. Meni i mojoj porodici je veoma ugodno da živimo ovde. Godinu dana sam živeo u Valensiji, pet godina u Madridu i veoma sam zahvalan Španiji na svemu. Ne samo da je moja karijera bila uspešna ovde, već i moj lični život: moja deca su rođena u Madridu i ovde se školuju”.

Jedno od pitanja je bila vezano za igrače koji su najviše impresionirali Maksimovića.

“Ovo su svakako Dani Pareho, Ronaldo, Mesi, Buskets, Nejmar, Modrić, Kros i Serhio Ramos”.

Setio se svog najvećeg idola, kojeg je obožavao dok je bio kilnac.

“Kada sam bio mali, naravno, gledao sam Ronaldinja kako igra. Njegova tehnika je luda, bukvalno je uživao na terenu”.

Bonus video: