Retki su slučajevi fudbalera koji Humsku zamene Ljuticom Bogdana, pa čak i u mlađim selekcijama, pogotovo ako se radi o talentima renomea Mihajla Milosavića. Još iz dana Vojvodine pričalo se da ima jedan “mali” iz Novog Sada koji izvodi slobodne udarce kao Siniša Mihajlović, ali je za takav užitak ostala uskraćena beogradska publika sa naša dva najveća stadiona. Čekajući šansu na TSC Areni i nastupajući za Voždovac na dvojnoj registraciji, Zvezdin Mesi pre Andrije Maksimovića, evocira za Meridian sport sve što je prošao u dosadašnjem delu karijere.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
“Prešao sam u Zvezdu, jer sam imao malu minutažu u Partizanu. Pratila me je Zvezda dugo i uz podršku oca sam se odlučio da iz Humske dođem u Ljutice Bogdana. U Zvezdi sam imao dve odlične sezone u kadetima i omladincima, a posebno bih izdvojio igranje u Ligi šampiona za mlade. Naravno, i osvajanje Omladinske lige Srbije. Ipak kada sam završio tu sezonu u omladincima, u Zvezdi su mi predložili da i sledeće godine nastupam za juniore, a ja sam želeo da se oprobam u seniorskom fudbalu. Svi znamo koliko je taj prelazak iz juniora u seniore težak, a smatrao sam da mi je vreme da napravim iskorak. Otišao sam u TSC koji ima fantastične uslove zahvaljujući Janošu Žemberiju. Uslovi, kao i odlična ekipa spremna da igra moderan fudbal je nešto što me je privuklo da odem u Bačku Topolu. Ni u jednom trenutku se nisam pokajao što sam otišao tamo. Radim na sebi, kako fizički, tako i psihički i vredno čekam svoju šansu. Nisam nestrpljiv, ali nadam se povratku u Bačku Topolu i pozivu mlade reprezentacije Srbije“, počeo je Milosavić razgovor za Meridian sport i nastavio:
“Trenutno sam u Voždovcu na dvojnoj registraciji i zaista se osećam lepo. Srećan sam, i što je najvažnije igram, a cilj je povratak kluba u Superligu Srbije, što verujem da možemo da ispunimo. I prošlu sezonu sam bio na pozajmicama. Prvo sam krenuo sa Vardarom koji je najveći makedonski klub. Ogromna armija navijača, i činjenica da sam sjajno prihvaćen od ekipe i šefa stručnog štaba Aleksandra Vasoskog mi je pomogla da se u Skoplju osećam kao kod kuće. Nažalost, uslovi u klubu nisu bili najbolji, ali svakako sam prikupio veliko iskustvo. Prolećni deo sezone sam proveo u RFK Novi Sad, tako da se može reći da sam se vratio kući na kratko, što mi je izuzetno prijalo. Takođe lepo iskustvo i nezaboravan period.”
Ponosan zbog prijatelja Ognjena Mimovića, ali nije jedini od fudbalera koji krče karijeru na velikoj sceni sa kojima je Milosavić u mlađim selekcijama Zvezde delio svlačionicu.
“Nedeljković, Mijatović i Šljivić su pre svega sjajni momci. Mnogo lepo su me prihvatili, kao i svi treneri. Moram ipak da izdvojim Mimovića, koji je pravi prijatelj i fantastičan čovek. Veoma sam srećan zbog svega lepog što mu se dešava. Zaista je to zaslužio. Dobio je i iskoristio šansu u Zvezdi, što dovoljno govori o kvalitetima i karakteru koji poseduje. Što se mene i šanse koju nisam dobio tiče – Zvezda jeste naš najveći klub, ali da je trebalo da se desi da istrčim na Marakanu u crveno-belom dresu – desilo bi se. Ne vraćam se u prošlost, već samo gledam ka napred. Fokusiran sam na vreme u Voždovcu, i na ono što me čeka u TSC-u. Ne osećam se da bilo gde kasnim, već smatram da moje vreme tek dolazi.”
Uprkos tome što sa Andrijom Maksimovićem nije igrao, imaju nešto zajedničko – nadimak Mesi.
“Maksimović je izuzetno talentovan fudbaler, koji sigurno ima veliki pritisak zbog nadimka. Znam i meni kako je bilo, konstantno se osećaš kao da to moraš da opravdaš. Mislim da ga čeka blistava karijera. Nadam se da ga taj pritisak i nadimak neće sputati da izgradi svoje ime. Zaista mu želim to.”
Milosavića su Mesijem prozvali sa šest godina, a slobodne udarce je šutirao po uzoru na Sinišu Mihajlovića, uz veliku podršku oca Dragana.
“Nadimak sam dobio još u Bistrici gde sam počeo da treniram fudbal pod komandom Zorana i Srđana Gligorića. Zapravo je nadimak Mesi nastao od Zorana. Od Srđana sam naučio prve “finte” sa loptom. U to vreme su Barselona i Mesi nezaustavljivi, a otac i ja smo ih redovno pratili. Tata, koji mi je najveća podrška u svemu, me je i naučio da šutiram slobodne udarce, po uzoru na Sinišu Mihajlovića. Imam osećaj za udarac, nije to sporno, ali to je 20 posto, sve ostalo je vežba. Ipak, moram da istaknem da mi nije samo Mesi uzor, već i Novak Đoković.”
Ne zaboravlja ni vreme provedeno u Humskoj, kao ni brojne turnire i priznanja u dresu Vojvodine.
“Pokojni Dušan Trbojević je još dok sam bio u Bistrici kontaktirao mog oca u želji da dođem u Partizan, ali sam bio suviše mlad da bih se selio za Beograd, tako da sam u tom uzrastu samo povremeno igrao za crno-bele. Ubrzo smo shvatili da je Vojvodina najbolja opcija za mene, i zaista sam izuzetno napredovao tamo. Bio sam kapiten, osvojili smo mnogo turnira, ali sam potom prešao u Partizan. Trebao mi je dodatni iskorak, i zaista sam u Humskoj mnogo naučio, kako fudbalski, tako i ljudski“, podvukao je Milosavić.
BONUS VIDEO:
