Kako se izboriti za šansu u velikom klubu koji funkcioniše kao mašina? U klasi si sa još minimum 25 momaka, a iz godine u godinu dolaze mlađi, koje će po nekom nepisanom pravilu proglasiti i talentovanijima, jer to tako ide.
Mnogi se na tom putu izgube, ali su zaista retki karakteri koji uprkos svim otpisivanjima od strane onih koji bi trebalo da im ukažu šansu – ostanu dignute glave i izbore se.
Nije fudbaler Himkija Stefan Melentijević jedini, ali je bio predvodnik generacije 2004. od koje se na Marakani – nije očekivalo gotovo ništa.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
“Utisak kroz čitavo odrastanje u Zvezdi mi je da su našu generaciju mnogo potcenjivali. Često su ljudi iz kluba govorili da nismo talentovani, kao 2003. i 2005. godište. Ne bih da ulazim u razloge zašto su kružile te priče i da li su to pojedini zaista smatrali ili su druge stvari bile po sredi, ali iskreno – nije bilo prijatno. Na kraju, ispostavilo se da je ispalo sve suprotno od toga, jer skoro svi iz naše generacije “žive” od fudbala i igraju ga u inostranstvu. Mogu redom i da nabrajam Stefana Lekovića, Ognjena Mimovića, Davora Rakića, Aleksandra Kahvića, Lazara Žaknića, pa i Marka Lazetića koji je i dalje igrač Milana i još mnoge koji su prošli kroz 2004. godište, a da su veoma rano uspeli da dobiju šansu u inostranstvu. Najbolji igrač iz tog vremena? Definitivno Lazetić. Doduše bio je viši za glavu od svih nas i duplo snažniji, ali je uprkos tome pokazao da je kvalitetan i sa razlogom je rano bio prebačen da igra za starije“, počeo je Melentijević razgovor za Meridian sport i nadovezao se:
“Dobio sam šansu u Ligi šampiona za mlade i bilo je to sjajno iskustvo, igrački gledano – najveće . Nažalost, nismo uspeli da prođemo Empoli. Trener je bio Marko Neđić, a protivnici mahom stariji od nas. Ipak, najlepša uspomena iz Zvezde mi je sezona u kadetima Grafičara kada nas je predvodio Nikola Đurović. Iskreno, ne može rečima da se opiše kakvu smo atmosferu imali i kakvo je zajedništvo vladalo u svlačionici. Trener nas je prepoznao, svakom pristupio na pravi način i učinio da na terenu delujemo kao da smo ceo život zajedno. Tada smo bukvalno uz Zvezdu bili najbolji tim u prvenstvu. Posle sezone u omladincima i osvojene titule, smatrao sam da je vreme za iskorak. Bila je opcija da ostanem još godinu dana tu kod trenera Zorana Rendulića, kao i da pređem u prvi tim Grafičara, gde ne bih imao preveliku minutažu, jer je tada već mnogo mladih igrača bilo na mojoj poziciji, tako da sam se odlučio za odlazak. Naravno da nije bilo lako napustiti Zvezdu posle punih 10 godina koje sam proveo na Marakani. Ipak, morao sam da isključim emocije i donesem zrelu odluku.”
Svesno je Melentijević otišao korak niže, znajući da ga ubrzo čekaju – velike stvari. Ipak, ne zaboravlja novobeogradsku školu koja ga je iskalila za Rusiju.
“Stigao sam u Radnički kao bonus igrač, a od starta sam osetio puno poverenje ljudi iz kluba. Pokazao sam odmah da imam kvalitet i da sam spreman da se nadmećem sa seniorima. Imao sam i sreću da me je dočekao dobar kolektiv koji me je prihvatio i dodatno mi pomogao da budem opušten na terenu, uprkos činjenici da sam bio najmlađi. Već na pripremama sam osetio razliku u odnosu na juniorski fudbal i shvatio da moram u svaki duel da ulazim maksimalno, kao i da ubrzam donošenje odluka, a ujedno i igram jednostavnije. Imao sam dobru polusezonu u Prvoj ligi Srbije i stigao je poziv od Himkija da dođem na svojevrsnu probu od 15 dana. Bili su zadovoljni i eto, posle šest meseci sam od omladinskog fudbala stigao do Premijer lige Rusije.”
Već dve i po godine je u Rusiji, a nedavno je upisao prvenac koji bi mogao da najavi bolje dane.
“Bio sam zadovoljan minutažom kad sam došao u Himki. Prva sezona je bila dobra, ali kada smo ispali u drugu ligu, došlo je do neslaganja sa trenerom i uz to sam imao dve povrede zbog kojih sam pauzirao. Sećam se debija, igrao sam protiv Zenita na Gazprom areni i sve mi je delovalo kao san. Sjajan fudbalski ambijent i sama pomisao da sam deo nečega što sam do juče gledao na televizoru bila je nestvarna. Nažalost, izgubili smo 3:2, ali odigrao sam dobro. U toj prvoj godini sam igrao i protiv Spartaka, Lokomotive, Torpeda, lepe uspomene. Što se tekuće sezone tiče, izdvojio bih prvenac. Dobro sam se snašao posle kornera i glavom savladao golmana Rostova. Prošli smo u narednu rundu kupa, tako sam doprineo ekipi, zbog čega mi je izuzetno drago. Nastavljam da se borim za minutažu.”
Osetio je Melentijević i čar igranja niželigaškog fudbala u Rusiji. Ipak, razlika između Premijer i druge lige – nebo i zemlja.
“U suštini, imao sam priliku da igram i u prvom i u drugom rangu fudbala u Rusiji i iskreno – dva sveta. U drugoj ligi je mnogo više “tuče”, dugih lopti i fizike. Igra se na rezultat, bez estetike. U Premijer ligi je sve mnogo atraktivnije. Igrači su kvalitetniji, treneri se taktički nadmudruju. Na kraju krajeva, i naš tim je bolji ove sezone nego prošle kada smo bili u nižem rangu. Dovedeni su kvalitetni igrači, na terenu smo kompaktniji i bolji.”
Objektivno – Spartak, subjektivno – Zenit, ali i sam Melentijević potvrđuje da godinama nije bilo ovako neizvesno u šampionatu Rusije.
“Nikad napetije i zanimljivije rusko prvenstvo. Ako se pogleda tabela izdvojili su se Krasnodar, Spartak i Zenit, ali tu su i Dinamo, Lokomotiva i CSKA. U suštini, na šest, sedam bodova su od prvog mesta, a do kraja prvenstva imamo još devet kola. Spartaku bih dao prednost u odnosu na konkurente, jer smatram da imaju kvalitetne igrače koji mogu da budu prevaga u ključnim utakmicama. To je realno, ali lično, bilo bi mi drago da Zenit osvoji titulu, jer su tamo igrači koje poznajem. Sa Mimovićem sam igrao u mlađim selekcijama Zvezde i u sjajnim smo odnosima, dok sa Erakovićem imam nekoliko zajedničkih prijatelja. Što se Himkija tiče, malo je komplikovana situacija jer smo prvi iznad crte koja vodi u baraž za opstanak u ligi. Uz to, čekaju nas utakmice sa direktnim rivalima, tako da nam neće biti lako. Ipak, verujem da ćemo ostati u ligi.”
Primetan je pad kvaliteta u ruskom fudbalu, ali isključivo iz vanterenskih okolnosti. Nada se igranju evropskih takmičenja…
“Mislim da nedostaje kvaliteta u poređenju sa periodom kada su ruski klubovi igrali u evropskim takmičenjima, jer je tada tržište bilo više okrenuto ka Rusiji. Samim tim, dovođeni su kvalitetniji i skuplji igrači. Kako su uvedene sankcije u Rusiji, dosta stranaca je u kratkom periodu otišlo, što je dovelo do naglog opadanja kvaliteta. Međutim, iz godine u godinu se sve polako vraća na svoje mesto. Ponovo imamo milionske transfere i dobre igrače. Zato se i nadam da će se ruski klubovi vratiti u evropska takmičenja, kako bi kvalitet ponovo bio na najvećem mogućem nivou. Video sam da se najavljuje povratak ruskih klubova u Evroligu, što je odlično. To bi značilo da sličan scenario očekuje i fudbal.”
Vreme provodi sa saigračem Petrom Golubovićem, ali je u kontaktu i sa klasićima iz Zvezdine škole – Stefanom Lekovićem (Monca) i Davorom Rakićem (Dajnava).
“Život u Rusiji je odličan. Imam sreću da sam u Moskvi, koja je sjajna i gde nikada nije dosadno. Iskreno, od svih gradova koje sam obišao, uvek govorim da bih mogao da živim samo u Beogradu i Moskvi. Lakše mi je naravno što sam saigrač sa Golubovićem, pa dosta vremena zajedno provodimo i van terena. Mada, u poslednje vreme smo počeli malo više i da se družimo sa ruskim igračima, s obzirom na činjenicu da smo naučili jezik. Ali nema šta, slobodno vreme provodim obilazeći grad, šetajući kroz ogromne parkove. Moskva ima i mnogo znamenitosti, a ja sam radoznao u tom smislu, tako da mi i to odgovara. U međuvremenu sam i naučio da kuvam, bio sam prinuđen kad sam otišao od kuće i to da savladam, i iskreno – odličan sam. Ne zaboravljam naravno ni drugare iz Srbije, pa sam često na “video pozivu” sa Lekovićem i Rakićem. Oni su mi najbolji prijatelji, ali eto, sad sva trojica igramo u inostranstvu, pa je i teže nego ranije da se okupimo. Naravno, u stalnom sam kontaktu i sa porodicom koja mi je najveća podrška u svemu.”
Za kraj, prisetio se i legendarnog Tome Milićevića, koji ga je kao i mnoge – pre i posle njega, selektirao i doveo na Marakanu.
“Krenuo sam u školi fudbala “Fut” koja je preko puta Marakane. Imao sam četiri godine, a skoro su mi baš roditelji rekli da sam im tražio da me već tad upišu na fudbal. Ne sećam se toga, ali moram da im verujem. Šalu na stranu, ali tu sam proveo četiri godine posle čega sam otišao u Zvezdu na poziv legendarnog Tome Milićevića koji je selektirao najtalentovanije iz te školice i doveo na Marakanu. Iskreno, imao sam sreću da prođem školu čika Tome, jer svako ko je radio sa njim, ima neverovatnu bazu koju posle može da nadograđuje. Čovek je bio genije“, zaključio je Melentijević.
BONUS VIDEO:
