"Gvardiola nije želeo ni da me upozna, zbog Murinja sam postao Madridista - plakao sam kad sam napuštao klub"

Veliki Mesut Ozil nedavno je okačio kopačke o klin. Tokom karijere branio je boje nekih od najvećih klubova na svetu, ali je ipak većini navijača ostao u sećanju iz vremena u Real Madridu.

Sada je nemački reprezentativac turskog porekla odlučio da “otvori duu” i u retrospektivi sagleda svoju veliku karijeru.

“Mađioničar” je nadimak koje su mu Madridista kao i cela svlačionica Reala skandirali tokom tri godine u klubu (2010. do 2013.).

Mesut Ozil bio je poseban – jedan od retkih igrača koji je živeo za asistencije, koje su, bez preterivanja bile čista magija!

Ipak, na početku opširnog intervjua za špansku “Marku”  povodom kraja karijere Nemac ističe skromnost.

“Čak i sada kada sam završio karijeru, ne usuđujem se da tako sebe nazovem. Ali hvala onima koji misle tako. Preferiram da drugi pričaju o meni”, rekao je Ozil i nastavio:

“Moj stil igre je bio takav. Da uvek pokušam dodavanje i nešto što drugi ne očekuju. Možda sam zato dobio nadimak. A to znači da je navijačima bilo zabavno da me gledaju. Iznenađenja su prelepa. Kako u fudbalu, tako i u životu. Zaista mi je drago ako me ljudi gledaju tako”.

Kada se osvrne na karijeru najpre se seća detinjstva i svih ljudi koji su sumnjali u njega.

“Detinjstva. Govorili su mi da nikada neću postati profesionalni fudbaler ali se nisam obazirao i imao sam svoj fokus. Kada sam odigrao prve mečeve u karijeri za Šalke, osećao sam se kao da sam sleteo na Mesec. Sve što je došlo kasnije – Real Madrid, osvajanje Mundijala – bio je samo divan bonus. Naravno, vrhunac karijere je bilo osvajanje Mundijala 2014. godine”, ističe Ozil.

Mnogi smatraju da je sa 34 godine mogao i dalje da igra fudbal te da je penzija stigla prevremeno.

“Kada sam sve sagledao, siguran sam da je ovo prava odluka. Tokom karijere nisam imao problema sa povredama i uvek sam bio u dobroj formi ali poslednjih nekoliko meseci su bili jako teški zbog povrede leđa. Nisam više mogao da pomognem timu onako kako bih želeo, rekao sam to ljudima u Bašakšehiru i brzo smo se dogovorili”.

Nakon Mundijala u Južnoj Africi postao je član Real Madrida. Sada se prisetio i cele te situacije, ali i otkro – želela ga je i Barselona.

“Birao sam između Reala i Barselone. Nije bilo pitanje novca. Posetio sam i Real i Barselonu a razliku je napravio Žoze Murinjo. On mi je napravio gala doček u Madrid, pokazao mi stadion i sve trofeje koje je klub osvojio. Osetio sam leptiriće u stomaku. Poseta Barseloni je bila manje atraktivna a najveće raočarenje je bilo što Pepa Gvardiolu uopšte nije ni zanimalo da se upoznamo. Pre tog puta u Barselonu sam zaista voleo taj klub i njegov stil igre. Mogao sam da sebe zamislim tamo ali me je Real više želeo. Žoze Murinjo je bez dileme bio najvažniji faktor zbog kojeg sam doneo takvu odluku. Posle razgovara sa njima sam bio 100 odsto siguran: Želim da budem Madridista!”.

Pregovori između njegovog tadašnjeg kluba, Verdera i Reala bili su teški, ali na kraju sve se završilo kako treba.

“Sećam se da su pregovori između klubova bili teški. Ali, na kraju, Verder ipak nije želeo da godinu dana kasnije odem za džabe. Rekao sam Verderovom direktoru Klausu Alofsu da me moraju pustiti u Real jer nikad ne znaš da li će ti se takva prilika opet ukazati u životu. Taj dan kada sam potpisivao za Real je bio nešto jedinstveno. Nikada u životu nisam video toliko novinara, fotoreportera, kamermana kojima sam jedini fokus bio ja. Bio sam jako nervozan. Ali na kraju je to ispalo veoma posebno. Ne postoji klub na svetu poput Real Madrida kada su promocije igrača u pitanju. Tada shvatis da si stigao na poseban nivo”.

Rado se seća saigrača iz tog perioda, posebno Kristijana Ronalda i Serhija Ramosa. Za obojicu ima samo reči hvale.

“Bilo je baš zabavno igrati sa Kristijanom. Za mene je on najbolji igrač svih vremena. Jako dobro smo se razumeli na terenu. Ja sam uvek pazio gde se nalazi na terenu, a on je davao golove. On je igrač koji skoro nikada nije upropastio asistenciju”.

“Ramos je najbolji defanzivac sa kojim sam igrao u karijeri. I strašan karakter. Tada je i dalje bio mlad ali sa već jakim mentalitetom. Sila od čoveka. Bilo je jasno da će pre ili kasnije povesti Real do titule prvaka Evrope. On je pravi gazda tima. Bili smo dobri prijatelji, sjajno se zabavaljali i provodili smo van terena dosta vremena zajedno. On je bio ključ moje brze adaptacije u Realu jer mu je mnogo pomagao”.

Rado se seća duela sa Barselonom, i ističe – danas “El klasiko” nije ono što je nekad bio.

“Mislim da sam igrao u najboljem periodu El Klasika. Rivalitet Real i Barse je tada bio na vrhuncu. Igrali smo u polufinalu Lige šampiona… Tadašnji timovi su imali sve! Murinjo protiv Gvardiole. Ronaldo protiv Mesija… Sadašnji derbiji su izgubili taj intenzitet i emociju. Pobediti Barselonu tada je bilo kao doživeti orgazam. Bile su to neverovatno jake utakmice. Mogu reći i da je onaj poraz 0:5 od njih u ligi i dalje jedna od mojih noćnih mora. Igrao sam mnoge utakmice, mnoge derbije ali nikada ništa slično kao El Klasiko tada”.

957348099027
“El Klasiko” je tih godina bio nešto posebno (FOTO:Guliver)

Nikada nije osvojio Ligu šampiona i to mu je verovatno ono za čim najviše žali u karijeri.

“To mi je uvek bio jedan od snova ali tako je kako je… Ne možeš osvojiti sve. I ne bih je menjao za Mundijal sa reprezentacijom. Od svih poraza u Ligi šampiona sa Realom, najviše me boli onaj protiv Borusije Dortmund u polufinalu. Možda i zato što sam Šalkeovo dete. Izgubili smo kontrolu u prvom meču i oni su nas surovo kažnjavali. U revanšu smo bili neverovatno dobri, falio nam je gol, atmosfera na stadionu je bili fantastična… Taj Realov tim je zaslužio da osvoji Ligu šampiona”.

Odlazak iz Reala mu je izuzetno teško pao.

“Loše. Bio sam jako tužan. Sećam se odlaska sa aerodroma… Ufff… Uživao sam te tri godine u klubu i gradu. Baš sam bio srećan. Ali takav je život. Odjednom na početku sezone više nisam dobijao minute i došlo je do konflikta između Florentina Pereza i mog oca. Morali smo da tražimo novi klub. Kada je avion uzletao sa piste madridskog aerodorma, počeo sam da plačem. Shvatio sam da je kraj. Žao mi je što se tako završilo”.

Najdraži trofej u karijeri mu je Mundijal 2014. godine koji je osvojio sa Nemačkom.

“Bilo je mnogo velikih pobeda u karijeri ali ta u finalu u Rio de Žaneiru je posebna. Najlepša noć u životu. Čak i sada kada pričam o tome, izmami mi osmeh i osetim nešto u stomaku”

Otkrio je i ko je po njemu najbolji igrač sa kojim je igrao, kao i lider.

“Kao najboljeg igrača bih izabrao Kristijana Ronalda. Kao lidera bih izabrao Ramosa. A kao najboljeg napadača… Moj brat Benzema”.

A trener?

“Žoze Murinjo. Njegovo taktičko razumevanja stvari je jedna stavr, ali njegovo ponašanje u svlačionici… Uvek je bio taj koji je štitio tim. Svetska klasa od trenera”.

Još uvek nema planove za život posle fudbala.

“Iskreno, nemam pojma. Znam da ću biti sa porodicom u Turskoj. Dve ćerke su mi najveća radost u životu i želim da ih gledam kako odrastaju. Trenutno nemam planove čime ću se baviti, da li ću postati trener ili ostati u fudbalu.

4 Komentara

    Iako nije osvojio Ligu šampiona njegova karijera je bila više nego uspešna i da nije povrede ledja mislim da bi i dalje igrao

    Učinio mu je Gvardiola uslugu. Sve razumem sem nekoliko poslednjih sezona u Arsenalu, nikako mi ne ide u glavu šta se izdešavalo

    Njegova karijera je bila jako turbulentan mnogo uspona i padova generalno imao je odlični karijeru osvojio mnogo toga ali zadnjih par godina sam je sebi sve upropastio pogotovu od Arsenala pa na dalje ..

    Murinjo mu je jasno stavio do znanja da ga Real želi

Postavi odgovor