“Zapamtite ime – Marko Ćurić”, odzvanjalo je terenima iza juga Marakane nakon trijumfa omladinaca Crvene zvezde u večitom derbiju kada je neumorni vezista “pojeo” sredinu terena Partizana.
Reči su izgovorene od strane Marka Neđića gledaocima koji su posle utakmice prišli da čestitaju na pobedi – tada predvodniku generacije dečaka rođenih 2003. godine, a danas jednom od najtalentovanijih trenera u Srbiji, koji je Ćurića uvek izdvajao na osnovu – karaktera, posvećenosti i predanosti.
Sve to, rođeni Dorćolac najavio je i navijačima Zvezde kada je pred punom Marakanom na utakmici sa Zenitom asistirao za gol klasiću – Nikoli Kneževiću.
Ipak, sve je ostalo na tome – za sada.
“Staž u Zvezdi sam uspeo da zaokružim debijem za prvi tim i to pred punom Marakanom na utakmici sa Zenitom. Simbolično je da sam asistirao za gol Kneževiću sa kojim sam punih 10 godina igrao u mlađim selekcijama, prvo u Radu, pa posle i u Zvezdi. Na kraju – sve je ostalo na tome. Nadao sam se da ću dobiti šansu, makar da budem poveden na pripreme kako bih pokušao da se dokažem. Kada sam shvatio da se to neće desiti, teška srca sam napustio Marakanu. Bilo mi je teško da odem posle osam godina, jer sam i Zvezdino dete, i navijač. Ipak, nadam se da ću zaobilaznim putem uspeti da izborim kartu za povratak u voljeni klub”, počeo je Ćurić koji nastupa za pančevački Železničar, razgovor za Meridian sport i nadovezao se:
“Mislim da je velika šteta što niko iz naše generacije nije dobio veću ulogu u prvom timu Zvezde. Verujem da bi bilo sve drugačije da su nam ukazali priliku za koju smo bili projektovani od ranih dana. Gledalo se dosta ka našoj generaciji, pričali su hvalospeve o nama, usled rezultata koje smo pravili. Po dolasku Marka Neđića u klub, sve što je vredelo u Srbiji u tom trenutku, dovedeno je u Zvezdu. Imali smo utisak da ćemo svi zajedno igrati i u prvom timu, takva se atmosfera pravila. Krivo mi je što se to nije desilo.”
U momentima kada se Ćurić izdvojio kao lider omladinaca Zvezde, usledila je povreda kolena koja ga je sa terena odvojila devet meseci.
“Neđić je neko ko je od nas napravio celinu koja je nadigravala sve u mlađim selekcijama. Uživao sam veliko poverenje kod njega i hvala mu na tome. Verovao mi je i kada je sve bilo dobro, ali i kada sam se mučio. Pravi trener i čovek. U suštini, sve što sam mogao – osvojio sam u Zvezdi, makar kada su u pitanju mlađe selekcije. Posebno ću pamtiti tu prvu titulu u omladincima kada smo imali bodovni zaostatak na polusezoni, ali sa malim fondom igrača uspeli da prokrenemo stvari u našu korist i osvojimo trofej kao najmlađa ekipa u ligi. U drugu omladinsku sezonu sam ušao fantastično, izdvojio se kao lider ekipe, poneo i kapitensku traku, ali se i povredio protiv Sent Patrika u Ligi šampiona. Usledila je pauza od devet meseci…Iz ove perspektive, sve to me je ojačalo, ali tada mi nije bilo lako. Doduše, brzo sam se pomirio s tim, ali povreda je došla u trenutku kada sam igrao vrhunski.”
Uprkos dugoj pauzi, nije Ćurić izgubio Neđićevo poverenje. Čuvao mu je strateg mesto u startnih 11, koje je vezista u potpunosti opravdao.
“Odmah po oporavku od povrede kolena – Neđić me je bacio u vatru. Pre toga nisam imao ni trening sa seniorima, a onda sam došao u priliku da posle velike pauze – budem u prvoj postavi Grafičara. Još jedan pokazatelj koliko je verovao u mene…Malo sam se mučio u prvoj sezoni, ali u drugoj je sve bilo mnogo bolje. Ponovo sam bio onaj stari, preuzeo sam ulogu lidera i na najlepši mogući način završio staž u Grafičaru. Prava sredina za razvoj mladih igrača. Izuzetno lepo vreme sam proveo tamo.”
Za sada, sve funkcioniše dobro u Pančevu. Pravi Ćurić krupne superligaške korake i nameće se kao jedan od najzanimljivijih mladih fudbalera u Srbiji.
“Na poziv Marka Savića sam došao u Pančevo. Napravljena je mlada ekipa i u početku smo zaista dobro krenuli, ali usledila je rezultatska kriza i trener je podneo ostavku. Mesto je zauzeo Branko Mirjačić kod koga nisam puno igrao, ali sam prihvatio i to, svestan da mi je ovo prva godina u Superligi. Sada je tu Radomir Koković sa kojim imam odličan odnos. Krivo mi je što nismo izborili “plej-of”, jer smatram da posedujemo kvalitet, ali nedostajalo nam je malo i sreće. Sada smo tu, borba za opstanak je grčevita, ali smatram da ne treba da razmišljamo tako, već da se fokusiramo da budemo prvi u “plej-autu”.
Uzore vidi u asovima Real Madrida i Mančester Sitija.
“Igrao sam maltene sve pozicije u karijeri. Nekako su me od malih nogu stavljali van komfor zone, i tako sam naučio da budem odgovoran na svakom mestu na terenu. Danas mislim da se najbolje snalazim na poziciji centralnog veznog sa zaduženjima “boks tu boks” igrača. Volim fudbaleri koji rade za tim, a ujedno i prave veliku razliku na terenu. Prvi koji mi padaju na pamet su Luka Modrić i Kevin De Brujne.”
Velike snove ima vezista rođen 2003. godine.
“Reprezentacija je moj najveći san. Nisam nastupao u mlađim selekcijama, ne znam iz kog razloga, ali nadam se da ću nekada imati priliku da zaigram za Srbiju. Možda nerealno zvuči, ali maštam o tome da sa reprezentacijom osvojim Evropsko ili Svetsko prvenstvo.”
U Zvezdu je stigao iz Rada, i to nakon dva neuspešna pokušaja da prethodno dođe na Marakanu.
“Odrastao sam na Dorćolu. Tu sam prošao i fudbalsku, ali i životnu školu. Fudbal sam počeo da igram sa starijim bratom na ulici, da bih potom krenuo da treniram u Radu. Posle šest godina na Banjici, stigao sam u Zvezdu. Bila je to treća sreća, jer se prva dva puta moj prelazak izjalovio. Sećam se i da sam se taj treći put uplašio da ponovo neću stići u Zvezdu, ali na svu sreću, došao sam na Marakanu kod trenera Zorana Pavlovića. Za mene je to bilo ostvarenje dečačkog sna, jer ceo život navijam za Zvezdu”, podvukao je Ćurić.
BONUS VIDEO:
