Bio je najveća uzdanica Zvezdine generacije dečaka rođenih 2006. godine, što je i krunisao debijem za prvi tim, pod trenerskom palicom Baraka Bahara.
Vratio se potom u juniore, izdvojio se kao najbolji fudbaler omladinske selekcije pod komandom Nenada Milijaša, a zatim zavredeo novi poziv za seniorsku ekipu – kod Vladana Milojevića.
Sve do sada vam se čini da ide kao po loju, zar ne?
Ipak, ubrzo je glavni akter naše priče – Veljko Vukojević napustio Marakanu i otišao u pančevački Železničar.
Sada, godinu dana kasnije, ponovo je na terenima iza juga Marakane i u dresu Grafičara će pokušati da se izbori za novu šansu u Zvezdi.
Jer dočekala je Marakana – i Bekama i Mesija, pa je sada možda vreme za Runija.
“Drago mi je što sam došao u Grafičar koji je najbolja sredina za mlade igrače u Srbiji. Poznajem sistem, igrače, trenere… Imam jasnu misiju da se vratim u Zvezdu, ali kao formiran igrač. Hoću da pokažem da nisam slučajno bio na Marakani i da najbolji dani za mene u Zvezdi tek dolaze”, počeo je Vukojević razgovor za Meridian sport i osvrnuo se na debi u crveno-belom dresu, na jesen 2023. godine:
“Sećam se svakog minuta tog dana, ali doslovno. Sekretar kluba Goran Negić je pozvao mene i Milosavljeivća iz omladinaca i saopštio nam da sutra putujemo sa prvim timom u Kruševac. Bila je to kup utakmica protiv Trajala. Bio sam oduševljen. Sećam se kad smo stigli tamo, kad sam krenuo da se zagrevam i kad mi je trener Bahar rekao da ulazim – proradio mi je neverovatan adrenalin. U takvim trenucima shvatiš da se svaki trening isplaćuje. Zaista sam od malih nogu sanjao o Zvezdi, tako da je debi bio veliki dan za mene. Bio sam svestan da je to tek početak i nisam dozvolio sebi da se uljuljkam.”
Blistao je u Ligi šampiona za juniore. Izdvojio se kao prva violina tima Nenada Milijaša.
“Liga šampiona za mlade je veliko iskustvo. Imaš priliku da se nadmećeš sa najboljim ekipama u Evropi u juniorskom uzrastu i ujedno da proveriš gde si u odnosu na vršnjake. Tu zaista nema skrivanja, već moraš da zgrabiš šansu. Svakako da mi je gol protiv Lajpciga izuzetno drag, ali čitava godina mi je u lepom sećanju. Imali smo sjajnu ekipu i nadam se da ću se sa nekima, kao u Železničaru sa Nemanjom Vidojevićem, jednim od mojih najboljih drugova – ponovo susresti u karijeri. Milijaš je trener koji je imao najviše poverenja u mene i neko kod koga sam najviše naučio. Posle te godine sam bio, i bolji fudbaler, i bolji čovek. Hvala mu na tome.”
Posle dobre sezone u juniorima, dobio je poziv za pripreme sa prvim timom Zvezde, ali je ubrzo i otišao sa Marakane.
“Napredovao sam kod trenera Milojevića za vrlo kratak period. Bila mi je čast da treniram u prvom timu Zvezde. Svi saigrači su me sjajno prihvatili. Možda sam mogao i strpljiviji da budem, ali sam smatrao tada da će mi dobro doći promena i da bih u Železničaru mogao u potpunosti da se razvijem.”
Ipak, period u Železničaru nije bio onakav kakvom se nadao…
“Iskreno, očekivao sam više minuta u Pančevu. Trudio sam se, trenirao maksimalno, čak zaigrao i protiv Zvezde, što je bilo malo čudno. Želeo sam da se dokažem, ali opet – igrao sam protiv kluba koji mi je u srcu. U međuvremenu sam igrao i za Smederevo, ali u kratkom intervalu. Tamo sam bio na dvojnoj registraciji i zahvalan sam klubu što mi je dao šansu da imam minute u momentima dok nisam igrao u Železničaru.”
Osvrnuo se i na početke, odnosno na činjenicu da je iz Partizana došao u Zvezdu.
“Nikada nisam krio da je Zvezda moj klub. U Partizanu sam bio u generaciji sa igračima koji danas nose prvi tim, poput Ugrešića i Dragojevića. Mnoge sam sretao i posle kad sam prešao u Zvezdu… Igrali smo zajedno u reprezentaciji. Recimo sa Popovićem iz Napolija godinama zajedno igram u reprezentaciji, a obojica smo u jednom trenutku bili u Partizanu. Ipak, ponavljam – Zvezda je oduvek bila moj klub. Čim sam dobio poziv – došao sam na Marakanu. Bila je to pionirska selekcija i dosta su nas potcenjivali. Nismo važili za izrazito talentovanu ekipu, ali smo u godinama koje slede sve razuverili. Uz mene, bio je tu i Andrej Petrović koji je sad u TSC-u, i David Đurić koji mi je sada saigrač u Grafičaru. Od nas se najviše očekivalo…”
Nadimak po uzoru na legendarnog engleskog napadača dobio je još u ranim fudbalskim danima.
“Nadimak sam dobio spontano, jer sam na prvi trening u životu došao u dresu Vejna Runija. Saigrači su tako krenuli da me zovu zbog dresa i eto – i dan danas je ostalo tako. Sviđa mi se nadimak, jer svi znamo kakav je igrač bio Runi. Lično, omiljeni fudbaler mi je Kristijano Ronaldo. Izuzetno mi se sviđa njegov stil igre, pogotovo iz mlađih dana. Naravno, i ta radna etika mi je impresivna.”
Nada se da će mačvanski okrug iznedriti još jednog seniorskog reprezentativca.
“Krenuo sam u školi fudbala OFK Šabac kod Janeta Gavalovskog. Počeci su bili skromni, ali puni strasti. Igrao sam fudbal od jutra do mraka. Šabac je fudbalski grad, taj naš mačvanski okrug je izuzetno bogat u smislu talenata. Vidite da u reprezentaciji igraju Pavlović, Lukić, Birmančević…Nadam se da ću i ja njihovim stopama.”
Standardan je u reprezentaciji Srbije. Ne tako davno je vodio duele sa zvezdama Barselone.
“Prošao sam sve mlađe selekcije reprezentacije. Sledeći korak je nacionalni tim do 21 godine, ali polako, idemo korak po korak. Najlepša uspomena mi je Evropsko prvenstvo za kadete. Tada smo igrali protiv Jamala i Kubarsija. Bukvalno smo ravnopravni bili na terenu… Iz te ekipe su Maksimović i Cvetković uspeli da stignu do A reprezentacije. Sve to motiviše i nas da nastavimo da radimo“, rekao je Vukojević.
BONUS VIDEO:
