Srbija je završila kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2026. u trenutku koji jasno pokazuje koliko je reprezentativni fudbal izgubio stabilnost i ritam. Umesto borbe za plasman, ciklus je završen promenom selektora i sa osećajem da je propušten novi set okolnosti koje su delovale povoljnije nego ranijih godina. Dolazak Veljka Paunovića otvara novo poglavlje, ali i donosi veliki izazov - da se povrati autoritet nacionalnog tima i definše jasna struktura rada koja je godinama nedostajala.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Paun (za sada) nasleđuje reprezentaciju koja je ušla u period preispitivanja nakon odlaska Dragana Stojkovića. Novi selektor će ukoliko prihvati težak zadatak, morati da radi na vraćanju unutrašnje discipline, odnosa između igrača i stručnog štaba, kao i na formiranju kolektivnog identiteta koji se godinama gubio u neujednačenim rezultatima. Upravo zbog toga, aktuelni trenutak podseća na ranije faze kada je nedostatak kontinuiteta sprečavao reprezentaciju da napravi iskorak.
Slično se dogodilo i u kvalifikacijama za Mundijal 2002. godine, poslednjim pod imenom Jugoslavija. Grupa sa Rusijom, Slovenijom, Švajcarskom, Farskim Ostrvima i Luksemburgom delovala je kao jedna od onih koje bi tim sa našim potencijalom mogao da kontroliše. Međutim, nestabilnost oko reprezentacije, podeljene odluke i opšti nesklad unutar fudbalskog okruženja preneli su se direktno na teren. Umesto da iskoristi povoljan raspored, reprezentacija je ulazila u seriju oscilacija.
Česta menjanja selektora dodatno su otežala čitav ciklus. Kvalifikacije su počele sa Ilijom Petkovićem, potom su vođstvo preuzeo Milovan Đorić, a završene su radom selektorske komisije u kojoj su bili Vujadin Boškov, Ivan Ćurković i Dejan Savićević. Iako je reprezentacija imala šanse da se vrati u borbu za drugo mesto, ključni rezultati izmakli su u završnicama - Švajcarska i Slovenija uzimale su bodove u poslednjim minutima, dok je duel sa Rusijom na Marakani bio dodatno zakomplikovan unutrašnjim nesuglasicama.
Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2014. u Brazilu doneli su novu energiju sa Sinišom Mihajlovićem na klupi, ali su okolnosti ponovo bile složene. Srbija se našla u jednoj od najjačih grupa tog ciklusa - Belgija je tada ulazila u svoj najdominantniji period, Hrvatska je imala stabilan i iskusan tim, a Škotska i Makedonija umele su da naprave probleme svakome. Početak je bio dobar, ali je nastavak pokazao koliko je teško održati ritam u grupi sa toliko zahtevnih utakmica.
Ključni porazi presudili su sudbinu kvalifikacija. Belgija je slavila u Beogradu, Hrvatska u Zagrebu, a izgubljeno je i gostovanje Makedoniji u Skoplju. Ti rezultati odvojili su reprezentaciju od borbe za prvo i drugo mesto mnogo ranije nego što se očekivalo. Uz to, dogodila se i prirodna smena generacija, pa se tim našao između starijih igrača koji su nosili prethodne cikluse i mlađih koji još nisu stigli da se ustale. Na kraju ciklusa, Mihajlović je napustio mesto selektora, ponavljajući obrazac nedovršenih kvalifikacija koji je već bio viđen.
Treći neuspeh ovog veka dogodio se u kvalifikacijama za Mundijal 2026, iako je format bio povoljniji nego ranije. Sistem u kojem je samo pobednik odlazio direktno, a drugo mesto vodilo u plej-of, bio je jedna od najlakših šansi za plasman koje je Srbija imala. Grupa sa Engleskom, Albanijom, Letonijom i Andorom izgledala je kao teren na kojem se može napraviti stabilan rezultat. Međutim, samo bod u Tirani i gubici u ključnim mečevima odveli su tim u smer suprotan od očekivanog.
U tom ciklusu upisana su tri poraza: Engleska je u Beogradu pobedila 5:0, Albanija je u Leskovcu slavila 1:0, dok je duel na Vembliju završen rezultatom 2:0. Ti rezultati nisu ostavili prostora za povratak, a dodatni problem bio je i narušen odnos selektora Dragana Stojkovića sa pojedinim fudbalerima. Neki igrači nisu prihvatali pozive, drugi su navodili različite razloge za odsustvo, pa se stvorila atmosfera u kojoj je tim teško mogao da funkcioniše. Stojković je otišao nakon poraza od Albanije, a Veljko Paunović je stigao u trenutku kada je prostor za ispravke već bio veoma sužen.
Gledajući unazad, tri propuštena Mundijala u ovom veku ne predstavljaju samo statističku zanimljivost, već i upozorenje da je reprezentaciji potreban dugoročni plan koji će se održati bez obzira na rezultate u jednoj ili dve utakmice. Dolazak novog selektora može biti tačka zaokreta, ali samo ako se iz prethodnih ciklusa izvuku pouke i uspostavi stabilan okvir rada. Upravo to bi mogao biti ključ da se prekine niz kvalifikacija koje su počinjale sa ambicijom, a završavale se preispitivanjem.
BONUS VIDEO:
