Korak, po korak. To je filozofija kojom se Uroš Kojić vodi od prvih fudbalskih dana. Još od kada je iz Loznice krenuo put Beograda, gde je prošao školu Voždovca, delovalo je da mu je karijera na najbolji mogući način isplanirana.
U momentima kada je delovalo da krči put ka prvom timu Voždovca, krenule su brojne nepravde. I čini se - trajale su godinama.
Međutim, da golgeterski gen ne može dugo da miruje pokazuje utakmica šesnaestine finala Kupa Srbije gde je Kojić bio glavni akter. Pogodio je protiv Čukaričkog iz igre, a zatim i u penal seriji, te režirao jedno od najvećih iznenađenja kojih je bilo podosta u najmasovnijem klupskom takmičenju u Srbiji.
A ako se pitate odakle njuh za golove talentovanom napadaču Borca, pročitajte još jednom prezime - Kojić, i sve će vam biti jasno. Da, Uroš je mlađi brat Nemanje Kojića, čiji se gol iz 146. večitog derbija i dalje prepričava među navijačima Partizana.
"Kažu da je najlakše biti brat poznatog fudbalera, a ja sam morao da se dokazujem još više. Nemanja je moj idol i neko zbog koga postižem mnogo golova, jer pre i posle svakog meča pričamo potpuno iskreno. Verujem da je zbog toga i već sad uspešan trener koji u prvom timu Brodarca sa mladim igračima pravi neverovatno dobre rezultate. Sve mi "crta", objašnjava, glasno kritikuje i tiho hvali, jer zna da više volim da mi se kaže kada nešto nije dobro. Radimo zajedno na svakoj pauzi, a prvi gol ove sezone sam bukvalno dao iz čiste vežbe sa njim. Nemanja se nažalost mučio sa povredama, i kada god je bio na vrhuncu, dešavale su mu se loše stvari. Zbog njega sam zavoleo fudbal i želim da ga nadmašim, ali znam da će to biti veoma teško", počeo je Kojić razgovor za Meridian sport, a zatim se osvrnuo i na utakmicu sa Čukaričkim, što je i najaktuelnija tema u ovom trenutku:
"Posle prvog poluvremena sam iskreno mislio da će ovo biti jedna od najgorih utakmica u karijeri. Videlo se koliko je superligaški fudbal brži, ali kada smo se i mi opustili, ubrzali i počeli da igramo direktno, sve je došlo na svoje. Kažem, bio je mali šok na početku kada je Čukarički postigao gol. Mučili smo se posle toga, ali čim smo ih napali - shvatili smo da možemo da se nadigravamo. Na kraju smo uspeli da prođemo posle penala i napravimo najveći rezultat za klub od kada se vratio u profesionalni rang."
U osminu finala Kupa Srbije otišli su sa novim trenerom - Zoranom Kostićem, ocem prvotimca Partizana - Bogdana.
"Mi smo ove sezone mnogo utakmica izgubili na jednu loptu. Bila je i ta promena trenera pre par dana. Odradili smo dva treninga sa trenerom Kostićem i prodrmao nas je. Uspeo je brzo da napravi dobar odnos sa nama, i moglo je da se vidi da smo baš sa njim slavili golove. Postavio se očinski prema nama i verujem da sa njim možemo da se podignemo. Ne priliči nam da budemo poslednji na tabeli. Otpisani jesmo, svestan sam toga - i nemamo šta da izgubimo. E baš zato, možemo mnogo da dobijemo, samo da budemo hrabri kao u penal seriji protiv Čukaričkog."
Mentalitet mu je takav da Čačak doživljava kao Madrid.
"Meni je ovo druga sezona u Borcu... Živim i radim kao da sam u Real Madridu, jer mislim da samo tako mogu da budem pošten prema sebi i klubu. Neka drugi kažu kako je bilo i kako sam odigrao protiv Čukaričkog. Naravno, vidi se da su štoperi Čukaričkog iskusniji, jer godinama igraju u Superligi i inostranstvu, ali uspevao sam da se nosim sa njima. Na kraju krajeva, svaki štoper je težak kad osetiš lakat na vratu ili koleno u leđima."
Prvi je strelac Borca sa pet golova u tekućoj sezoni, a ističe da je mogao, ali i morao da bude efikasniji.
"Krivo mi je, jer znam da stavljam tim ispred sebe, a timu se ne vraća. Na nekim mečevima sam bio direktan krivac, jer nisam uspeo da postignem gol iz velikih prilika. Falilo je i sreće, ali nema alibija. Moramo do opstanka, i verujem da možemo. Koliko god golova da postignem, sigurno ću razmišljati da mogu više, ali ne postoji napadač na svetu koji nije nešto promašio."
Teške godine u Voždovcu gde je ponikao, a zatim i u Loznici gde je rođen ga nisu slomile. Spas je našao u Rađevcu.
"U Voždovcu me je Marko Savić prebacio omladince, i na debiju sam postigao gol, posle 95 sekundi. Neću da krijem - verovao sam da mogu mnogo više. Usledile su paklene godine za mene u Voždovcu gde su mi treneri govorili da sam za treću ligu i da ništa neću napraviti. Potom sam se vratio u Loznicu, gde nisu imali mnogo sluha za mladog napadača, a onda su me zvali da se vratim posle sjajne sezone u Rađevcu, gde sam bio u blatu Srpske lige Zapad. Doslovno blatu, jer svi znamo kakvi su tereni u tom rangu takmičenja. Bio sam napadač od 19 godina bačen da se izborim ili - ugasim. Postigao sam 14 golova, ljudi iz Krupnja su verovali u mene više nego oni u Loznici, a trener Dejan Obadović mi je i tada govorio da su pogrešili i da ću napraviti karijeru. Hvala mu na tome."
Ni u Inđiji nisu bili korektni prema njemu, ali sve mu se vratilo u Borcu. Čačak je Uroša dočekao i prihvatio kao sina.
"Godina u Inđiji je bila turbulentna. Nisam znao zbog čega ne igram na proleće. Poslali su me na tribine... Hvala i njima, jer sam video kako se pojedinci ponašaju u profesionalnom fudbalu. I nisam bio jedini koji je trpeo to. Čačak me je dočekao kao sina, a ja sam mu to vratio. I još uvek vraćam. Znam da se od mene očekuje dvostruko više nego od momaka koji su iz grada... Sve ide svojim tokom, tako da verujem da ću nakon što pomognem timu da ispliva, konačno moći da budem na onom nivou o kom sam maštao kao klinac u Voždovcu", zaključio je Kojić.
BONUS VIDEO:
