Radeći pod dirigentskom palicom upešnih stručnjaka uverio se da kvalitetan trener poseduje moć da igraču produži karijeru i učini ga još boljim bez obzira na godine. Pozitivno iskustvo iz bogate igračke karijere dodatno je osnažilo želju Nemanje Rnića da upliva u trenerske vode i novim naraštajima prenosi znanje sticano u prestižnim fudbalskim školama.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Mnoštvo mladih trenera mašta o prilici da se oproba u inostranstvu, a zahvaljujući sopstvenim zaslugama nekadašnji miljenik Partizanove publike preskočio je nekoliko stepenica i pravo iz kopački započeo misiju u sistemu austrijskog Volfsbergera.
Kao pouzdani defanzivac nizao je uspehe na terenima širom Starog kontinenta. U dresu voljenog Partizana okitio se sa tri šampionske titule, sa Anderlehtom zaigrao u Ligi šampiona, a u Austriji ostavio neizbrisiv trag u opremi kluba u kojem trenutno gradi trenersko ime.
Bivši reprezentativac Srbije, danas šef struke B tima iz Volfsbergera, u opširnom intervjuu za Meridian sport govorio je o aktuelnostima, ali i evocirao uspomene sa uzbudljivog fudbalskog puta.
“Igrao sam aktivno do 37. godine, a to me čini veoma ponosnim. Uspeo sam toliko dugo da se zadržim na profesionalnom nivou. Još pre odlaska u igračku penziju privlačio me je trenerski poziv. Imao sam želju da ostanem u svetu fudbala u novoj ulozi. Ljudi iz Volfsbergera su prvenstveno prepoznali moju lojalnost, a potom ambiciju i pravac u kojem želim da se razvijam. Pružili su mi mogućnost da radim i zaista sam im zahvalan na tome. Najpre sam radio kao asistent u mladom timu, a potom samostalno predvodio ekipu do 18 godina. Nepunih 12 meseci kasnije postao sam šef struke našeg B tima, koji predvodim već dve i po godine.”
Kako bi domaćoj javnosti približio detalje posla koji uspešno obavlja odlučio je Rnić da povuče paralelu između srpskog i austrijskog sistema takmičenja, ali i uporedi bivši i sadašnji klub – Partizan i Volfsberger.
“U pitanju je preslikani model iz Srbije. Identično kao Partizan i Teleoptik. Najtalentovaniji igrači iz omladinske škole stvaraju prvi kontakt sa seniorskim fudbalom kroz razvojnu ekipu i pripremaju se za izazove u prvom timu Volfsbergera. Radi se o trećem rangu takmičenja, kao što je to kod nas Srpska liga. Nivo takmičenja i kvalitet igrača je odličan. Veoma je lepo raditi sa talentovanom decom”.
Fudbalski je prohodao u Humskoj ulici, a potom duži niz godina predstavljao bedem ispred Partizanovog gola. Uz napomenu da je neophodno da se poklope kockice, ne krije želju da se jednog dana u voljeni klub vrati u ulozi trenera.
“Izuzetno je teško planirati na duže staze u fudbalu. Voleo bih da se oprobam kao trener na najvišem mogućem nivou. Vezan sam za crno-bele boje od malih nogu. Partizan mi je mnogo dao u životu. Svakom detetu Humske ulice je oduvek bila želja da jednog dana predvodi Partizan. Naravno, sve zavisi od mnoštva faktora, prvenstveno od tajminga. Želja je neminovna.”
“Nigde promene nisu izvodljive preko noći – pa ni u Partizanu, ali sam optmista”
Svakodnevica ukrašena gustim rasporedom ne dozvoljava mu da do detalja bude upoznat sa dešavnjima na crno-beloj strani Topčiderskog brda, ali kad god mu obaveze to dozvole, prati partije i situaciju u matičnom klubu. Protekle jeseni na čelo sportskog sektora stigli su Peđa Mijatović i Nemanjin bivši kolega iz reprezentacije – Danko Lazović.
“Nisam u konkatu sa njima, ne zato što želim, već iz razloga jer imam mnogo obaveza u Austriji. Fokusiran sam na rad u Volfsbergeru. Promene su se desile. Ništa preko noći ne može da se izmeni. Potreban je određeni vremenski period. Nisam upoznat sa detaljima problema unutar kluba i sa njihovom veličinom, ali sam siguran da je neophodno vreme se stvari okrenu na bolje. Uvek sam optimista. Želim Partizanu sreću na svim poljima. Nadam se da će se klub vratiti na nivo na kom je bio i da do cilja dođe sa što manje poteškoća.”
Sa Partizanom se u tri navrata peo na pobedničko postolje namenjeno najboljem timu Superlige, ali prvi trofej iz sezone 2004/05 omiljeni je deo Rnićeve kolekcije odličja. Osvajao je snažni centralni bek i Kup naše zemlje, titulu sa belgijskim Anderlehtom, ali i medelju u dresu nacionalnog tima.
“Prva titula sa Partizanom ima posebno mesto u mom srcu. Nije to bila moja debitantska sezona, ali ustalio sam se u ekipi i standardno igrao pod vođstvom Vladimira Vermezovića. Dominirali smo u domaćim okvirima, ali i imali dobru epizodu na međunarodnoj smotri. Isto tako mi je draga medalja sa Evropskog prvenstva sa omladinskom reprezentacijom. Osvojili smo srebro. Uvek sam voleo da igram za nacionalni tim, bila mi je čast. Nema ništa lepše od partija u dresu Srbije.”
Nikada nije krio emocije prema odorama nacionalne selekcije, a jedna od prvih asoscijacija na reprezentaciju jeste susret sa Makedonijom, tokom kojeg je štitio gol Orlova u tandemu sa proslavljenim asom Mančestera junajteda – Nemanjom Vidićem. Remizirala je Srbija sa komšijama početkom juna 2008. godine, a imenjak je Nemanji ostavio poseban trag – i to na rebrima.
“To se baš dogodilo kada me je Miroslav Đukić pozvao u reprezentaciju. U pitanju je prijateljska utakmica sa Makedoncima. Nas dvojica smo igrali u tandemu. Ostavio mi je uspomenu sa te utakmice – čak i fizički trag. Bio sam fasciniran posvećenošću i koncentracijom koje poseduje. Impresivan fudbaler. Zaleteo se i krenuo u vazdušni duel. Razgrnuo nas je sve oko sebe. Zakačio me je preko rebara i ostavio ranu od krampona. Bila je upečatljiva i posle susreta. Odigrali smo dobar meč. Reakcije javnosti i medija pre utakmice nisu bile baš prijatne, što se posle 90 minuta značajno promenilo. Ton je postao prijatniji. Predstava je bila sasvim dobra.”
Imao je 40-godišnji stručnjak priliku da “krade zanat” od poznatih i priznatih stratega na planetarnoj fudbalskoj pozornici. Upravo to je jedan od razloga zbog kog je još tokom igračke epizode shvatio da ga privlači trenerski poziv.
“Kada si mlad ne vodiš mnogo računa o tome, ali već u srednjim, kao i poznijim igračkim godinama, trudio sam se da se stavim u ulogu trenera. Pokušavao sam da shvatim zbog čega se neka odluka donosi, zašto baš u tom momentu… Trudio sam se da sagledam svaki detalj. Učio sam od svakog trenera sa kojim sam radio. Neko je imao manje, neko više uticaja na mene, što je sasvim logično. Danas se trudim da od njih dobijem neku vrstu potvrde za ono što trenutno radim. Cilj mi je da implementiram znanje i savete koje su mi pružili, ali i unapredim pojedine detalje za koje smatram da mogu biti još korisniji. Trenerili su me stručnjaci poput Vermezovića, Stanojevića, Jokanovića, Granta, Ješića, Đukića, Rebera… Kasnije sam radio sa Štruberom i Ilcerom, koji sada rada u Bundesligi i Cvajti. Bilo je tu mnogo ozbiljnih stratega. Trudim se da spajam stvari iz dve škole fudbala – srpske i austrijske”, kazao je Rnić, a potom nastavio u istom dahu i otkrio ko je najkonkretnije uticao na njegov dalji razvoj:
“Đukić je bio inovativan u to vreme. Doneo je novu ideju u srpski fudbal. Mnogo je uticao na mene. Nakon njega uživao sam i u radu sa Slavišom Jokanovićem i Aleksandrom Stanojevićem. Izdvojio je bih Kristijana Ilcera i Gerharda Štrubera, koji su dali posebnu dimenziju Volfsbergeru kao klubu, ali i svakom igraču. Dokazali su mi da možeš napredovati i u poznim igračkim godinama. Unapredili su moju igru i produžili mi karijeru.”
Da je rad sa Štruberom i Ilcerom prijao Rniću, najbolje potvrđuje čak 207 odigranih utakmica za Volfsberger.
“Nisam očekivao. Igrom slučaja sam završio u Austriji. Pre toga sam igrao u Ukrajini. Sve se desilo brzinski. Ne može se ništa predvideti u fudbalu. Veoma lepe momente sam doživeo u Austriji. Sada shvatam da je sve verovatno bila priprema za život posle igračke karijere. Vrlo sam zahvalan i srećan”.
“Možda je trebalo da poslušam srce kada je stigla ponuda iz Italije, ali već sam se dogovorio sa Anderlehtom”
Pola decenije pre dolaska u Austriju za tada talentovanog defanzivca Partizana raspitivalo se mnoštvo klubova sa Starog kontinenta. Rnić je dugo vagao i potom izabrao Anderleht, iako je vrlo lako mogao da krene put Italije…
“Nikada nisam žalio za odlukama koje donesem. Da li sam nekada grešio? Jesam, sigurno. Kada sam odlazio iz Partizana stigla je ponuda iz Italije. Bilo je pregovora, ali na tome se završilo. Tražio me je Udineze. Možda je trebalo da poslušam srce. Kao dečak u omladinskoj školi Partizana, sanjao sam da posle prvog tima zaigram u Seriji A. Ipak, sve me je to naučilo strpljenju. Neposredno ranije sam odlučio da odem u Anderleht. Nema ničeg lepšeg od poziva profesionalnog fudbalera. Zadovoljan sam dostignućima u svojoj karijeri i srećan zbog svega što sam ostvario. Svaki potez doprineo je na polju ličnog razvoja.”
“Lukaku sa 16 godina išao u školu i bio najbolji strelac lige”
Prvi jul 2008. godine pamtiće Nemanja kao prvi radni dan u inostrantvu. Stavio je paraf na ugovor sa belgijskim velikanom i zadužio ljubičastu opremu na “Loto Parku”. Nije se u Anderlehtu izborio za status koji je imao u Humskoj, te je za tri godine nakupio samo 25 nastupa. U međuvremenu je boravio i na pozajmici u Beršotu.
“Anderleht je veliki, ali ujedno i specifičan klub. Očekivanja su konstantno velika. Nije kao kod nas da se oseća pritisak navijača, ali neka druga vrsta pritiska je uvek prisutna. Nivo profesionalizma je ogroman. Kadrovsko planiranje, donošenje odluka, sve je precizno do tančina. Nema tu prostora za mnogo emocija. Imaš opciju – ili se uklopiš, ili se ne uklopiš. Sve zavisi od toga u kom svojstvu ste stigli u klub, da li su vas angažovali kao primarnu ili drugu opciji. Vode računa o tome. Posebno im je stalo do prvog utiska. Ako ne vodite na poluvremenu, ceo stadion je u stanju da vam zviždi, svi negodoju.”
Na treninzima je svakodnevno vodio gladijatorsku borbu sa belgijskim čudom od deteta, danas svetskom fudbalskom zvezdom… Da je Romelu Lukaku sa 16 godina bio nezaustavljiv, stiže potvrda iz prve ruke.
“Imao je tada 16 godina, a demonstrirao je neverovatno visok stepen zrelosti za taj uzrast. Retkost je da tinejdžer bude takav profesionalac. Ne viđa se to često, osim kada su u pitanju takvi potencijali. Svi su se divili njegovoj fizičkoj moći. Čudili su se kako je toliko jak, ali njemu se otac i majka veoma visoki i krupni. Izgledaju isto kao i on. Otac mu je dugo godina igrao fudbal u Belgiji. Nije to bilo iznenađenje za nekoga ko je posmatrao priču iz blizine. Sve je Romelu posvetio fudbalu, a kasnije se to isplatilo. Bio je dečak tada, pa nije bilo mnogo vremena za druženje. Paralelno sa treninzima je pohađao nastavu u školi. Samo po sebi je anegdota kada si sa 16 godina najbolji strelac lige”, istakao je Nemanja, a potom kratko i uz osmeh odgovorio na pitanje kakav je đak bio as Napolija:
“Kada ste takav talenat, sigurno vam se i u školi gleda kroz prste.”
“Igrao sam za Anderleht, ali i danas mi je drago što je Partizan pobedio i ušao u Ligu šampiona. Samo se tada nisam radovao golovima mog tima”
Tradicionalno se belgijski tim oslanjao na srpske fudbalere. Aleksandar Mitrović i Nenad Jestrović imaju status legende na “Loto Parku”, a trenutno ljubičastu opremu nosi talentovani Jan Karlo Simić.
“Ne poznajem ga, pa zato nismo ni pričali. U kontaktu sam sa ljudima koji su pri klubu, ali više nisu deo njega. Prvenstveno zato što je promenjen vlasnik, kao i strukture u sportskom sektoru. Smatram da je napravio dobar potez što je iz Milana prešao u Anderleht. Oni su se okrenuli filozofiji stvaranja mladih igrača. Drago mi je što igra standardno. Anderleht se nalazi u procesu tranzicije. Prijaće mu period u belgijskom fudbalu, to je idealna liga za perspektivne igrače i prava odskočna daska.”
Nije Nemanja imao sreće da sa voljenim klubom zaigra u elitnom evropskom takmičenju, a da stvar bude još komplikovanija, bio je deo ekspedicije Anderlehta koju je Partizan eliminisao u plej-ofu za plasman u Ligu šampiona 2010. godine. Dobro se Rnić seća istorijskog dvomeča iz perspektive crno-belih.
“Anderleht na sportskom planu nije bila priča koju sam ja zamišljao. Razloga je pregršt, ali to je period koji je uticao na mene – možda i najviše tokom cele karijere. Pamtim taj dvomeč sa Partizanom. Nisam aktivno učestvovao na terenu, što je za mene u tom trenutku na određeni način bilo dobro. Profesionalac sam, dao bih sve od sebe da sam igrao, ali sa emotivne strane osećao sam se dobro što sam ponovo u Humskoj. Bio je to zaista čudan dvomeč. Vrlo izjednačene utakmice. Na kraju je sreća bila na strani Partizana. Drago mi je zbog toga u ovom momentu.”
Umalo ga je ljubav prema crno-belim bojama koštala statusa kod trenera…
“Uvek emotivno proslavljam pogotke svoje ekipe. Nije važno za koji klub sam igrao, ali uvek je bilo iskreno. Jedino protiv Partizana nisam mogao da se radujem. Tadašnji trener je to primetio na oba susreta. Prišao mi je kasnije i rekao: ‘Nisi se obradovao golovima kao inače’. Morao sam da mu objasnim… ‘Šta da Vam kažem? To je moja druga kuća’, odgovorio sam. Sve je razumeo i prihvatio, poručio mi je da ne brinem zbog toga.”
Borbenost i htenje uvek su bili Rnićevi zaštitni znakovi, a kako sam ističe, dopadalo mu se jedno od nepisanih fudbalskih pravila.
“Odbrambeni igrač koji nije dobio crveni karton ni nije odbrambeni igrač”, istakao je Nemanja u šaljivom maniru.
Dugo je nekadašnji defanzivac na različitim destinacijama vodio bitke sa snažnim napadačima, a protivnik koji ga je u potpunosti impresionirao trenutno predvodi ofanzivu Mančester sitija. Ne može Rnić da zaboravi susrete sa ubojitim Norvežaninom, niti duele viđene u austrijskoj Bundesligi.
“Susretao sam se sa vrlo zanimljivim rivalima iz različitih generacija. Erling Haland je ostavio snažan utisak na mene. Mlad je nastupao u Austriji i sa tako malo godina bio izrazito dominantan – najviše u fizičkom aspektu. Ipak, svi ga gledaju u tom maniru, ali greše. Zanemaruju njegovu fudbalsku inteligenciju. Njegova egzekucija i kretnja u svakom momentu može da vam napravi problem. On je broj jedan među protivnicima”, konstatovao je Nemanja Rnić u intervjuu za Meridian sport.
Bonus video:
