Gledala je tih godina čitava zvezdaška fudbalska javnost ka dečacima iz generacije ’95 koji su tamanili sve koji su im se našli na putu u Srbiji.
Ujedno i vapili za desnim bekom, pozicijom koja je odlaskom Pavla Ninkova sa Marakane odisala promajom, a ljubitelji mlađih selekcija adekvatnog naslednika videli su u Nemanji Jakšiću.
Opisivali su ga kao – “najborbenijeg fudbalera kog možete da zamislite”, što je dodatno čačkalo maštu zvezdašima.
Ipak, maćinski odnos Zvezde prema svojoj deci uslovio je da se umesto miliona u kasu – slegne nula, a egzodus dvocifrenog broja dece sa Marakane samo je potvrdio činjenicu da u Ljutice Bogdana – nešto nije kako treba.
No, vratimo se na glavnog aktera naše priče. Kada u inostranstvu i uređenom sistemu kakav vlada u Sloveniji opstanete doslovno deceniju i ponesete epitet svojevrsne legende tamošnjeg fudbala – jasno je da su vam radne navike i ljudski kvaliteti – na visokom nivou.
I da – nikada Jakšić nije prestao da se bori. Iz dana u dan pravda reči iz mlađih selekcija Zvezde, nažalost – daleko od fudbalske javnost i u Srbiji, kojima je pouzdani defanzivac – i dalje donekle nepoznat.
Ali to ništa ne umanjuje.
“Ne razmišljam sad o Zvezdi, jer prosto nije realno. Gde iz Slovenije da dođem u Zvezdu… Mislim, nikad se ne zna, sve je moguće, ali trudim se da budem realan”, počinje Jakšić razgovor za Meridian sport i evocirao jedinu utakmicu koju je odigrao za prvi tim Zvezde, u Novom Sadu protiv Vojvodine kada je Sa Pinto bio trener:
“Ma čudo… Sećam se da je nas šest, sedam došlo da trenira sa prvim timom Zvezde i nisam očekivao da ću igrati. Posle kad sam saznao da počinjem – da me je neko pitao da umrem, umro bih tu. Eto tako sam se osećao. Razmišljaš – “Ma ko će da dođe nas da gleda, a onda izađeš i vidiš pun stadion”. Izgubili smo 0:3, ali Vojvodina je bila u punom sastavu tad. Šta smo mi mogli? Borim se, uklizavam, a čuvam Kataija… Imali su top ekipu, igrali su Trajković, Vulićević…Posle toga sam mislio da ću ići na pripreme sa prvim timom Zvezde, jer je nekako bilo logično da je to sledeći korak posle debija, ali nije se desilo. Pojavila se i opcija da odem u Spartak iz Subotice, ali neko je stopirao tu priču. Sećam se da je bila neka utakmica čini mi se u Lajkovcu gde su manje-više procenili da to nije to kada smo u pitanju Nemanja Maksimović i ja u vezi prvog tima Zvezde. Za Maksu su svakako pogrešili.”
Nisu tada Zvezdini klinci mislili o nemaštini. Bili su ponosni na činjenicu da su tu, ali da vrati vreme – sigurno bi Jakšić neke stvari radio drugačije…
“Ne osetiš to kad si klinac… Nije bilo ni vode, ni struje, ali budeš srećan što si u Zvezdi i što možeš tu da igraš. Nismo razmišljali o parama, a danas je neko drugo vreme. Tada računaš u glavi da nema veze što nema para, jer ćeš uskoro zaigrati za prvi tim, a onda će da dođe inostranstvo. Ali nismo tada znali šta je profesionalizam. To tek posle vidiš – kad neko ispliva, a neko ne. Što se mene tiče, ne mogu da kažem da se klub ogrešio o mene. Za sve sam kriv isključivo ja. Mene je sve osim fudbala u tim godinama zanimalo. Pravio sam razne gluposti, ponašao se katastrofalno… Moj život, moja karijera i preuzimam odgovornost za sve. Nemam problem da priznam da sam krivac isključivo ja.”
I dalje mu je poraz u jednom od večitih derbija – urezan kao rana na srcu. A nije mu drago ni zbog raspada te generacije o kojoj su se, zaista, pričale bajke.
“Vidim da za svaku generaciju pišu da je najtalentovanija još od one ’84 sa Bastom i Jankovićem, ali mislim da su te priče krenule od naše. Stvarno smo bili dominantni, redovno pobeđivali Partizan… Jedini poraz od crno-belih koji pamtim je kad smo na JNA vodili 1:3 i onda na kraju izgubili – 4:3. To mi je možda i najgori poraz u karijeri… Držali smo se kao generacija, posle su došli Nikola Šakić iz Crvenke i Veljko Simić iz Lazarevca da zaokruže priču. Osvajali smo turnire, ali posle u kadetima je to sve nekako stalo. Kada su Janković i Simić otišli za prvi tim Zvezde, nismo bili toliko dominantni više. Tada je Vojvodina preuzela primat, imali su dobru generaciju sa Sergejem, Gaćinovićem, Pankovim, Spremom, Kordićem…”
Od prvog tima Zvezde do treće lige, i to sve za samo šest meseci. Nije lako, pogotovo za glavu…
“Bila je i neka opcija da idem u Linc, ali verovatno proba, ni ne sećam se više. Na kraju sam završio u trećoj ligi – u Železniku. To mi je najteže palo. Bio sam besan, razočaran, tužan. Ipak, na kraju je to ispalo izuzetno lepo iskustvo za mene. Znao sam – ili ću da iskoristim šansu ili ću prestati da igram fudbal. Na kraju smo napravili dobru ekipu, susreo sam se prvi put sa seniorskim fudbalom, gde dočekaš da te neko u duelu – “navuče” na lakat. To je neka vrsta odrastanja koju svaki igrač treba da prođe. Mnogo su mi pomogli Vlada Vuković i trener Dejan Rađenović. Uz njih sam shvatio da to nije tragično iskustvo, već šansa da napravim iskorak. Posle toga sam otišao u Zetu, gde sam prvi put osetio prvoligaški fudbal, a onda Slovenija.”
Tamo je otišao sasvim slučajno, a ostao deceniju. Upoznao suprugu, ostvario se kao otac i nesumnjivo – obeležio slovenački fudbal.
“Drugar me je nazvao jedno veče i pitao da li bih otišao u Sloveniju. Brzo se sve odigralo…Stigao sam u Zavrč gde je sve funkcionisalo kako treba do aprila. Potom je sve krenulo nizbrdo, gde smo izborili opstanak, a zatim ostali bez licence da se uopšte takmičimo u prvoj ligi. Tada se čitava priča raspala. Potom sam pet godina proveo u Aluminiju gde sam upoznao i suprugu sa kojom danas imam porodicu, tako da mi je to vreme i sa ljudske strane izuzetno važno u životu. Zatim Bravo, gde sam igrao i kvalifikacije za Ligu šampiona, postigao gol. Dobra sezona iza mene, pogotovo prolećni deo kada smo bili u samom vrhu u jednom trenutku. Sve u svemu – ponosan sam na deceniju u slovenačkom fudbalu.”
Delio je svlačionicu sa Vanjom Drkušićem, a odmeravao snage sa Timi Maks Elšnikom…
“Vanja me je najbolje dočekao u Bravu. Odličan je igrač i žao mi je što to u potpunosti nije pokazao u Zvezdi. Nažalost, to je fudbal. Nekad se ne adaptiraš dobro, pritom nije ni lako igrati u Zvezdi. Što se Elšnika tiče, sve je sam pokazao. Nema tu šta da se priča. Znao sam da je dobar igrač, ali nisam očekivao da će takvu razliku da pravi u Zvezdi.”
U jednom momentu je bio predviđen da se nađe u avionu za Novi Zeland, ali i sam priznaje – nije bilo realno.
“Igrao sam za sve mlađe selekcije reprezentacije Srbije… Kada se sve to oko Novog Zelanda pravilo – momci koji su mi bili konkurencija na poziciji su već igrali za prve timove, a ja sam ostao kao bonus za omladince Zvezde. Konkretno pričam o Gajiću koji je tad bio standardan u OFK Beogradu. Normalno je da igra ispred mene u reprezentaciji. Naravno, u tim danima je teško kad te neko ne pozove, a ja kakav sam lud, odem i pitam – “Što me nema?” Sad kad razmišljam – bio bi cirkus da sam osvojio Svetsko prvenstvo. Kada se desilo sve to, sigurno da sam razmišljao o tome što me nema, ali nije mi bilo krivo. Nema tu sujete, tamo su bili moji drugari – Maksa i Saša Zdjelar. U Sloveniji kad nisam imao dinara – Maksa je bio tu da mi pomogne. Sa Zdjelarom se i dan danas čujem. Sa Antonovim sam se video prošle godine, sa Rajkovićem sam se isto dosta družio u to vreme. Ipak, svako ima neki svoj put”, podvukao je Jakšić.
BONUS VIDEO:
