Engleski električar se na Jadranu zaljubio u Partizan i napravio malu Humsku u gradu Robina Huda: Sale Ilić broj jedan... Voleo bih da ugostim Blekija, zbog bubnjeva u Pioniru uši su mi zujale satima

(Od izveštača Meridian sporta iz Notingema)

Pojedine priče nalaze se van dometa čak i najboljih svetskih režisera, jer su jednostavno previše neobične da bi bile izmišljene, te sasvim živopisne da sačuvaju svoj unikatni identitet.

Toni Perkins još nije dobio priliku da svoju putešestviju ovekoveči na filmskom platnu, ali to ne menja činjenicu da je glavni junak priče nastale zahvaljujući privrženosti crno-belim bojama, koja ga je u mladosti odvela do Jadrana, a kasnije uticala da malo parče Beograda ponese u rodni Notingem. Legenda o Robinu Hudu osvojila je brojne generacije širom planete, ali prva istinska povezanost Beograda i podnožja Šervudske šume nastala je na temeljima taverne, čije ime ne bi privlačilo toliku pažnju da se nalazi na Topčiderskom brdu umesto samog centra Engleske…

Boravak na Ostrvu ukrasio je Meridian sport posetom taverne Partizan, poznatoj po enterijeru u kojem preovladavaju crno-beli suveniri poreklom iz Humske ulice, te kako kaže lokalno stanovništvo – najboljim pivom u Notingemu. Već na vratima usledio je doček ljubaznog domaćina, koji je u društvu više nego duhovitog prijatelja, razvukao osmeh od uva do uva i sa zadovoljstvom za Meridian sport ispričao delić uzbudljive životne priče i otkrio detalje kako je prateći voljeni Nots Kaunti zavoleo i Partizan.

“Bio je to omladinski turnir na prostoru današnje Hrvatske. Avionom smo doputovali u Pulu, a prva faza takmičenja igrala se u mestu Rabac. U grupi su bili Dinamo Zagreb, Borac Banjaluka, Labin kao domaćin i mi. Prošli smo dalje, a zatim smo u polufinalu igrali protiv Partizana na stadionu Kantrida u Rijeci. Partizan je tada izašao na teren u crno-belim prugastim dresovima. Ja sam navijač Nots Kauntija, koji takođe igra u crno-belom, pa mi je to odmah privuklo pažnju. Nema mnogo klubova sa takvim bojama”, počeo je Perkins, pa tako samo uhvatio zalet i nastavio u identičnom ritmu:

“Nekoliko godina kasnije javio se jedan momak iz Užica uredništvu klupskog magazina. Uporedio je Notingem i Beograd – manji klubovi igraju u crno-belom, veći u crveno-belom, a ovi drugi su osvojili Kup evropskih šampiona. Dobili smo kontakt jedan drugog jer su u klubu znali da sam ranije bio u Jugoslaviji. Odgovorio sam mu da smo kao omladinci igrali protiv Partizana i pobedili ga posle penala. Nije mogao da veruje.”

Zaljubljenik – u kako kažu brojne stranice istorije najstariji klub na planeti, očaran povezanošću sa beogradskim velikanom, odlučuje da se upusti u novu avanturu i načini korak više.

“U to vreme Partizan je već bio u redovnom kontaktu s njim. Godine 2006. došao je u Englesku da gleda utakmicu Partizana protiv Midlsbroa, pa smo se tamo i upoznali. Pozvao me je da dođem u Srbiju. Na Zapadu se stalno mogu pročitati razne predrasude o Srbiji, kao da odlazak tamo predstavlja neku veliku opasnost.”

Pitanja bi u tom trenutku samo remetila koncept Tonijeve inspiracije.

“Trebalo mi je dve godine da skupim hrabrost i konačno odem. Ostao sam nedelju dana. Prva utakmica koju sam gledao bila je Sloboda u Požarevcu, zatim Čukarički – Partizan, a iste večeri i Crvena zvezda – Smederevo. Na utakmici u Midlsbrou upoznali smo i nekoliko autora navijačkog fanzina „The Pie“. Već narednog vikenda došli su da gledaju Nots Kaunti u Svonsiju, pa smo se ponovo sreli. Posle toga sam se konačno odvažio da odem u Srbiju, a od 2008. godine pa sve do pandemije kovida dolazio sam dva ili tri puta godišnje. Pratio sam evropske utakmice Partizana, od gostovanja u Rilu u Velsu pa do mečeva u Srbiji.”

Nije Perkinsu trebalo mnogo vremena da “klikne” sa srpskom kulturom.

“Zaista uživam kada sam u Srbiji. Fudbal je otprilike na nivou na kojem igra Nots Kaunti, ali ljudi su sjajni, a zemlja prelepa. Već planiram da ponovo dođem u septembru. Ostaću nekoliko dana, obići malo zemlju i pogledati jednu utakmicu. Tokom svih tih putovanja upoznao sam mnogo divnih ljudi.”

Nesvakidašnji naziv lokala za ovaj deo planete privukao je brojne goste iz naše zemlje, ali i celog Balkana. Među njima je bilo i poznatih ličnosti.

“Jedan od najpoznatijih gostiju koje smo imali u pabu bio je komičar Dimitrije Banjac. Prošlog septembra našli smo se u Novom Sadu, što mi je bilo posebno drago.”

Kako je razgovor spontano tekao, tako su i navirala sećanja više nego prijatnog domaćina. Na momenat je Toni zastao napustivši šank, te iz obližnjeg frižidera izvukao flašu rakije u obeležjima Partizana, te ubrzo napunio isti takav čokanj i ponudio tradicionalnu srpsku šljivovicu.

“Sve je, zapravo, počelo od tog omladinskog turnira. Pre nego što sam otvorio pab radio sam kao električar. Tokom pandemije ostao sam bez posla i tada sam odlučio da ostvarim dugogodišnju želju – da otvorim mali pab. Prostor u kojem se danas nalazi nekada je bio kladionica. Kada je došlo vreme da mu dam ime, nikako nismo mogli da pronađemo odgovarajuće. Na kraju sam rekao: “Neka se zove Partizan”. Koliko znam, u celoj Engleskoj, Velsu i Škotskoj ne postoji nijedan drugi pab sa tim imenom.”

Naziv se savršeno uklapa u prostor, sudeći da je isti ukrašen stotinama suvernira, isečaka iz srpskih novina, dresova, majici, fotografija…

“Naravno, imam i nekoliko suvenira, pa sam želeo da napravim mesto gde mogu da ih izložim. Tako je sve i počelo.”

Kada god mu vreme dozvoli – Toni pomno prati mečeve Partizana.

“I dalje redovno pratim Partizan. Prošle godine sam bio u Kragujevcu, a u septembru sam gledao utakmicu u Subotici, pa zatim i večiti derbi. Uspeo sam da odgledam dva meča za nedelju dana.”

Iako je svestan veličine crno-belih u igri pod obručima, nije propustio priliku da oseti atmosferu čuvenog Pionira, ali njegov fokus usmeren je ka omiljenom sportu i nadmetanju u Humskoj ulici.

“Košarka nije sport koji je posebno popularan u Engleskoj, ali sam jednom bio na utakmici Partizana u hali Pionir. Atmosfera je bila nestvarna. Ne smem ni da zamislim kako izgleda kada se igra u Beogradskoj areni. Već u Pioniru, sa oko 8.000 ljudi, osećaj je bio kao na fudbalskoj utakmici.Bio sam iza koša. Jedan prijatelj me je odveo tamo i rekao da sačekam. Neposredno pred početak utakmice doneo je dva velika bubnja i postavio ih tik pored mene. Kada se meč završio, uši su mi doslovno zujale. Buka je bila neverovatna. Mislim da je protivnik bio Bamberg, u Evrokupu ili Evroligi“, istakao je Perkins, pa potom dodao:

“Bio sam i na jednoj rukometnoj utakmici, na stadionu pored Radovog, protiv Vojvodine. I to mi se dopalo, atmosfera je bila mnogo sličnija fudbalskoj nego što sam očekivao.”

Ni gostovanja nisu nedostižan poduhvat za vlasnika taverne.

“Naravno, i dalje pratim Partizan. Prošle godine sam bio i u Edinburgu na utakmici protiv Hibernijana.”

Mnogi asovi crno-belih privkli su Tonijevu pažnju, ali aktuelni trener je broj jedan za najvećeg partizanovca na Ostrvu.

“Ako govorimo o omiljenim igračima, bez dileme je to Saša Ilić.”

Ne krije Toni želju da u svom lokalu ugosti nekog od bivših ili sadašnjih članova kluba iz Humske.

“Nažalost, nijedan fudbaler Partizana još nije posetio moj pab. Nikola Milenković, koji sada igra za Notingem Forest, nekada je nosio dres Partizana i veliki je navijač kluba. U ambasadi Srbije u Beogradu upoznao sam ljude čiji roditelji poznaju Milenkovićeve roditelje, pa je do njega stigla priča da u Notingemu postoji pab koji se zove „Partizan“. Ipak, još nije svratio. Pokušao sam čak da ga kontaktiram preko Instagrama, ali nisam dobio odgovor. Isto važi i za Aleksandra Mitrovića i Sašu Lukića.”

Ipak – još jedan čovek koji spaja Nots Kaunti i Partizan bio je gost specifične taverne koja odiše romantikom.

“Jedini bivši fudbaler koji je bio gost paba, a da ima vezu sa Partizanom, jeste Radi (Radojko) Avramović. Nije igrao za Partizan, ali je veliki navijač kluba. Rođen je u Čačku, a svojevremeno je bio golman Nots Kauntija dok je klub igrao u staroj Prvoj diviziji. Prošle godine došao je sa sinom Ivanom, kojeg poznajem još od omladinskog turnira. Ivan je sa samo 14 godina bio prevodilac omladinskom timu Nots Kauntija, pa se znamo još od tada. Kasnije sam ga ponovo sreo kada je Partizan gostovao Arsenalu u Londonu”, istakao je Perkins i nastavio u istom ritmu:

“Kada su prošle godine došli u pab, bio sam potpuno zatečen. Kažu da ne treba upoznavati svoje heroje, a meni je Radi bio upravo to. Toliko sam bio impresioniran da sam više razgovarao sa Ivanom nego sa njim. Ipak, bilo je sjajno upoznati čoveka kojem sam se godinama divio.”

Na Tonijevoj adresi česti gosti su i navijači najvećeg rivala.

“Mnogo ljudi iz Srbije dolazi u pab. Imali smo i dosta navijača Crvene zvezde. Kada smo tek otvorili, svraćali su ljudi koji žive u okolini. Pitali bi zašto se pab zove Partizan, a ne drugačije. Kada im ispričam priču o omladinskom turniru i kako je nastala moja povezanost sa klubom, sve im postane jasno.”

Žreb za Ligu Evrope vrlo lako je mogao minule sezone da spoji crveno-bele iz dva omiljena grada glavnog junaka naše priče.

“Prošle godine sam bio pomalo zabrinut jer je postojala mogućnost da Notingem Forest u Evropi igra protiv Crvene zvezde. Zvezdini navijači imaju određenu reputaciju, pa smo se šalili da ćemo možda morati da zaštitimo izloge. Tokom utakmice Srbije i Engleske na Vembliju, već naredne večeri u pab je došla grupa od sedam navijača Partizana. Neki su doputovali čak iz Podgorice, a sa njima je bio i jedan novinar. Ne mogu da se setim za koje novine radi, ali upravo je on pomogao nekolicini navijača Nots Kauntija da dobiju akreditacije za Partizanove utakmice, pa su čak mogli da budu na atletskoj stazi uz teren tokom meča.”

Bila je to prilka da sa saborcima u svom lokalu zajedno bodri Partizan.

“Te večeri igrao je i Partizan u košarci, pa smo utakmicu pustili na velikom ekranu. Sedmorica navijača zajedno su gledala meč, a pridružilo im se i nekoliko navijača Nots Kauntija koji ih već poznaju. Sutradan je stigla još jedna grupa. Većina njih se međusobno poznavala, a popodne su svi zajedno otišli na utakmicu Nots Kaunti – Harogejt. Bilo ih je čak četrnaest, što je verovatno najveći broj navijača Partizana koji su istovremeno bili u našem pabu. Obično dolaze pojedinačno ili u manjim grupama od po dvoje ili troje.”

Uspomene su samo navirale. Želeo je da nam pojasni da ljudi u Engleskoj i te kako znaju ko je Partizan

“Dok smo sređivali pab, svratio je poštar i pitao kako će se zvati. Rekao sam mu: „Partizan.“ Odmah je odgovorio: „Kao Partizan iz Beograda?“ Ispričao mi je da je svojevremeno često putovao u Beograd i da kod kuće ima nekoliko uspomena koje bi voleo da pokloni pabu. Nekoliko dana kasnije doneo ih je i od tada su deo naše kolekcije”.

Izgled taverne fascnirao je sve posetioce iz Srbije.

“Već prve sedmice nakon otvaranja došao nam je jedan navijač Partizana koji živi u Bedfordu. Ugledao je gramofonsku ploču koja se puštala prilikom izlaska igrača na teren i odmah mi ponudio 30 funti da je kupi. Morao sam da ga odbijem, jer ploča nije moja, već mi je pozajmljena. Rekao mi je da mu vraća mnogo uspomena i da bi rado platio koliko god treba, ali jednostavno nisam mogao da je prodam. Kada pogledate oko sebe, videćete da gotovo svaki predmet ima neku priču. Ljudi su donosili suvenire sa putovanja ili iz svojih privatnih kolekcija, pa je tako nastala čitava zbirka uspomena. Upravo to ovom mestu daje poseban karakter”.

Svaki kvadrat taverne ima svoj poseban značaj.

“Jedan od predmeta koji najviše privlači pažnju jeste majica sa motivom Morisija (Morrissey). Ljudi često pitaju kakve on ima veze sa Partizanom, a onda im objasnim da je reč o navijačkom dizajnu inspirisanom tribinom stadiona JNA. To je jedna od stvari koju gosti najčešće komentarišu.”

Pojasnio je potom detalje rivalstva između Nots Kauntija i Notingem Foresta.

“Rekao bih da je to pomalo jednostrano rivalstvo. Navijači Notingem Foresta uglavnom gledaju na Nots Kaunti kao na mlađeg brata. Često kažu da im je drago kada dobro igramo, dok mnogi naši navijači upravo zbog takvog stava ne podnose Forest. Njihovi najveći rivali su Derbi Kaunti i Lester, dok su naši tradicionalni rivali klubovi poput Mensfilda i Česterfilda, sa kojima se mnogo češće sastajemo.”

Dugo nije bilo prilike da se sastanu sa nekadašnjim dvostrukim vladarom Evrope.

“Sa Forestom nismo igrali godinama. Poslednji put bilo je u Liga kupu, kada je trener Nots Kauntija bio Martin Alen. Mislim da je od tada prošlo deset ili jedanaest godina.”

Neretko je vodio i te kako zanimljive razgovore sa navijačima Crvene zvezde, takođe bivšim svetskim i evropskim prvakom.

“I navijači Crvene zvezde dolaze u pab. Bilo ih je nekoliko i svi postavljaju isto pitanje: „Zašto biste pab nazvali po drugom najvećem klubu u Srbiji?“ Kada im ispričam kako je sve počelo – od omladinskog turnira u bivšoj Jugoslaviji, utakmice protiv Partizana i svih kasnijih putovanja u Srbiju – potpuno razumeju zbog čega je pab dobio upravo to ime.”

Svojim ponašanjem, uzbudljivom pričom, ali i ljubaznošću, osvajao je Perkins i one koji žive za crveno-bele boje.

“Na kraju shvate da to nema nikakve veze sa provociranjem ili izborom strane, već isključivo sa jednom životnom pričom i uspomenama koje traju već decenijama”, zaključio je Toni Perkins u intervjuu za Meridian sport.

Bonus video: