Dok je Italija okretala glavu, Marko Rosi je u Mađarskoj pronašao svoju sudbinu. Od investicija u restorane do istorijskih pobeda sa nacionalnim timom, italijanski trener je postao simbol povratka vere u mađarski fudbal. Ta zemlja ga je spasila i svaki njegov korak u Budimpešti potvrđuje koliko život ume neočekivano da se preokrene.
Malo ko bi očekivao da će Rosi, koji je svoje poslovne ambicije najpre usmerio ka ugostiteljstvu u zemlji gulaša, završiti tako što će večerati sa legendama Zlatne reprezentacije. Ipak, sudbina često vodi na neočekivane puteve.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“U junu 2022. godine pobedili smo Englesku sa 4:0 u Vulverhemptonu. Dan za prepričavanje deci, unucima i svima koji žele da slušaju. Mađarska nije osvojila ostrvo od 6:3 u Vembliju 1953. godine“, počeo je Rosi razgovor za Gazeta delo Sport. “Pomislio sam koliko su život i sudbina povezani. Moj deda je provodio popodneva pričajući mi o Velikom Torinu i mađarskoj Zlatnoj reprezentaciji. Te 2011. godine sam odleteo u Budimpeštu s ciljem da investiram u ugostiteljstvo. Italijanski fudbal me je razočarao, ali su me supruga i prijatelj nagovorili da pozovem sportskog direktora Honveda. Nikada u životu nisam molio bilo koga za bilo šta, verujte mi. Prošlo je skoro 15 godina, a ja sam i dalje ovde. Od 2018. vodim nacionalni tim. Ova zemlja me je spasila“.
Rosi je potom bio konkretniji, objasnivši kako ga je Mađarska oživela.
“Dala mi je priliku da radim, Italija nije. Možda i zbog moje krivice. Nikada nisam znao kako da se prodam. U Kavezeu sam imao apsurdnu sezonu, navijači su vršili pritisak na predsednika da me otpusti. Posle toga sam proveo godinu i po dana u noćnoj mori“.
Italijan je priznao da su mu svojevremeno tražili novac da bi trenirao neku ekipu.
“Jednom za tim iz toskanske Serije C, drugi put u Bazilikati“.
Nije prihvatao takve aranžmane.
“Odgovorio sam im da ne treniram iz hobija. Kao fudbaler nikada nisam zarađivao lude sume. U Sampdoriji sam vozio Lanču. Nisam rasipao novac, ali od januara 2011. do juna 2012. bilo je teško. Prošao sam kroz krizu i razmišljao da prestanem i postanem komercijalista. Moj brat je imao kancelariju u Venetu, trebalo je da pohađam kurs u Torinu, živim sa majkom i počnem novi život skoro sa 50“.
Kako je uopšte došlo do opcije u Mađarskoj?
“Zahvaljujući prijatelju. On ima tri lokala, pomislio sam da investiram i obezbedim egzistenciju. Prodao sam kuću u Breši, ali fudbal mi je nedostajao. Život je takav. Na početku sam i vrlo malo zarađivao. Sezona 2016/2017, kada sam osvojio šampionat sa Honvedom, bio sam najlošije plaćeni trener u ligi. Mađarska mi je vratila dostojanstvo. Danas se osećam skoro kao Mađar. Italija mi ne nedostaje“.
Ipak, jezik još ne priča.
“Mogu da izgovorim nekoliko fraza, ali s igračima komuniciram na engleskom i španskom. Igrao sam za Klub Ameriku u Meksiku, tako da znam. Tadašnji trener bio je Marselo Bijelsa. Njegova kancelarija je bila prepuna video-traka, beleški, papirića. On je ceo dan provodio proučavajući“.
Interesantno je da je na video igrici FIFA ’97, Rosi je bio najbolji igrač.
“Nikada nisam shvatio, možda bag. Inače sam stalno igrao Super Mario Bros“.
Rosi je predvodio Mađarsku na dva Evropska prvenstva.
“Čudo, rekao bi. Omogućio sam debi desetinama igrača. Skauting koji radimo je ogroman. Svi znaju za Soboslaja i Kerkeza, ali pravi uspeh je što smo uspeli da istaknemo Vargu, koji je igrao u četvrtoj ligi i radio u fabrici“.
Najveće zadovoljstvo dolazi zbog toga što se njegov rad ceni.
“Biti drugi trener po broju vođenih utakmica. Dodao bih i hor u Puškaš Areni. Jedna tribina je uzvikivala ‘Marko’, druga ‘Rosi’“.
I posle svega, ponuda iz Italije nema.
“Nikada. Ali sam odbio Premijer ligu i Bundesligu“.
Na kraju Marko Rosi se još jednom zahvalio Mađarskoj na prilici.
“Zahvalan sam Mađarskoj jer mi je spasila život. U Budimpešti živim dobro: centar, sigurnost. U drugim gradovima poput Londona, Pariza ili Milana, kada padne noć, morate da bežite. Želim da odvedem selekciju na Svetsko prvenstvo posle 40 godina. Ako uspem, mogao bih da odem. Bio bih zauvek upamćen. I moj deda bi bio ponosan“, poručio je Rosi.
Bonus video:
