Etore Mesina, jedan od najcenjenijih evropskih košarkaških trenera, predvodi milansku Olimpiju, ali emocije koje ga vežu za fudbal jednako su jake kao i za sport kojim se profesionalno bavi. Rođeni Sicilijanac, odrastao u Venetu, već decenijama navija za Milan i gaji duboku povezanost s Bolonjom, gradom koji mu je bio dom i mesto profesionalnog i ličnog sazrevanja.
Kao takav, nametnuo se kao poželjan sagovornik pred finale Kupa Italije, koje je zakazano za sredu u 21 čas na rimskom Olimpiku, gde su protagonisti upravo Milan i Bolonja.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
U intervjuu za La Republiku, koji je ogolio mnogo više od sportske pripadnosti, Mesina je otvorio dušu i pričao o dresu od bake koji je probudio ljubav, slavnim finalima Rosonera, ali i poštovanju koje oseća prema timu iz Bolonje, koji je preživeo veliku tragediju kada je ostao bez Siniše Mihajlovića.
Ljubav prema Milanu započela je sasvim slučajno, i to zahvaljujući poklonu za Božić.
“Za Božić 1966. godine baka mi je poklonila crveno-crni dres. Na njega je sama prišila broj deset, jer je znala za Riveru. Tako sam se zainteresovao i od tada sam počeo da navijam i pratim“, počeo je Mesina priču.
Etore nije bio samo pasivni navijač koji utakmice prati isključivo putem televizije. Tokom godina, često je odlazio na stadion, gledao omiljeni klub uživo, pa čak i na važnim gostovanjima.
“Išao sam na stadion, pa i na gostovanja. Bio sam u Beču na finalu Kupa šampiona“.
Kao i svakom tifozu, ni njemu nisu strani bolni porazi. Emocije su sastavni deo tog odnosa. Ali baš kao što neuspesi znaju da zabole, tako i pobede umeju da ostave neizbrisiv trag. Konkretno, jednu nezaboravnu obeležio je Dejan Savićević fantastičnim lobom.
“Finale u Atini sa Kapelom na klupi. Pobeda sa 4:0 nad Barselonom, neverovatna utakmica“.
Uprkos dugogodišnjoj vezi sa Milanom, Mesina gaji snažne emocije i prema Bolonji. Grad u kojem je proveo značajan deo profesionalne karijere i u kojem su ostali njegovi najbliži, zauzima posebno mesto u njegovom životu.
“Više ne živim u Bolonji, ali tamo su mi majka i porodica moje supruge. Dakle, važan deo mog života, pored svih godina koje sam tamo proveo. Bolonja je sjajan primer“.
Posebno ceni način na koji je fudbalski klub iz Bolonje gradio identitet i zajedništvo u poslednjim godinama.
“Tokom proteklih sezona donosili su veoma jasne odluke u vezi s igračima i trenerima, gradili su, ulagali, prolazili kroz teškoće, pa i kroz tragediju kao što je smrt Siniše Mihajlovića. Klub ima važnu istoriju, a i ovaj tim je deo te istorije, povezane sa gradom, sa mnogo ljubavi i simpatija. Na Virtusovim teniskim terenima sretao sam Paskutija i Bulgarelija – posebni, otmeni ljudi koji su ostavili trag“.
Kada se govori o predstojećem finalu koje okuplja upravo ove dve ekipe, Mesina priznaje da bi poraz od Bolonje bio lakše podnošljiv.
“Kao navijač želim pobedu, ali izgubiti finale od Bolonje – to manje boli“.
Nedavna pobeda Milana u Seriji A podstakla je analize i među trenerima, a Mesina, iz svog ugla, razmatra i pozitivne i negativne strane takvog trijumfa uoči finala.
“Kao trener se uvek pitaš: da li je bolje bilo da imamo više problema, ili je korisno što smo protivniku usadili sumnju pobedivši ga? Odgovor nikada ne znaš. Zato ono što se desilo – ne znači ništa“.
Mesina iz bogatog trenerskog iskustva zna koliku težinu mogu da imaju reči upućene timu pred odlučujuće duele.
“Završne reči imaju veću težinu ako ih izgovore vođe tima, jer trener svoj posao završava ranije. Uvek sam se trudio da igračima ne oduzimam mentalnu energiju pričama o tome šta bi bilo posle. Jedan moj bivši igrač, govoreći o finalu Evrolige koje smo osvojili sa CSKA, rekao je: pritisak koji smo osećali bio je da odigramo najbolju moguću utakmicu. To je ono što je važno: dati maksimum. A to ne znači uvek i pobediti“.
Gledajući na sezonu koja je iza Milana, Mesina ističe koliko je bilo izazovno sve povezati, ali i koliko je tim uradio na planu rezultata.
“Ovo je bila teška sezona, ali uspeti da se sve ponovo poveže, osvojiti trofej i biti u igri za još jedan – to nije mala stvar. Konseisao je znao kako da probudi tim, brojni preokreti to potvrđuju“.
S druge strane, Bolonja ga je iznova iznenadila usponom i stabilnošću.
“Prošle godine delovalo je kao da je sezona bila neponovljiva, ali sad je pokazala konstantan napredak. Zaista me je impresionirala“.
Na pitanje o dresu koji mu je baka poklonila, Mesina s osmehom priznaje da ga više nema, ali se setio jednog posebnog trenutka.
“Ne, ali imam jedan drugi. Obukao sam ga u sali posle osvajanja titule sa Piolijem, da treniram i da se našalim sa svojim igračima koji navijaju za Inter, poput Melija, koji je čak nagovorio Amerikance da navijaju s njim“.
Dotakao se i uspomene na Kobija Brajanta, s kojim je delio mnoge sportske trenutke, uključujući i razmenu mišljenja o fudbalskim klubovima.
“Bio je ekumenski nastrojen. Imao je simpatije prema Milanu, ali sam ga u Španiji video i sa dresom Barselone“.
Na pitanje da li bi pre izabrao titulu Milana ili jedno veče sa omiljenim likovima iz serije Prijatelji, Mesina je odgovorio duhovito i diplomatski.
“Zašto moram da biram“.
Finale će, kako kaže, gledati u najbližem krugu.
“Kod kuće, sa sinom, koji je veliki navijač Milana“, poručio je Etore Mesina.
Bonus video:
