Premijer liga više nije engleska

U Premijer ligi se menjaju igrači, taktike, vlasnici i sportski direktori. Međutim, ono što se danas menja gotovo preko noći jesu treneri. Klupa je postala potrošna roba, a ugovor više ne znači mnogo kada rezultati ne prate očekivanja. Nova sezona engleskog prvenstva koja počinje 21. avgusta možda najbolje pokazuje koliko je posao menadžera postao nesiguran, ali i koliko je sama liga izgubila nekadašnji engleski pečat.

Čak devet od 20 klubova u Premijer ligi sezonu 2026/27 počeće sa strategom koji nije isti onaj koji je vodio ekipu u završnici prethodne kampanje. Opta je nedavno objavila podatak da su samo još dve sezone u istoriji počele sa tolikim brojem novih trenera na klupama klubova najvišeg ranga – 1888/89, prve sezone engleskog prvenstva, i 1946/47, prve posleratne sezone.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Naravno, nijedna od te dve kampanje nije odigrana u normalnim okolnostima. Ipak, broj promena ovog leta pokazuje koliko se posao trenera u Premijer ligi promenio. Stabilnost na klupi danas gotovo da je postala luksuz.

Kada se na spisak dodaju Roberto De Zerbi i Majkl Kerik, koji su svoje pozicije dobili u martu, odnosno maju, dolazimo do čak 11 klubova koji će sezonu početi sa trenerima čiji mandati traju kraće od godinu dana.

Takva situacija nije viđena dugo. Prosečna dužina trenerskog mandata na početku sezone nikada nije bila niža. Poslednji put Premijer liga je bila toliko “sveža” na klupama u sezoni 2016/17, kada je 10 klubova imalo menadžere koji su bili na funkciji kraće od godinu dana. Ali tada je i “novo” imalo drugačiju težinu. Među trenerima koji su tog leta stigli u ligu bili su Antonio Konte, Pep Gvardiola, Jirgen Klop i Žoze Murinjo. Sve sami teškaši. Ljudi koji su već osvajali titule ili će ih tek osvajati. Danas je situacija bitno drugačija.

U to vreme Arsen Venger je još sedeo na klupi Arsenala, pa su četvorica od petorice trenera koji su smatrani najvećim imenima engleskog fudbala bila u direktnoj borbi jedan protiv drugog. Peti, ser Aleks Ferguson, već se bio povukao tri godine ranije.

Danas je slika prilično drugačija. Mikel Arteta je jedini trener koji je već osvojio titulu prvaka Engleske, a koji novu sezonu počinje sa mogućnošću da ponovo postane šampion. Pre dve godine takođe je postojao samo jedan takav trener – Pep Gvardiola, s tom razlikom što je iza sebe već imao čitavu kolekciju trofeja. Artetina jedna titula znači da Premijer liga u sezonu 2026/27 ulazi sa najmanjim ukupnim brojem osvojenih prvenstava među trenerima od osnivanja takmičenja.

Dosadašnji minimum bio je tri titule. To se dogodilo u sezoni 1995/96, kada je Ferguson imao dve, a Hauard Vilkinson jednu, kao i 2019/20, kada je Gvardiola imao dve, a Manuel Pelegrini jednu. Sve se to uklapa u širu sliku – treneri u Premijer ligi postaju sve mlađi, ali istovremeno i sve manje iskusni. Prosečna starost menadžera sada je 46,9 godina. Ista je bila i pred sezonu 2024/25, ali poslednji put je bila niža još pre dve decenije. Paradoks je, međutim, što mlađa liga ne znači i više prostora za domaće trenere.

Odlazak Edija Haua iz Njukasla ostavio je Premijer ligu sa samo trojicom engleskih stručnjaka pred početak nove sezone. Isti broj bio je i prethodne dve godine, ali se postava promenila. Sada su tu Majkl Kerik, Frenk Lampard i Gari O’Nil. Pre godinu dana Engleze su predstavljali Hau, Skot Parker i Grejem Poter.

Još zanimljiviji je status klubova koje su ti treneri vodili. Dvojica sadašnjih engleskih trenera vode ekipe koje su upravo izborile promociju u Premijer ligu, dok su dvojica od prošlogodišnje trojice predvodila klubove koji su na kraju ispali iz lige. Poruka je prilično jasna. Za engleske trenere sve je manje mesta čak i u klubovima koji nemaju ogromne ambicije. Kada se dođe do ekipa koje ciljaju titulu ili Ligu šampiona, prostor je gotovo nestao.

A na vrhu će ponovo dominirati – Španci. Mali baskijski region Gipuzkoa trenutno daje više trenera Premijer ligi nego cela Engleska. Arsenal, Aston Vila, Čelsi i Liverpul vode stručnjaci upravo iz tog dela Španije.

Ipak, moguće je da ni jedan od njih ne podigne pehar. Mančester siti ulazi u novu sezonu sa novim trenerom posle 10 godina Gvardioline ere, ali Arteta, Ćabi Alonso i Andoni Iraola vode tri od četiri najveća favorita za titulu prema kladioničarskim prognozama. Aston Vila Unaija Emerija nalazi se na sedmom mestu.

Premijer liga je odavno postala globalni proizvod. To se više ne odnosi samo na igrače. Vlasnici, sportski direktori i treneri dolaze sa svih strana sveta. Uloga sportskih direktora u kreiranju timova dodatno je zamutila granicu između onoga što se nekada zvalo menadžer i onoga što se danas naziva glavni trener.

Kada ga je Čelsi imenovao u januaru, Lijam Rosenior je rekao:

“Osećam se izuzetno ponizno i ogromna mi je čast što sam imenovan za glavnog trenera fudbalskog kluba Čelsi”.

Samo nekoliko meseci kasnije, kada je Ćabi Alonso dobio praktično istu funkciju, njegove reči bile su:

“Osećam ogroman ponos što postajem menadžer ovog velikog kluba”.

Terminologija se razlikuje, posao je gotovo isti. A zvanična saopštenja klubova pokazuju da Premijer liga trenutno ima 14 glavnih trenera i šest menadžera.

Ipak, mnogo je važnije ono što se događa kada se vrata kancelarije zatvore. Bez obzira na to šta piše na pločici ispred Alonsovog kabineta, Španac bi morao da ima na umu jednu stvar – dobio je četvorogodišnji ugovor od kluba koji od odlaska Antonija Kontea 2018. godine nijednog menadžera nije zadržao ni pune dve godine.

Na tri godine u klubu poslednji put je jedan trener uspeo da stigne još tokom prvog mandata Žozea Murinja, više od 10 godina ranije. Lijam Rosenior je tu lekciju naučio na brutalan način. Potpisao je ugovor na šest i po godina, ali ga ni to nije spaslo. Pre njega je Čelsi Rafaela Beniteza i Gusa Hidinka, obojicu u ulozi privremenih rešenja, zadržao duže nego što je mladi Englez uspeo da ostane na Stamford Bridžu.

Bonus video: