Nadimak Piksi se ne dobija slučajno.
Kalkulisali su u Zvezdi svojevremeno kada je bila u pitanju čuvena generacija ’95 i računali da bi mogli da zarade taman toliko da prepolove dug koji je premašivao 50.000.000 evra.
Prvi iza Filipa Jankovića, Veljka Simića i Nemanje Maksimovića koji je bio viđen kao “taj” je Nikola Stojković. Ali sve je ostalo na jednoj utakmici.
Popularni Piksi iz Smedereva je bio redovan na treninzima prvog tima kod Rikarda Sa Pinta, a zatim i debitovao protiv Vojvodine. Ipak, u tim vremenima, prohodnost igrača iz škole ka Marakani – gotovo da nije postojala.
Danas – 12 godina kasnije se vratio u Smederevo – po treći put. I sa kapitenskom trakom će pokušati da klub iz rodnog grada uvede u Superligu Srbije.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Mislim da bi za moju karijeru dosta stvari išlo drugačijim putem da je Rikardo Sa Pinto ostao trener u Zvezdi. Imao sam utisak da sam mu se svideo kao igrač. Uostalom, ukazao mi je šansu protiv Vojvodine, kada sam debitovao za prvi tim Zvezde, zajedno sa još nekoliko igrača iz omladinaca. Tog dana mi se ostvario veliki dečački san. Nikada ga neću zaboraviti i evo – i sada sa ponosom pričam o tome. Bilo je to poslednje kolo u prvenstvu, Zvezda nije osvojila titulu i Sa Pinto je odlučio da nas mlađe prebaci u prvi tim i pruži nam šansu. Doduše, ja sam i pre te utakmice, maltene čitavog proleća trenirao sa prvim timom, a igrao za omladince. Saveti koje sam dobio od Sava Pavićevića, Nikole Mijailovića i Nenada Milijaša pamtim i dan danas. Bio sam izuzetno ponosan što mogu da delim svlačionicu sa njima”, počeo je Stojković razgovor za Meridian sport, a zatim se nadovezao na ono što je usledilo:
“Ne mogu da kažem da sam imao velika očekivanja posle te utakmice, ali sam se nadao da ću ostati u prvom timu Zvezde. Nažalost, klub je tada bio u teškoj situaciji i delovalo je kao nemoguće da neko iz omladinske škole dobije šansu u prvom timu. Vraćen sam da igram za omladince, gde sam ostao polusezonu, a zatim otišao na pozajmicu u BSK Borču na poziv trenera Dragana Aničića. Smatrao je da treba da zaigram seniorski fudbal i bio je u pravu.”
Međutim, čitava priča oko generacije ’95 se raspala u momentima kada su trebali da pređu iz omladinaca u prvi tim. Praktično je jedini šansu dočekao Mihailo Ristić…
“Bila je to paklena generacija. Sa Filipom Jankovićem sam prošao čitavu omladinsku školu, bili su tu Luka Jović, Mihailo Ristić, Marko Grujić, Nemanja Maksimović. Dominirali smo u mlađim selekcijama. Pričalo se da je to najbolja generacija Zvezdine dece u poslednjih 10 godina. Međutim, kako smo se približavali prvom timu, nekako smo svi krenuli da tražimo sreću sporednim putevima. Eto, Janković je među prvima otišao u inostranstvo, a za njim još mnogi. Lično sam bio jedan od retkih koji je tada ostao iz te generacije i potpisao profesionalni ugovor.”
Odluka da ode sa Marakane nije bila laka, ali u tom trenutku je delovala sasvim logično.
“Odlazak u BSK iz Borče je bio dobar potez. Igrao sam kao pozajmljen igrač iz Zvezde, ali tada je bilo daleko teže mladom fudbaleru da se izbori za minutažu i ulogu. Nije postojalo bonus pravilo kao danas. Ponosan sam što sam uspeo da se izborim. Lepo je to bilo vreme, igrali smo sjajan fudbal i napravili odlične rezultate za klub. Posle sam se vratio u Zvezdu, ali sam video da se ne računa na mene. Nisam želeo ponovo da igram Prvu ligu Srbije. Hteo sam korak više i Superligu, a u tom trenutku klubovi iz tog ranga nisu želeli da razigravaju Zvezdine igrače na pozajmici. Raskinuo sam ugovor sa Zvezdom i otišao u Metalac.”
Kapitenska traka u Metalcu, a zatim i šansa u Zemunu zaokružena golom protiv Zvezde.
“Lepo mi je bilo u Gornjem Milanovcu. Igrali smo Superligu dve godine, a zatim ispali u Prvu ligu Srbije. Ostao sam i tu poslednju godinu ugovora i dobio šansu da budem kapiten. Zatim me je Švaba Milanović pozvao u Zemun gde sam imao odličnu polusezonu. Upisao sam dva gola i asistenciju. Pogodio sam protiv Zvezde i to nakon one utakmice sa PSŽ-om u Ligi šampiona. Imao je Zemun tada dobru ekipu, bio sam cimer sa Ivanom Ilićem. Nisam iznenađen što je tamo gde jeste. Odličan momak i fudbaler. Ipak, kako je došlo do smene trenera, nisam mnogo igrao na proleće.”
Nezaboravne uspomene nosi iz Leskovca. U dva mandata je nastupao za Dubočicu.
“U Dubočicu dolazim oba puta na poziv Dušana Savića. Prvo je bio igrač, a zatim sportski direktor. Znali smo se još iz vremena Zemuna, a u drugom mandatu je trener bio čovek sa kojim smo vratili Smederevo u Prvu ligu Srbije. Nisam puno razmišljao. Lepe uspomene imam i iz Leskovca. Mnogo prijatelja sam stekao tamo. Generalno, iz svakog kluba u kom sam igrao nosim pozitivna iskustva.”
Jedino iskustvo van Srbije ima u Austriji, kada je nastupao u trećem rangu takmičenja. Ali brzo se razočarao tamošnjim fudbalom.
“Austrija je došla na poziv trenera Igora Jovića, našeg čoveka koji je bio u Maurverku. Imao sam želju da se oprobam u inostranstvu i to se otvorila kao opcija koja mi se svidela u tom trenutku. Međutim, kada sam otišao tamo – nije mi leglo. Sa fudbalske strane sam očekivao više. Posle šest meseci sam se vratio u Srbiju. Život u Beču je bio lep, to ne mogu da osporim. Mnogo naših ljudi koji su me dočekali na najlepši mogući način.”
Sada je tu – kod kuće. Veruje u iskorak Smedereva i ističe da uživa u ulozi “lokalnog heroja”.
“Četvrti put se vraćam u svoj klub. Kod kuće je najlepše. Sa posebnom emocijom igram za Smederevo. Došao je trener Nikola Mitić, izuzetno perspektivan, a imamo mladu ekipu. Najstariji sam u timu… Trebaće vremena da se sve to posloži, ali mislim da ćemo na kraju imati uspešnu sezonu.”
Nije bio u priči za Novi Zeland, iako je u tim momentima važio za jednog od najtalentovanijih fudbalera Zvezde.
“Poslednji poziv za reprezentaciju Srbije sam dobio u kadetima. Nije me Veljko Paunović zvao, iako sam po godištu imao pravo da igram. Drago mi je zbog uspeha koji je napravila Srbija, ali i toga što je mnogo mojih prijatelja igralo za tu selekciju.”
I za kraj, evocirao je uspomene i prisetio se kako je sve počelo.
“Krenuo sam sa šest godina u rodnom Smederevu. Od prvog trenera sam dobio nadimak Piksi i to je ostalo tako i danas. Sećam se da nije postojala selekcija mog godišta, pa sam trenirao sa starijima. Do Zvezde sam došao preko reprezentacije. Imali smo kampove po regionu, igrao sam za selekciju Zapadne Srbije i trener Dejan Gluščević me je pozvao na Marakanu. Tako je krenuo moj put u Zvezdi”, rekao je Stojković.
BONUS VIDEO:
