INTERVJU - Predrag Đorđević: Da imamo mentalitet Hrvata bili bismo šampioni Evrope i sveta

(Od izveštača Meridian sporta iz Atine)

Ko jednom nogom kroči u Atinu, ušao je u priču koja se upisuje pod kožu i vuče da se u njoj ostane zauvek. Miris mora koji dopire s obala Glifade, ulice protkane istorijom i sadašnjost začinjena mediteranskim šmekom, bude tihi osećaj mira i spokoja, pa ne čudi što grad pod Akropoljem ume da zarobi pogled i srce.

Atina ne traži od čoveka da je zavoli, ona ga osvaja sama, polako i nepovratno. Baš tako je grčka prestonica osvojila i Predraga Đorđevića, srpskog fudbalskog asa koji je na isti način i istovremeno pokorio ne samo metropolu na obali Egejskog mora, već čitavu Heladu.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Nenametljivi Kragujevčanin uspeo je u fudbalskim okvirima u Grčkoj da stane rame uz rame sa mitskim bićima. Osamnaest trofeja ukrasilo je godine provedene u Pireju, a uprkos svim uspesima i dugom trajanju, tokom više od dve decenije na Mediteranu zadržao je epitet čoveka koji ne govori mnogo ni često. Upravo zato svaka Đorđevićeva reč nosi posebnu težinu, a njegova odluka da u velikom intervjuu za Meridian sport evocira uspomene i otkrije dalje planove predstavlja posebnu čast.

“Nikada nisam voleo mnogo da se pojavljujem u medijima, ni tokom, a ni posle igračke karijere. Fudbal mi je najpre bio hobi, a potom postao posao. Odlučim povremeno da se oglasim, kada postoji pozitivan povod, ali generalno nisam toliko otvoren za redovne javne nastupe”, priznao je Đorđević na početku razgovora za Meridian sport.

Činjenica je, bilo je osnova da se znatno više piše o svemu što je uradio.

“Moglo je, ali mene to nikada nije doticalo. Bilo mi je važno da su klubovi i reprezentacija uvek zadovoljni mojim nastupima, zalaganjem, kvalitetom… Na njima je bilo da procene koliko je to dobro. Koga zanima šta sam postigao, lako može da sazna, da proveri, pogotovo danas kada je sve dostupno na internetu. Nisam imao interes da se kroz karijeru reklamiram u medijima, da forsiram svoje uspehe. Jednostavno – nikada me nije privlačilo. Poznanstva otvaraju vrata. Imam mnogo prijatelja. Izlazimo u susret jedni drugima. Bilo je i negativnih situacija, baš kada je reč o privatnosti. Grci mnogo vole fudbal, fanatično su mu posvećeni. Nekada čak i kada si sa porodicom može da dođe do neprijatnosti, ali navikao sam uveliko na to.”

Izlazak iz ritma kakav je podrazumevalo igranje za Olimpijakos i prelazak u mirnije vode predstavljali su veliku promenu.

“Ne bih rekao da mi nedostaje. Taj krug se zatvorio. Svemu dolazi kraj, godine rade svoje. Pružio sam maksimum za svoje klubove i nacionalni tim. Naravno, atmosfera na stadionu, izlazak na teren, sve to budi lepe uspomene, ali smatram da sam uspešno krunisao jedan ciklus. Po završetku karijere jedino mi je bilo čudno da se naviknem na novi način života. Tokom karijere svi drugi razmišljaju umesto fudbalera. Trening, obaveze, stadion, avion, pa opet sve u krug… To je rutina na koju te život profesionalnog sportiste navikne. Upravo je zato izlazak iz tog sistema prilično komplikovan proces. Osećaj je čudan, potrebno je vreme. Period adaptacije je potrajao oko godinu, ali posle sam se već navikao na nove okolnosti.”

Nekadašnji vezni igrač danas je fudbalski agent, a fokus mu je usmeren na države u kojima je ostavio dubok trag – Srbiju i Grčku.

“Strpljivo sam sačekao da se glava ohladi po odlasku u penziju. Pažljivo sam razmislio. Znao sam da želim da ostanem u fudbalu, ali sam se našao između dve vatre – trenerske i menadžerske karijere. Znajući koliko sam vremena proveo u Olimpijakosu, bilo bi mi zaista neobično da radim u nekom drugom klubu. Ljudi su ovde fanatici. Svuda bi me sačekala zatvorena vrata. Nije kao u drugim zemljama. Italija je odličan primer, gde čovek pređe iz Intera u Milan, zameni samo svlačionicu na istom stadionu. I? Nikom ništa. Antonio Konte je posle Juventusa preuzeo Inter i Napoli, sličan put je imao i naš Miha. Ovde toga nema. Prateći moje dugogodišnje saigrače stekao sam predstavu kako to zapravo izgleda i odlučio sam se za poziv agenta. Od samog starta ideja je bila da talentovanu decu izvodim na pravi put. Naravno, sarađujemo i sa iskusnim igračima, ali fokus je na mladim nadama. Potrebno je vreme kako bismo ih usmerili na adekvatne staze koje vode ka uspehu. Fokus su Srbija i Grčka, što svakako ne isključuje ni druge države.”

Danas je pored Đorđevićevog imena već značajan broj igrača sa kojima je sarađivao i čije je interese zastupao.

“Andrija Živković je bio moj prvi klijent. Proveli smo sedam, osam godina sarađivajući. Odmah nakon karijere sam dobio informaciju o talentovanom momku iz Srbije. Stupio sam u kontakt sa roditeljima. Doveo sam Andriju na sedam dana u Pirej, na kamp Olimpijakosa. Trener je bio Milan Pavlović, deo čuvene zlatne generacije iz Čilea, a sportski direktor kao i danas – Darko Kovačević. Nije to bila klasična proba. Želeo sam da ga vide, s obzirom na to da ranije nisam imao priliku da ga posmatram na terenu. Sve je oduševio. Međutim, naredni korak su u tom momentu sprečili problemi administrativne prirode. Nismo deo EU, što automatski komplikuje posao sa papirima. Partizan ga je već pratio tada. Znate kako se sve to završilo, kako je otišao u Benfiku. Godinu dana po odlasku u Lisabon prekinuli smo saradnju. Žao mi je što se tiče njegove karijere, jer mislim da je mogao daleko više da postigne. Sarađivali mi ili ne, to nema apsolutno nikakve veze. Radi se o ozbiljnom kvalitetu. Moja procena je bila da zaslužuje mesto u nekom od pet najboljih evropskih klubova, međutim to se nije tako odigralo. Godinama već nastupa za PAOK, kapiten je, igra odlično.”

Sadašnji član reprezentacije Srbije i solunskog kluba ispostavio se kao prvi u nizu mnogih talenata sa Đorđevićeve liste.

“Potom sam radio i sa drugim perspektivnim igračima iz Srbije, poput Uroša Kabića i Milutina Vidosavljevića. Kabić se nije snašao na Marakani u skladu sa očekivanjima. Nadam se da će uspeti da se dokaže u narednim godinama, jer ga zaista krasi veliki talenat. To treba da dođe do izražaja. Sa Vidosavljevićem smo dugo radili. Stigao je veoma mlad u Čukarički, gde nije dobio adekvatnu priliku, a potom se nije snašao ni kada sam ga odveo u Levante. Mučile su ga sitne povrede. Zablistao je u Kragujevcu. Prethodne sezone nismo uspeli da realizujemo ozbiljan transfer zbog povreda, te stvari jednostavno ne možemo da predvidimo. Sreća je neophodna, da se kockice poklope. Radnički kao klub, ali i Milutin na individualnom nivou, napravili su sjajne rezultate, što ga je zatim odvelo u Vojvodinu.”

Mnogi talenti sa naših prostora nisu umeli da iskoriste prvu šansu. Visoka očekivanja neretko su kamen spoticanja, pa smo bili svedoci da tek kada prođe inicijalni pritisak pokažu pravo lice i pun sjaj.

“Od najvećih bisera o kojima se dugo pričalo jedini u kontinuitetu na visokom nivou igra Andrija Živković. Primera radi, Nemanja Radonjić i Danilo Pantić to nisu uspeli. Nije Živković postigao ono što se očekivalo, ali za razliku od mnogih vršnjaka, zadržao se na visokom nivou.”

Između ostalog, Đorđević i iz ličnog iskustva pokušava da olakša put generacijama koje dolaze.

“Nije najvažnije samo ostvariti transfer. Neophodno je sprovesti adekvatnu analizu gde i zašto igrač ide, da li mu ta ekipa i sredina odgovaraju. Kod nas se razvio sistem, samo da se što pre ode u inostranstvo. Nije problem, ali potrebno je uraditi nešto kako bi se stekle određene osnove za iskorak. Talenti veoma rano odlaze. Agenti, koji samo žele instant zaradu, prilično utiču na to. O razvoju karijere igrača malo ko brine, vidi se po rezultatima. Nije uspeh samo završiti transfer i zaraditi proviziju. Šta posle? Imam primer iz ličnog iskustva. Mene su menadžeri prevarili kada sam dolazio iz Crvene zvezde u Grčku. Rekli su mi da je to druga, a bila je treća liga. Nisam imao pravo da igram kada sam tek stigao. Zanimljivo je i da me je šest meseci pre dolaska u Crvenu zvezdu tražio Hajduk iz Splita. Otac mi je rekao: ‘Gde ćeš bre tamo? Treba nam 500 kilometara do tebe, neću da te gledam jednom godišnje’. Ubrzo je usledio poziv sa Marakane, a nedugo zatim izbio je i rat na prostoru bivše Jugoslavije.”

Iz Ljutice Bogdana je prešao u Paniliakos o kojem nije znao detalje, zapravo – nije znao ni u kojoj su ligi sve do prve utakmice.

“Za protivničku ekipu je igrao Janković, momak sa kojim sam se nešto ranije upoznao kada je igrao za Sutjesku. Godinu dana ranije smo igrali protiv njih, Bandović nam je dao dva gola. Sreli smo se tada na Peloponezu. Počeo je haos, rat… Na Marakani nisam dobio priliku, a Zvezda nije želela da me ponovo šalje na pozajmicu posle epizode u Spartaku. Odbili su ponudu Napretka iz Kruševca. Grci su došli da gledaju utakmicu sa OFK Beogradom na kojoj me je sticajem okolnosti čuvao Zvezdan Terzić. Bili su zadovoljni. Predstavili su mi ponudu da idem u drugi rang jer nikada ne bih prihvatio poziv iz treće lige. Nisam imao gde ni da proverim, verovao sam na reč. Kada sam došao u Grčku i kada se završila ta prva utakmica, prišao mi je Janković i hvatajući se za glavu me pitao: ‘Šta ćeš ti ovde?’… Rekoh: ‘Ma nema veze, druga liga, kod nas problem, raspad… Da krenem od nule’. Čovek me pogleda iznenađeno: ‘Koja bre druga liga?’ Nisam mogao da verujem, a on je nastavio: ‘Igram ovde već šest meseci, znam koja je liga’. Ne znam šta me je zadržalo u tom trenutku. Kod sebe sam imao samo torbu i pasoš. Ispostavilo se potom da sam napravio odličan potez. Isplatili su obeštećenje, plate su bile na vreme. Nismo te sezone izborili viši rang, ali već sledeće jesmo, pa potom u Superligu, gde smo se borili za Evropu. Posle je usledio odlazak u Olimpijakos.”

Nije velikan iz Pireja bio jedina opcija. AEK je u nekoliko navrata želeo Srbina, ali je sudbina jednostavno bila drugačija.

“Odbio sam AEK godinu dana pre potpisa za Olimpijakos, ali i na dan samog potpisa ugovora. Došli su i ponudili mi tri puta veći novac, samo da ne odem u Pirej. Osećaj mi je govorio da ne menjam odluke. Olimpijakos je već deceniju bio bez titule, ali to mi je bio dodatni motiv. Sudbina me je ponovo odvela kod crveno-belih.”

Da je pre svake odluke potrebno dva puta razmisliti pristup je koji je Đorđević zadržao i po ulasku u menadžerske vode i koji se trudi da usadi igračima.

“Neophodno je da razgovaramo. Uvek tražimo mesto gde će igrač dobiti najbolju priliku za razvoj. To je bitno za mlade igrače. Na njima je da se dokažu, niko ne može umesto njih. Odličan primer je Fotis Joanidis, kog smo nedavno prodali u Sporting iz Lisabona. Tokom 2020. godine želeli su ga AEK i Olimpijakos, ali bez obzira na to, doneli smo odluku da je za njegov razvoj najbolje da ode u Panatinaikos. Procenili smo da će tamo dobiti najveću šansu da napreduje. Olimpijakos, kao i Crvena zvezda, nemaju mnogo vremena da čekaju mlade igrače. Rezultati su imperativ, što automatski stvara ozbiljan pritisak. Sad je u Srbiji malo drugačija situacija, jer je Zvezda daleko bolja od svih ostalih klubova. Ljulja se stolica u Pireju ako imaš dva loša rezultata. Panatinaikos je pre pet godina imao mlad tim, verovali su u nove snage, iako finansijski nisu mogli da pariraju konkurenciji. Znali smo da će Joanidis tamo dobiti priliku.”

Put kojim je išao doveo je Kragujevčanina do epiteta najtrofejnijeg fudbalera u istoriji Olimpijakosa, a i pre nego što je počeo da niže uspehe u Pireju, u Zvezdi su shvatili da nisu umeli da u potpunosti iskoriste njegove kvalitete i potencijal.

“Pričao sam kasnije sa Draganom Džajićem i Ljupkom Petrovićem. Kod Ljupka sam došao zajedno sa Mihom, tokom zimskog roka, kao i Savić iz Užica. Samo sam hteo da idem u Zvezdu! Bila je to prilika da ostvarim snove. Ljupko se 1994. godine ponovo vratio na Marakanu. Sticajem okolnosti, Zvezda je na pripreme došla na Kalamatu, koja je svega 80 kilometara od Pirgosa. Bili smo udaljeni samo sat vremena vožnje. Stupili smo u kontakt. Bio je tu i Voja Kis, ugostio sam ih. Gledali su utakmice i hteli potom da me vrate nazad. Nije da nisam hteo, ali jednostavno se nije poklopilo. Naredne godine su isto došli. Predsednik Kalamate im je poklonio neki pehar sa dijamantima, a Džajić i Ljupko su me opet zvali. Osećao sam da mi nije potreban novi krug, da ponovo krećem ispočetka. Već mi je krenulo na bolje u Grčkoj, ulazili smo tada u Superligu. Pokušala je Zvezda, ali kockice se nisu poklopile. Kasnije više nije bilo poziva. Nije bilo ni realno, nizali smo titule, igrali Ligu šampiona svake godine.”

U doba ekspanzije fudbala i kada su transferi postajali sve učestaliji, Đorđević je odabrao da veći deo karijere provede u jednom klubu.

“Drugačije su emocije kada se dugo zadržiš. Čovek se veže. Tokom uvodne tri, četiri sezone, imao sam zaista nekoliko veoma ozbiljnih ponuda iz Španije, Italije, čak i Engleske koja još nije bila toliko atraktivna. Zvao me je Njukasl, kao i nekoliko klubova sa Apeninskog poluostrva. Imao sam važeći ugovor. Bio sam na razgovoru kod predsednika, ali on je odbio sve. Kokalis nije želeo da me proda. Uvek mi je automatski davao novi ugovor, nije štedeo, nije koristio činjenicu što stari ističe tek za godinu, dve. Nije imao nameru da me proda i samo bi me pitao: ‘Reci šta želiš kako bi ostao’. Sve su to bile zvanične ponude, ne raspitivanja… Uvek mi je davao nove uslove. Nikada ga nisam uslovljao, ali gledao sam da budem zadovoljan. Razgovor bi potrajao dva minuta, desila se dva, tri puta ista situacija. Godine su tako prolazile”.

Sokratis Kokalis je ostavio značajan trag kao prvi čovek Olimpijakosa.

“Bio je veoma korektan, pristupačan čovek. Imao je ozbiljan biznis, ali Olimpijakos je vodio iz ljubavi. Mnogo je voleo klub. Uradio je sve što je mogao. Izgradio je sportski centar, novi “Karaiskaki”, osvojio sve što je moglo da se osvoji. Prema nama je uvek bio korektan. Čuvao je oslonac ekipe. Pojedinci se jesu menjali, ali osam igrača je ostalo po 10 godina u klubu. Nije mu bilo u interesu samo da proda igrača. Bilo je trenutaka kada smo se skrivali od njega po svlačionicama, posle poraza u derbiju, ali u suštini je bilo sjajno sarađivati sa takvim čovekom.”

Od 1996. do 2009. i kraja karijere, Đorđević je nosio dres najtrofejnijeg grčkog kluba, ali daleko od toga da scenario nije mogao da bude drugačiji.

“Zvali su Lacio, Juventus, pa čak i Valensija. Prodali su Kilija Gonzalesa u Inter. Bila mi je velika želja da pređem na Mestalju, ali nije se namestilo. Bio je zainteresovan i Mančester junajted, kada se Rajan Gigs povredio. Odsustvovao je oko godinu dana, bila je priča da zauzmem njegovo mesto, ali eto, nije se realizovala.”

Činjenica da nije realizovana želja Slepih miševa ispostavila se kao prekretnica na putu do kasnije legende i simbola Olimpijakosa.

“Nisam u tom trenutku još toliko bio vezan za Olimpijakos, pa mi se išlo u Španiju. Ipak – nisam pogrešio što sam ostao u Pireju. Verujem da sam povlačio dobre poteze tokom karijere. Ne kajem se. Gledajući danas, iz ove perspektive, smatram da bi svaki igrač trebalo da menja klub posle tri, četiri godine. Da li zbog sredine, jezika, stila života, nije važno. Nije lako provesti 13 godina u istom klubu. Znaš kakva je situacija, teško je motivisati se. Promenom sredine automatski dobijaš novu injekciju motivacije. Ne sviđa mi se da igrači odlaze svake godine u novi klub, kao što je to sada u modi, ali verujem da su tri, četiri sezone sasvim dovoljne na jednom mestu. Ispoštuješ klub, ostaviš trag, naučiš jezik, upoznaš zemlju, a onda ideš dalje. Svaka država ima svoj princip rada.”

Đorđević i danas ima vrlo dobre odnose sa ljudima iz Olimpijakosa.

“Promenila se cela uprava, ekipa i predsednik, ceo sistem… Kokalis je prodao klub godinu dana nakon mog odlaska u penziju. Olimpijakos je uvek Olimpijakos. Sa svima negujem odlične odnose. Sa Darkom Kovačevićem sam proveo mnogo godina. Bili smo cimeri, saigrači, zajedno provodili vreme. Takođe, dobro poznajem Kristijana Karembea, kao i predsednika Marinakisa. Ostvarili su mnogo sjajnih rezultata. Pre dve sezone osvojili su Ligu konferencije, gotovo svake godine smo u Ligi šampiona… Olimpijakos je na neverovatnom nivou prethodnih godina.”

Premotavanje filma po pravilu budi lepe emocije, ali ne krije nekadašnji as da nije uvek sve bilo med i mleko.

“Bilo je i teških trenutaka. Navijači Olimpijakosa su baš zahtevni. Mi smo ih razmazili, navikli na uspehe. Jednostavno – ako osvojiš prvenstvo, već sutra nema vremena za proslavu, odmah kreću pripreme za naredno. Nema prostora da se ohladi glava. Zahtevi su veliki. Tako da nastaje pritisak. Bilo je u nekoliko navrata problema, prozivke od strane navijača, rezultati loši… Ali većinom i učimo iz grešaka i loših rezultata. Uspesi skrivaju mnogo toga. Nekada je neophodno da se ‘opečeš’, da naučiš šta je potrebno da ispraviš. Moraš da skupiš snagu i ideš dalje, jučerašnja utakmica je juče završena. Ako nastaviš da razmišljaš šta je bilo, ne možeš da budeš spreman za naredne izazove. Sećam se, izgubili smo od Juventusa 7:0. Imali smo ih u prvih 20 minuta, saigrač i ja smo promašili po zicer. Mislili smo da smo tu, da ćemo ih pobediti, međutim prevarili smo se. Kako ko šutne od njih, tako lopta završi u mreži. Navijači su dolazili kod nas u sportski centar, pričali smo mnogo o tome, svi su se loše osećali. Srećom, fudbal ti da je priliku da već ubrzo ispraviš greške. Bilo je mnogo teških situacija.”

Kada pogleda iza sebe, bivši vezista shvata da je praktično čitav put bio obojen istim bojama, a u crvenom dresu Radničkog iz Kragujevca krenula je profesionalna priča koja danas ima primese bajke.

“Pratim redovno moj matični klub. Porodica i kuća su mi u Kragujevcu. Podigli su klub na viši nivo prethodnih godina. Slavko Perović radi odlično. U dva navrata su izašli u kvalifikacije za Evropu, što je ranijih sezona bilo nezamislivo. Uspeli su da zarade. Kada god mogu, raspoložen sam da im izađem u susret i pomognem. Tako se otvorila situacija kod Milutina Vidosavljevića. Bilo mi je drago da ode u moju sredinu, prvenstveno zdravu sredinu, koja mu je potom pomogla da se vrati u željenu formu.”

Fudbalsko jezgro u Srbiji smešteno je u Beograd, ali je u Grčkoj druga slika posle buđenja PAOK-a.

“Vraća se Solun polako, ali potrebno je i da se vrate ostali veliki timovi poput Iraklisa, AEL-a iz Larise, Kalamate… Poslednjih tri do pet godina nivo se baš podigao. Timovi iz sredine tabele su se pojačali. Izašao im je Fudbalski savez Grčke u susret. Finansijski sada dele dobit od TV prava. Ranije su sve uzimali najveći klubovi, a sada se deli na ravne časti. Mali klubovi su u situaciji da ojačaju i rastu.”

Značajnu ulogu u grčkom fudbalu danas imaju Đorđevićevi sunarodnici. Srbi su trenutno posebno brojni u Panatinaikosu i AEK-u.

“Bez naših se ne može. Nema prvenstva bez Srba. U kontaktu smo. Marko Nikolić odlično poznaje Luku Jovića, a AEK-u je potreban igrač poput njega, koji dominira u šesnaestercu i lako postiže golove. Znamo kroz šta je prošao u Realu i Milanu. Smatram da je napravio idealan potez dolaskom u AEK, gde su još Gaćinović i Grujić. Mladenović, Đuričić i Pantović su u Panatinaikosu, dobro guraju, viđam ih često. Drago mi je zbog njih.”

Pomen Srba, bio je povod i za osvrt na sećanja vezana za reprezentaciju. Od Jugoslavije, preko Srbije i Crne Gore, do Orlova i sadašnjice.

“Koliko sam mogao, toliko sam pružio. Imali smo odlične rezultate kod selektora Ilije Petkovića, kada smo se plasirali na Mundijal u velikom stilu. Mada, kod nas je situacija bila izuzetno čudna. Nije to neka tajna, priča je poznata. Ništa se dramatično nije promenilo u međuvremenu. ‘Zakačio’ sam najpre veoma ozbiljnu plejadu igrača u nacionalnom timu. Mislim na Savićevića, Stojkovića, Mijatovića, Mihajlovića, Jugovića… Nisam imao sreće, povredio sam se uoči Evropskog prvenstva 2000. godine – i to 20 dana pred odlazak na put. Bili smo na pripremama u Kini, što je sasvim nelogično, s obzirom na to da smo igrali u Evropi. Kasnije je često dolazilo do promena selektora. Pamtim onaj remi sa Azerima u Podgorici. Sa Petkovićem smo napravili ozbiljnu grupu. Očekivanja su bila velika, a mi smo blistali protiv Španaca, Italijana… Nismo mogli da utičemo na neke stvari koje su se odigrale neposredno pred Mundijal”.

Pitanje se samo nameće – koje su to stvari?

“Svega mesec dana pred put došlo je do odvajanja Srbije i Crne Gore. To je i te kako uticalo na ekipu, ali bilo je i nesporazuma… Dolazak selektorovog sina na pripreme je poremetio atmosferu, pa je došlo i do međusobnih nesporazuma u svlačionici. Sve je to dovelo do loših izdanja. Kod nas kvalitet i talenat nikada nisu bili sporni, ali nikada se nisu ni poklopile te čuvene kockice. Moramo biti realni, oni imaju drugačiji pristup reprezentaciji. Da imamo pristup kao Hrvati, osvojili bismo i svetsko i evropsko prvenstvo. Posedovali smo mnogo veći kvalitet, imamo ga i danas, ali očigledno je da ne funkcionišu neke druge stvari.”

Danas je na kormilu nacionalnog tima Veljko Paunović, strateg koji je preuzeo kormilo posle Dragana Stojkovića i probudio optimizam nacije, ujedinio širu fudbalsku javnost u Srbiji.

“Lako je označavati krivice kada neko ode. Važno je da budemo složni, da vidimo šta i kako dalje. Smatram da je Veljko Paunović idealno rešenje. Odlično poznaje veliki broj igrača, a sa pojedincima je osvojio Svetsko prvenstvo na Novom Zelandu. Upućen je do detalja u naš mentalitet. Verujem da je Veljko pravo rešenje, da započnemo jedan normalan i pravovremen ciklus rada. On je malo mlađi od mene, možda smo se jednom, ili dva puta igrali zajedno. Pričamo o činjenicama. Čovek voli reprezentaciju, već je pravio velike rezultate. Na nama je da ga podržimo. Nikada se nisam mešao, niti ću, ali ružno je videti upliv politike na stadione. Ne bi trebalo da mešamo sport i politiku, da ne igramo na Marakani kako bismo izbegli sukobe druge vrste. Situacije je zaista teška. Nije igračima svejedno, kada slušaju razne stvari. Ne bi trebalo to da prenosimo na sport, na ekipu.”

Uticaj javnosti takođe je veoma važan.

“Voleo bih da se dotaknem i medija. Čast izuzecima, ali gotovo svako pitanje svodi se na to ko se odazvao na poziv selektora, ko će doći, jel prihvatio ili nije… Reprezentacija treba da se voli. Hvala, doviđenja, ako nećeš da dođeš. Svakome treba da bude čast što ima priliku da nosi dres svoje zemlje. ‘Ne mogu sad, umoran sam, odmoran sam, imam privatne obaveze’, stalno neki izgovori. Ne treba nikog moliti da dođe. Ako hoćeš da dođeš, čekamo te, ako ne – sve najlepše. Ne igraš za Piksija, Veljka, niti bilo kog selektora. Igraš za svoju zemlju. Piksi je tu, sutra nije, neki igrači su tu godinama. Njega navodim samo kao primer. Odazoveš se i pokažeš poštovanje prema svojoj državi. Naravno, svi smo ljudi, svakome može da se dogodi neka neočekivana situacija. Desila se i meni. To je nešto normalno, ljudski, a ne da svaka konferencija počinje sa pitanjima ko se javio, ko nije. Nisam dolazio u reprezentaciju zbog Boškova, Savićevića, ili Petkovića, već zbog naše zemlje. Ko neće, ne mora. Filip Kostić je moje dete iz Kragujevca, ali nema potrebe za takvim izjavama. On je možda osetio pritisak kao stariji, kao kapiten, možda se nije izrazio kako je želeo. Ali najlakše je da prebacimo krivicu na nekog ko je otišao, ne mislim samo na Piksija, nego generalno. Voleo bih da se ujedinimo, da pomognemo tom Piksiju, Veljku, ili ko god da je tu. Treba da idemo dalje. Pojedini igrači nisu bili zadovoljni, sigurno da ima razloga, ali prvenstveno treba gledati grb svoje zemlje. Klub i reprezentacija nisu isto. Ko zna gde bismo bili da imamo mentalitet poput hrvatskih reprezentativaca”, rekao je Đorđević.

Đorđević prati dešavanja u superligaškom fudbalu gde ima niz prijatelja i bivših saigrača. Jedan od njih je i Predrag Mijatović.

“Videli smo se pre dolaska u Partizan. U kontaktu smo. Nije lako u Partizanu napraviti promene. Godinama vlada negativna atmosfera. Komplikovan je proces povratka na stare staze. Šteta je što se tako veliki klub nalazi u problemima. Fudbal je čudna igra. Neophodno je mnogo vremena da se isprave propusti. Nije dovoljno da okreneš ključ u bravi. Crvena zvezda je mnogo ispred – fudbalski i finansijski. Evidentna je velika razlika. Peđa i Danko su fudbalski ljudi, krasi ih znanje, verujem da su sposobni da unesu pozitivne promene. Gledao sam konferenciju za štampu gde je Peđa govorio o novom treneru. Najbolje ljudi u klubu znaju kakva je situacija. Lako je kritikovati sa strane. Verujem da imaju viziju i plan”.

EVIDENTNO VLADA NEGATIVNA KLIMA U PARTIZANU, NADAM SE DA ĆE PONOVO BITI OZBILJAN KONKURENT ZVEZDI

Čelnik Partizana već je najavio da je aktuelni trener privremeno rešenje, a da je prva želja španski strateg.

“Ne znam koliko je dobro izjaviti sada sve to izjaviti sada. Sve su to stavke koje utiču na atmosferu u svlačionici. Igrači imaju drugačiji stav – ti si tu, ali znam da ideš. Evidentno vlada negativna klima u klubu i stafu ekipe. To je primetno kada pogledate rezultate i celokupnu situaciju. Budimo realni. Partizan nije imao ni sreće u kvalifikacijama tokom leta. Rezultati su neophodni kako bi održali mir – u javnosti, među navijačima… Nadam se da će se Partizan vratiti na stare staze, da ponovo bude ozbiljan konkurent Crvenoj zvezdi, jer je to bolje za oba kluba.”

Đorđević je istakao da su Zvezda i Partizan potrebni jedno drugom, odnosno da je rivalstvo važan podstrek za napredak.

“Veća konkurencija donosi kvalitet. Kada dođe da se lomi za titulu, to je već druga priča. Posmatraju sportski, zdrava konkurencija je veliki benefit za sve timove. Setite se koga je sve Zvezda imala za protivnika kada je postala prvak Evrope 1991. godine, kakvo je samo prvenstvo bilo. Svaka utakmica je derbi. Nije bilo slabog protivnika. Grčka je dobar primer. Više ništa nije sigurno, ojačali su i osrednji timovi. U većini evropskih liga je tako. Naš balkanski mentalitet je takav da nam je bitno samo da komšija bude lošiji od nas, nemoguće ga je izmeniti. Samo da komšiji crkne krava. Ne možemo da pobegnemo od toga očigledno. Pokušavamo da se promenimo, ali nema šanse. Barselona i Real sve rade zajedno. Gledaju zajednički interes. Tokom 90 minuta su veliki rivali, ali sve van terena rada zajedno. Tako treba, da se pomažemo međusobno. Kod nas je situacija daleko komplikovanija, ali saradnja je neophodna. Cvele i Zeka su znali kako to funkcioniše. Bili su super. Ljuto rivalstvo, ali i saradnja su bili uvek prisutni. Dogovarali su se kao danas Barsa i Real. Mi to teško prevazilazimo. Zvezda i Partizan su sada pokušali da naprave korak. Mijatović je otišao na rođendan Zvezde, a delagacija crveno-belih na Partizanovu proslavu. Iskoračili su, primetan je pomak. Bilo bi lepo da svi klubovi podrže i Savez. Šteta je što nismo postigli ništa u poređenju sa talentom koji nas krasi.”

TROFEJ U LIGI KONFERENCIJE ZNAČAJNIJI NEGO U EVROLIGI

Srbin je sa tadašnjim klubom od 1997.do 2009. godine osvojio 12 šampionskih kruna, ostavši bez trona samo 2004. godine. Uspesi su uticali da se pobede i pehari podrazumevaju, nešto poput sadašnje situacije u Crvenoj zvezdi.

“Zvezdi je, baš kao i Olimpijakosu, bio cilj da postigne nešto veliko u Evropi. Grci su to ostvarili, Zvezda skorije nije. Teško je Balkancima u Ligi šampiona. Titulu su osvojili samo Steaua i Zvezdina zlatna generacija. Realnije je očekivati uspehe u dva niža ranga Ligi Evrope i Ligi konferencije. Navijači su zasićeni titula i normalno je da očekuju nešto više.”

Monotoniju u Pireju razbio je pehar u Ligi konferencije, a Đorđević na pitanje da li je to najveći uspeh klupskog sporta u Grčkoj nema dilemu.

“Trenutno jeste! Drugačije se gleda od evroligaških uspeha. Daleko je praćeniji fudbal od košarke. Olimpijakos i Panatinaikos su osvojili mnoštvo titula u Evroligi što su neverovatni rezultati, ali one se ovde ne tretiraju kao ova u fudbalu. Grčka je ipak fudbalska nacija.”

I iz finansijske perspektive fudbal je na drugom nivou.

“Osvojiš Evroligu i dobiješ četiri, pet miliona evra, a samim plasmanom u Ligu šampiona preko 30. Plus navijači, sponzori, TV prava… Velike su razlike. Igrači u fudbalu jesu skuplji, veći su troškovi, ali i prihodi. Pojedini igrači na godišnjem nivou sada zarađuju oko 2.500.000 evra. Sada je to slučaj i u košarci, ali toliko možda platiš dva, ili tri glavna igrača, pa praviš ekipu oko njih. U fudbalu ti je potrebno barem osam. Potpuno drugačija filozofija. Ako u košarci dovedeš Jokića, dovoljno je da ovi drugi samo trče oko njega. Košarka je organizacijski lakša kada je u pitanju formiranje tima, jer u fudbalu moraš da nađeš 30 igrača. Takođe, kada je košarka u pitanju, svi koji sede na klupi mogu da uđu makar na minut, tu su, a u fudbalu znamo da to nije slučaj”, kazao je Đorđević.

Bonus video: