Samo osvojen Kup i FIFA Svetsko klupsko prvenstvo u deceniji posle triplete iz 2010. godine, 10 trenera, dva predsednika, bezbroj promenjenih igrača. Inter je lutao, tumarao i životario, dok ga bog nije pogledao i ukrstio mu put sa Đuzepeom Marotom. U vremenu kada se fudbal meri milionskim transferima postoje ljudi koji, bez mnogo buke, prave razliku. Jedan od njih je Marota, tihi majstor, arhitekta velikih timova i doslovno najuspešniji menadžer italijanskog fudbala u poslednje dve decenije.
Uticaj koji je Bepe Marota (68) imao na savremeni Inter teško je izmeriti, ali je gotovo nemoguće osporiti. Od trenutka kada je 2018. godine preuzeo ulogu izvršnog direktora sportskog sektora, a zatim i predsednika kluba u maju prošle godine, Nerazuri su od tima u potrazi za identitetom postali sila italijanskog i evropskog fudbala. Marotin dolazak na San Siro nije označio samo promenu kadrova, već i kulturološku revoluciju oličenu kroz povratak ozbiljnosti, vizije i pre svega kontinuiteta.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
U proteklih šest i po godina, Inter je osvojio dve titule Serije A, dva Kupa Italije i čak tri Superkupa. Uz sve to, igrao je i finala Lige Evrope i Lige šampiona. Poslednjeg dana maja, u Minhenu, imaće priliku da kruniše čitav ciklus osvajanjem najjačeg kontinentalnog takmičenja, pošto je sinoć u antologijskom revanšu polufinala Lige šampiona savladao Barselonu sa 4:3 posle produžetaka i prošao u finale.
U svetu u kojem klubovi često podležu nestrpljenju, crno-plavi iz Grada mode su postali primer planskog i upornog rada. Sve zahvaljujući Maroti, projektantu tog plana. Čoveku sa višedecenijskim iskustvom u sklapanju fudbalskih mozaika.
Marotin put počeo je daleko od svetla reflektora. Kao osmogodišnjak iz Varezea, pomagao je u lokalnom klubu samo da bi bio blizu fudbala. Prao je kopačke, kačio dresove u svlačionici, gledao treninge krišom iz senke. Bio je opsednut igrom. Dok su njegovi vršnjaci sanjali da postanu igrači, on je već tada maštao kako se timovi prave.
Od prvih direktorskih dana u Varezeu 1976, pa kroz Moncu i Veneciju, pokazivao je izuzetnu sposobnost da prepozna talenat i priliku tamo gde drugi vide rizik. Prvi veliki Bepeov potez bio je dolazak Alvara Rekobe u Veneciju, što je bio čin koji je praktično spasao klub ispadanja u Seriju B. Ipak, konačno se dokazao u Sampdoriji, gde je doveo Antonija Kasana iz Reala i spojio ga s Đampaolom Pacinijem. Dorija, koja je bila percipirana kao klub osrednjih ambicija, preko noći je postala hit Serije A i izborila mesto u Ligi šampiona. Usledio je Juventusov poziv, i pečat surove dominacije.
Bepeova filozofija, koju je demonstrirao u Nerazurima, nije nastala u Interu, već je samo preneta – i ažurirana – iz Juventusa, gde je ovaj iskusni funkcioner proveo ključan period karijere. Tamo je za osam godina, od 1. juna 2010. do kraja oktobra 2018, obnovio klub iz pepela. Okrenuo se italijanskom jezgru, dovođenju igrača bez obeštećenja i imenovanju trenera koji znaju da osvajaju.
Kao predvodnik Stare dame je dominirao Apeninima, osvajao uzastopne titule prvaka Italije i igrao dva finala Lige šampiona, 2015. i 2017. I taman kada se činilo da Juve postaje neoboriva sila, krajem 2018. dolazi šok – Marota napušta klub. Ubrzo se saznalo, razlog za odlazak iz torinskog giganta je neslaganje sa upravom oko dolaska Kristijana Ronalda. Dok se Juve polako gušio u sopstvenoj veličini, Marota je odmorio dva meseca i latio se posla u Interu, velikom rivalu Bjankonera.
U Milanu je, međutim, gospodin iz Varezea, uspeo da napravi nešto još vrednije. Stvorio je tim koji ne zavisi isključivo od individua, već koji funkcioniše kao sistem. Taj sistem podrazumeva uravnoteženost između domaćih snaga – poput Alesandra Bastonija, Federika Dimarka i Nikola Barele – i kvalitetnih pojačanja iz inostranstva.
Ključan momenat bio je angažman Antonija Kontea 2019. godine za trenera. Kormilar koji je prethodno sa Marotom doneo renesansu Juventusu, bio je doveden da prekine dominaciju Stare dame. I uspeo je osvajanjem skudeta 2021. Taj pehar najboljeg u Seriji A bio je prvi za Inter od 2010. i slavne triplete sa Žozeom Murinjom.
Ipak, Konte je brzo napustio klub zbog neslaganja sa upravom i skepticizma prema finansijskoj stabilnosti. Usledile su prodaje Lukakua i Hakimija, Eriksena je zadesila zdravstvena tragedija, a klub je delovao kao da je pred kolapsom.
No, Marota je znalački balansirao finansijski opterećen klub, uspevajući da održava konkurentnost bez ulaska u zone opasnih dugova. Primera radi, dok je uprava Nerazura tražila način da servisira pozajmicu od 275 miliona evra, Marota je prodavao i kupovao s neobičnom preciznošću.
Inter već srušio sve rekorde ove sezone, fali mu samo kruna
Naposletku, za Konteovog naslednika izabrao je Simonea Inzagija, koji se godinama kalio na kormilu Lacija, gde je presipao iz šupljeg u prazno i uspeo da stvori tim kadar da osvaja nevažnije nacionalne trofeje. Bepe je video stvaraoca u Simoneu, nekog ko je studiozan, ko ne diže sidro tako lako. Nekog podobnog za stvaranje jakog Intera.
Simone Inzagi pokazao se kao dalekosežan izbor. U trenucima kada je prošle sezone bio na ivici otkaza među crno-plavima, strpljenje se isplatilo. Inzagi je vratio Inter u vrh Lige šampiona, osvojio Kup Italije i Superkup, ali što je još važnije – izgradio je tim koji niko ne sme da otpiše.
Inter je u utorak veče priredio podvig u polufinalu Lige šampiona, izbacivši Barselonu posle produžetaka u dvomeču koji je iscrpeo i igrače i navijače. Malo ko je verovao da će Nerazuri, izmoreni ritmom poslednjih sedmica, uspeti da pronađu snagu za ovakav podvig, ali jesu. I to na način koji najbolje oslikava čitavu sezonu pod vođstvom Simonea Inzagija.
Italijanski velikan već mesecima vuče umor kao balast. U drugom poluvremenu revanša delovalo je da igrači jedva stoje na nogama. Dok je Barselona uvodila svežeg i iskusnog Roberta Levandovskog, Inter je odgovarao igračima poput Pjotra Zjelinskog – iskusnog veziste dovedenog bez obeštećenja, koji iza sebe ima skromnu sezonu. Ušli su i Mateo Darmijan, pouzdan ali bez kapaciteta da napravi razliku, kao i Medi Taremi, koji je podbacio u prvoj godini na Meaci, međutim sinoć je delovao kao najbolji “sidraš”.
Na kraju, junak je postao često osporavani Davide Fratezi, strelac odlučujućeg gola, jedini među pomenutima koji je Inter koštao nešto novca, ali i igrač koji je proteklog leta mogao da napusti klub zbog želje svog agenta.
Ovo je samo ogledalo realnosti u kojoj Inter posluje. Dok klubovi poput Pari Sen Žermena, Arsenala, koji se večeras sukobljavaju u drugom polufinalu Lige šampiona, raspolažu ogromnim resursima, Inter funkcioniše u potpuno drugačijem ekosistemu – skromnom, racionalnom i prilagođenom italijanskoj fudbalskoj stvarnosti.
Zomer ukrao finale – i možda Jamalovu Zlatnu loptu
Naravno, Inter ima zvezde. Nikolo Barela, Alesandro Bastoni i Lautaro Martinez čine elitnu osovinu tima, ali ostatak ekipe mora da balansira između ograničenih finansijskih mogućnosti i visokih rezultatskih ambicija. Upravo u toj neravnoteži leži suština Interove borbe i uspeha.
Za razliku od rigidnijeg sistema Antonija Kontea, Inzagijev Inter je tim fleksibilnosti. Njegovi igrači su višenamenski, taktički prilagodljivi i spremni da menjaju uloge na terenu u hodu. Upravo to je bilo ključno protiv Barselone – svaki problem imao je odgovor, svaka kriza je prebrođena strpljenjem i sistemom.
Na kraju, ono što izdvaja Marotu nije samo broj osvojenih trofeja ili profit od transfera. To je njegova filozofija. Bepe gradi timove koji imaju identitet, balans i viziju. Njegovi transferi nisu nasumični, već su deo šire slike. I to je ono što ga čini jedinstvenim.
U eri u kojoj se često slavi forma ispred suštine, Bepe Marota je podsetnik da su najvrednije pobede one koje se grade pametno, strpljivo i s vizijom.
Bonus video:
