Kada maštaš o zapadu, a život te pošalje na istok, u zemlju u kojoj fudbal nije među tri najpopularnija sporta, imaš dve opcije ispred sebe. Prva je da žališ, a druga da kažeš sebi – želim da postanem legenda indijskog fudbala. Sa debelim CV-em i bogatim juniorskim stažom koji se ogleda u trocifrenom broju golova za OFK Beograd, Brodarac i reprezentaciju Srbije, možda i nije bilo lako to prevaliti preko jezika, jer je Matija Babović bio viđen da jednog dana zaigra u Humskoj, postigne gol, poljubi grb i otrči ispod južne tribine.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
“U Indiju sam došao na poziv mog prijatelja Nikole Stojanovića. Stigao sam prvo u Gokulam, gde je i on tada igrao, posavetovao me je, rekao da neću pogrešiti ako dođem. Sada sam u Dempu, na četiri utakmice sam postigao dva gola. Naravno da sam imao predrasude, kao i svi kada pomisle o životu u Indiji. Kada sam čuo da imam ponudu odatle, krenuo sam da razmišljam o tome da je tamo različita kultura, vera, da je potpuno drugi svet u odnosu na Srbiju, pa i Slovačku u kojoj sam tada živeo. Sada, posle godinu dana mogu da kažem da nisam doživeo niti jednu neprijatnost na bilo koji način. Čak je suprotno, svuda su me dočekali uz osmeh“, počeo je Babović razgovor za Meridian sport i dodao:
“Divan su narod, blag, gostoprimljiv. Meni kao strancu sve u potpunosti odgovara. Naravno, gužve mi najteže padaju, ali i na to sam se već navikao. U slobodno vreme treniram, šetam, družim se, zaista je kvalitet života dobar“,
Nije fudbal primarni sport u Indiji, ali je u ekspanziji po zapadnom modelu.
“Fudbal je zaista u usponu i dosta se ulaže. Trude se da pokupe sve ‘fore’ sa zapada, iz jačih liga u smislu organizacije i dobro im ide. Baš se voli fudbal ovde, kao i svuda u svetu. Razlike naravno ima ako uporedimo sa fudbalom u Srbiji, ali mislim da i ovde može da se uživa u dobrim utakmicama. Nisam nikad ni pomislio da ću doći u Indiju da igram fudbal, ali sam naučio važnu lekciju – nikad ne znaš gde će te život odvesti. Meni je drago što mogu da reprezentujem Srbiju na pravi način ovde, kako igrama, tako i ponašanjem. Sviđa mi se recimo ideja da ostanem u Indiji i napravim veliko ime, postanem legenda, ali ako bude neka dobra ponuda za povratak u Evropu, razmisliću, naravno.”
Od najranijih dana pod reflektorima javnosti zbog brata Stefana i strica Milije.
“Porodica mi je na prvom mestu, mislim da je bezveze pričati koliko mi njihova podrška i saveti znače. Ponosan sam što mi je Stefan brat, Milija stric i što se prezivam Babović.”
Ipak, Matija je svoje ime izgradio golovima kojih je postigao sijaset u mlađim kategorijama.
“Sve je počelo u školi fudbala Aca Kovačević na Vračaru, tu sam otišao na prvi trening u životu. Dva puta prvak Beograda, dva puta šampion Srbije, mnogo golova u Mini-maksi i Fer-plej ligi…Stvarno lepa iskustva, bio sam okružen dobrim ljudima koji su me naučili mnogo toga, ne samo fudbalski, već i životno. Već sa 11 godina me je OFK Beograd primetio i taj period je za mene nezaboravan. Došao sam u generaciju koja je bila trn u oku tada Zvezdi i Partizanu. Vodio nas je Dževad Prekazi sa pomoćnikom Nikolom Filipovićem i igrali smo sigurno najlepši i najatraktivniji fudbalu Srbiji kada su u pitanju te mlađe selekcije. U to vreme, “paklena” ekipa, bili su tu Veljko i Lazar Nikolić, zatim Strahinja Bošnjak, Nikola Lakčević, Armin Đerlek, braća Marko i Stefan Ilić. Ne bih nekog da zaboravim, ali je to zaista bio skup izvanrednih momaka sa ozbiljnim potencijalom. Na kraju, mislim da je moglo i više igrača iz te generacije da se probije na veliku scenu.”
U tandemu sa Veljkom je pravio čuda, ali situacija u OFK Beogradu je nametnula Baboviću, kao i mnogima iz pomenute generacije da sreću potraže negde drugde.
“Ni sa kim u karijeri nisam imao saradnju na terenu kao sa Veljkom Nikolićem. Nebrojeno golova mi je “namestio”, doslovno smo u svakom trenutku znali gde je ovaj drugi na terenu. I danas kada pričamo se prisetimo toga. Nažalost, situacija u OFK Beogradu je u tom trenutku bila loša, i ekipa se raspala u momentima kada smo trebali da zaigramo za prvi tim. Svako je otišao na svoju stranu, a ja sam u tom trenutku izabrao Brodarac. Znao sam kako taj klub funkcioniše, da je hit juniorskog fudbala u Srbiji i da je porodična atmosfera. Znam da su tada mnogi bili iznenađeni mojom odlukom, ali sam u Brodarcu imao priliku da igram sa godinu dana starijima i da zajedno izborimo Ligu šampiona za mlade. Dogodine sam igrao sa svojim godištem i sezonu završio sa 21 golom u prvenstvu i jednim u Ligi šampiona. Neverovatno iskustvo, te utakmice, događaji, putovanja, prijateljstva, pamtiću do kraja života.”
Posle Brodarca – Hajduk 1912, Teleoptik, OFK Beograd, Zvezdara.
“Najlepše vreme u Srbiji kada je u pitanju seniorski fudbal sam proveo u Teleoptiku, jer navijam za Partizan ceo život. Lepo mi je bilo i u Zvezdari, tu sam se osećao kao kod kuće. Zaista toplina ljudi, navijača, sjajan vlasnik kluba koga veoma poštujem i cenim. Pružili su mi šansu i to ne zaboravljam nikada.”
Internacinalnu karijeru je započeo u Slovačkoj, a ni tamo uspomena na Partizan nije mogla da ga zaobiđe.
“Otišao sam u Slovačku 2021. godine i to je bila prekretnica za moju karijeru. Želeo sam da napravim nešto više, i nisam razmišljao kada je stigao poziv Dubnice. Nije bilo lako na početku, ali uvek je tako dok se na nešto ne prilagodiš. Posle samo par meseci sam naučio jezik uz pomoć trenera i saigrača, tako da zaista o Dubnici imam samo lepe stvari da kažem. Potom je usledila selidba u Petrlžaku. Klub sa velikom tradicijom i istorijom koji je jedne godine izbacio i moj Partizan iz kvalifikacija za Ligu šampiona. To vreme nije bilo sjajno, zbog rezultata, ali i mog doprinosa u smislu golova i asistencija. Mogao sam i bolje, ali lep period svakako, upoznao sam mnoge dobre ljude tu koji su me od starta prihvatili.”
Često u drugom planu kada je u pitanju reprezentacija Srbije, kako i sam tvrdi – nepravedno.
“Bio sam često deo mlađih selekcija reprezentacije Srbije i uvek sam se sa zadovoljstvom odazivao pozivima, jer je to moja zemlja koju volim. Ali i dan danas smatram da nisam na pravi način bio ispoštovan što se tiče cele te priče. Zaslužio sam daleko veću šansu u reprezentaciji zbog onoga što sam prikazivao u klubovima. I dan danas stoji iza toga. Najbolji igrač sa kojim sam igrao u reprezentaciji? Dušan Vlahović. Međutim, moram da pomenem i Luku Ilića i Dejana Joveljića.”, rekao je Babović za Meridian sport.
BONUS VIDEO:
stefan.zvicer
Realne su šanse da postane legenda “indijskog” fudbala
vanicdusan01
Kad je već zaglavio u Indiji gde je fudbal možda na šestom mestu kao sport onda je i najbolje da se potrudi da bude najbolji fudbaler u Indiji.
davidpantelic80
Ovi ljudi sto igraju fudbal u Indiji su najpametniji, mogu da postanu legende tamo