Koncentracija – faktor koji razlikuje vrhunske od prosečnih štopera.
Pogledajte sve utakmice – od pionira Crvene zvezde do prvog tima OFK Beograda i kikseve Alekseja Vukičevića nećete moći da izbrojite na prste jedne ruke.
Odlazak sa Marakane “preko noći”, bez završne reči u prvom timu kao klasići – Kosta Nedeljković, Jovan Mijatović i Jovan Šljivić.
Ali i dolazak na Karaburmu kao pravi potez, jer je rođeni Somborac trenutno jedan od najboljih štopera Superlige Srbije.
“U tom trenutku – Kosta, Šljiva i Bekam su bili najspremniji za prvi tim. Odskočili su i dobili šansu. Mislim da je još nekoliko nas moglo tu da se nađe, makar na pripremama. Nije se desilo i prihvatam to. Ovo je moj put. Naravno da mi je bilo krivo kada sam otišao iz Zvezde, jer sam od malih nogu sanjao da zaigram za prvi tim, ali i to je život. Preko noći sam to preboleo svestan da su takve stvari normalne u fudbalu. Ko zna, možda i ostvarim san jednog dana”, počeo je Vukičević razgovor za Meridian sport i nadovezao se na opasku da na Marakani traže štopera:
“Lepo zvuči, ali ne razmišljam o tome. Zaista sam fokusiran na OFK Beograd. Konkretno, na utakmicu sa Vojvodinom, pa onda i na sve ono dalje što nas očekuje kao ekipu. Cilj mi je da vrhunac forme dostignem sada na kraju sezone. Oko svega drugog ćemo pričati na leto, ali mi je lepo u OFK Beogradu. Uživam na Karaburmi. Mislim da pravimo sjajne rezultate, daleko iznad očekivanja javnosti. Niko sa strane nije verovao da možemo da budemo treći. Ali mi u klubu jesmo. Napravili smo hemiju u svlačionici koja kreira sve ove rezultate. Mladi smo, ali imamo kvalitet. Tu su i iskusni igrači koji imaju mentorsku ulogu. Zaista smo fantastična ekipa i u skladu s tim – potpuni mi je fokus na utakmici sa Vojvodinom.”
Na neki način – posebna utakmica za Vukičevića. Upravo je sa Karađorđa kao pionir stigao na Marakanu.
“Preselio sam se iz Sombora u Novi Sad sa 11 godina, baš na poziv Vojvodine. Krenuli su baka i deka sa mnom, tako da mi je u tom smislu bilo lakše. Proveo sam tri godine u Vojvodini i bilo mi je veoma lepo. U najboljem mogućem sećanju mi je to vreme. Ipak sa 14 godina, stigao je poziv Zvezde, te sam otišao u Beograd.”
Prelomilo je navijačko opredeljenje, ne krije mladi reprezentativac Srbije.
“Nisam se ni sekund dvoumio kad je Zvezda zvala. Stigao sam tada u pionirsku selekciju koja je vrvela od talenata. Pa samo pogledajte koliko su novca Zvezdi doneli – Mijatović i Nedeljković. U jednom trenutku će i Šljivić. Možda i najbolja generacija u novijoj istoriji Zvezde. Sve redom smo pobeđivali. Negovalo se i drugarstvo. I dan danas sam u kontaktu sa mnogima.”
Kao najvažniju stanicu u njegovom fudbalskom razvoju navodi vreme provedeno u Grafičaru.
“Prošao sam Zvezdinu školu koja te nauči da u svakoj utakmici moraš da pobediš. U svemu tome, ljudi pomalo potcenjuju Grafičar, a lično bih možda taj period izdvojio kao najvažniji za moj razvoj. Već sa 17 godina sam dobio priliku od Marka Neđića da zaigram seniorski fudbal. Imali smo odličnu ekipu, sjajne mentore za nas mlađe u liku i delu Luisa Ibanjeza, Đorđa Đurića i Miloša Stojčeva. Malo nam je falilo da uđemo i u Superligu. Nismo imali sreće u baražu protiv Radnika. Ali, suština je da je Grafičar možda i najveći fudbalski rasadnik talenata u Srbiji. Formiraju igrače, ne samo za Zvezdu, već i za Superligu. Izuzetno sam napredovao tamo.”
Štoper je postao tek kasnije. Na Marakani su mu našli pravu poziciju.
“Tek u Zvezdi sam postao štoper. Počeo sam kao levo krilo, pa sam bio napadač. Kad sam stigao na Marakanu igrao sam u veznom redu i tek zatim sam pomeren na štopera. Našli su mi pravu poziciju, nema šta. Nisam imao problem s tim da se “spuštam” u defanzivu. Volim što sam štoper.”
I tu se vraćamo na početak priče. Koncentracija kao ključ svega.
“Za mene je najvažniji fokus. Pozicija štopera je zahtevna, moraš 90 minuta da budeš mentalno prisutan na terenu. U suštini – jedna tvoja greška može da prelomi utakmicu za protivnika. Ipak, već tri godine sam u seniorskom fudbalu i navikao sam se. Imam samopouzdanja, iako sam još uvek mlad. Tako da, glavna priprema za utakmicu mi je ta da 90 minuta konstantno budem prisutan na terenu. Verujem da je to nešto što može da me dovede do najvećeg nivoa.”
Pamti Evropsko prvenstvo, a danas upija savete Aleksandra Kolarova.
“Prošao sam sve mlađe selekcije reprezentacije. Sa 15 godina sam dobio prvi poziv i evo – do dan danas sam tu. Nadam se da ću jednog dana obući i dres A tima. Poseban je osećaj kada igraš za reprezentaciju. Meni je najdraža uspeoman Evropsko prvenstvo za kadete kada smo stigli do polufinala. Mislim da smo predstavili Srbiju na pravi način. Sada je tu Aleksandar Kolarov, fenomenalan čovek i odličan trener. Izuzetno moderno gleda na fudbal. Prenosi nam iskustvo koje ima sa najvećeg mogućeg ranga fudbala. Privilegija je što mogu da učim od njega.”
Veruje da će se i u A timu jednog dana naći sa klasićima iz generacije 2005. Simić je već tamo…
“Na Euru sam igrao u tandemu sa Simićem i Majstorovićem. Igraju na vrhunskom nivou. Verujem da mogu i ja da dosegnem to jednog dana. Bilo bi lepo da se ponovo nađemo u A reprezentaciji. Simić je već tamo.”
Odgovor na pitanje oko idola je, budimo realni, bio i očekivan.
“Uzora kao uzora nemam, ali sam kao mali uvek gledao Vidića. Neverovatan karakter. Pravi kapiten i lider“, zaključio je Vukičević.
BONUS VIDEO:
