Gabi Mudingaji je više od fudbalera – njegova životna priča je putovanje puno izazova, neočekivanih prilika i borbe za bolju budućnost. Sa samo šest godina pobegao je iz Konga u Belgiju, a put od anonimnog tinejdžera do igrača koji osvaja srca navijača u Italiji bio je ispunjen usponima i padovima, povredama, smehom i neizmernom strašću prema fudbalu. Danas, sa 44 godine, Mudingaji balansira između uloge agenta, preduzetnika i oca, dok fudbal i dalje ostaje srž njegovog života.
Mudingajijev život oduvek je bio brz i nepredvidiv. Sa samo šest godina, zajedno sa majkom i mlađim bratom, napustio je rodni Kongo u potrazi za boljom budućnošću.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Moj otac je radio u rudniku, često nismo imali šta da jedemo. Hteo sam drugačiji život“, prisetio se nekadašnji vezista Intera, Bolonje i Lacija, kao i reprezentacije Belgije za Gazeta delo Sport.
Novi početak u Belgiji uopšte nije vodio ka fudbalu.
“Loše sam učio i više voleo da izlazim sa prijateljima. Razmišljao sam o boksu, ali mi je otac zabranio. Fudbal uopšte nije bio deo mojih planova“.
Situacija se promenila sa 14 godina kada mala belgijska amaterska ekipa Eterbek pružila šansu mladom Mudingajiju.
“Prijatelji su me doveli tamo, ali su ih odmah izbacili jer su bili previše nestašni. Ja sam ostao pod uslovom da mi predsednik plaća obroke posle svake utakmice i da ih vrati u tim“.
Od tog trenutka kreće njegov put ka vrhunskom fudbalu. Danas, sa 44 godine, Mudingaji živi u Bolonji sa troje dece i deli vreme između posla kao preduzetnik i fudbalskog agenta.
“Investirao sam u restoran u Formiji. Takođe sam suvlasnik građevinske firme u Bolonji. Fudbal je uvek u centru mog života. Sarađujem sa belgijskim klubom i putujem u Francusku da otkrijem talente koje bih doveo u Italiju“.
Na terenu ga je odlikovala borbenost i strast. U dresu Union Sen Žiloaza koristio je dnevnice za hranu umesto za prevoz.
“Prijatelj me je vozio skuterom na treninge“.
Gabijevu sudbinu promenio je nastup sa 23 godine u belgijskoj U21 reprezentaciji, kada ga je primetio skaut Torina.
“Odigrao sam jednu od najboljih partija u karijeri: borbenost, klizeći startovi, dinamika i tehničke kombinacije“.
U Italiji je Mudingaji pomogao Torinu da se 2005. plasira u Seriju A, a zatim je prešao u Lacio.
“Pričali su mi loše o klupskoj atmosferi i strahovali da ću imati problema zbog boje kože. Ipak, odlično sam se snašao, navijači su mi čak posvetili pesmu“.
Najteži trenutak je povreda koju mu je naneo Fabio Kanavaro u meču protiv Juventusa 2006.
“Slomio mi je tibiju i nije dobio ni žuti karton. Izvinio se, rukovao se sa mnom, ali nisam mogao da verujem da nije bilo sankcija“.
Njegovi dani u Laciju obeleženi su i duhovitim anegdotama.
“Jedne večeri Di Kanio je priredio večeru za nove igrače. Plašim se pasa, a on je imao rotvajlera. Kad sam ušao, Paolo me je dodirnuo sleđa i glumio lavež. Vrisnuo sam, skoro sam plakao. Bio je to loš štos. Istegnuće, mesec dana van terena“.
Posle Lacija Mudingaji je potpisao za Bolonju, gde je proveo četiri intenzivne godine – 128 utakmica, vesela atmosfera u svlačionici i plemenski plesovi tokom treninga.
“Bili smo ludi, ali smo igrali sa entuzijazmom, što nam je pomoglo da se sačuvamo četiri godine“.
Potom ga je pozvao Inter, gde nije mogao da dođe do izražaja pored Estebana Kambijasa i Zdravka Kuzmanovića, a potom je doživeo povredu tetive koja je označila početak kraja karijere. Posle Elčea, Ćezene i Pize sa Gatuzom, Gabi se povukao, a danas, sa 44 godine, vodi dinamičan život između porodice, biznisa i fudbala.
Bonus video:
