Srbin napada duplu krunu: Kako da mi bude loše, kada je i Džerard ovde uživao, Srđan Blagojević tera protivnike da se sudaraju glavama

Odlazak Kristijana Ronalda u redove Al Nasra dao je znak za početak potpune ekspanzije fudbala na Bliskom istoku. Bogati vlasnici klubova ne žale milione u nameri da preuzmu slavu fudbalske Evrope i centralnu pozornicu presele na svoju teritoriju.

Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!

Tamošnja sportska javnost već dve godine uživa u bravurama brojnih mađioničara, a najzvučnija imena uspeli su da privuku timovi iz saudijske Premijer lige. “Komšije” su svesne da uloga hegemona pripada Saudijskoj Arabiji, ali neprestano stižu potvrde da ostale zemlje Persijskog zaliva uspešno “kradu zanat” i pozitivno utiču na progresivni razvoj najpopularnije igre.

Svedok ekspanzije fudbala u egzotičnom Bahreinu jeste iskusni srpski defanzivac – Filip Ivanović. Pouzdani štoper odlučio se tokom zime da pojača redove aktuelnog šampiona – Al Kalidije, a odmah po dolasku u najmanju arpasku državu, zaljubio se u njenu lepotu – o čemu je, uz brojne zanimljivosti iz svoje karijere, govorio u intervjuu za Meridian sport.

“Nikada do sada nisam bio slobodan tokom zime. Bilo je dosta ponuda na stolu, a onda je stigao poziv dvostrukog uzastopnog šampiona Bahreina. Klub postoji svega pet godina, ali krasi ga izvanredna organizacija. Uslovi su idealni, a stručno osoblje profesionalno. Nekoliko dana sam bio na vezi sa direktorom kluba. Bukvalno su ispunili sve moje zahteve i omogućili mi sve što sam poželeo. Bilo je apsolutno jasno da se selim u Bahrein”.

Al Kalidija već dve godine vlada elitom Bahreina, a Ivanović u društvu sunarodnika – Jovana Marinkovića, komanduje odbranom šampiona u pohodu na duplu krunu. Žuto-crni trenutno zaostaju tri boda za prvoplasiranim Al Murakom, sa kojim će večeras od 18 časova odmeriti snage u polufinalu Kupa.

“Po dolasku u Manamu uverio sam se u sve što su mi pričali o klubu i samom gradu. Dugujem veliku zahvalnost predsedniku i direktoru. Pristupili su ljudski u svakom pogledu i ‘kupili me’ za ceo život brigom o mojoj porodici. Naravno, želim da istaknem i trenera, koji me je toliko želeo da sam dobijao pozive i sat posle ponoći. Sjajno je raditi sa njim. Društvo mi pravi Jovan Marinković, koji je nedavno stigao iz Napretka. Lako se prilagodio i odmah pokazao kvalitet i potencijal koji ga krasi. Nažalost odmah po dolasku eliminisani smo iz osmine finala Azijske Lige šampiona 2 – takmičenje po uzoru na Ligu Evrope. Potom smo pažnju usmerili na domaću ligu gde se borimo za odbranu titule, dok smo izborili i plasman u polufinale Kupa Bahreina. Čeka nas veoma uzbudljivih dva meseca”.

Braneći boje Radničkog iz Kragujevca i surduličkog Radnika ostavio je Filip zapažen trag na superligaškoj smotri, što ga čini dovoljno kompetentnim da uporedi kvalitet srpskog i bahreinskog fudbalskog krema.

“Uslovi su fenomenalni, kao i u ostalim arapskim državama. Jedina mana su visoke temperature. Početkom aprila one dostižu do čak 40 stepeni… Zato mečeve igramo u noćnim terminima. U komparaciji sa Superligom može se zaključiti da su srpski igrači tehnički i taktički obučeniji, mnogo su talentovaniji, ali organizacija klubova ovde je na daleko višem nivou u odnosu na Srbiju. Nadam se da će se sve to jednog dana promeniti. Voleo bih da će naš fudbal osim kvaliteta, koji neosporivo poseduje, dobiti i bolje uslove za rad, bolju infrastrukturu. Sve to zarad lakšeg razvoja mladih potencijala”.

Ne krije Ivanović oduševljenje zbog čari života u Manami, a smatra da će u narednim godina brojne fudbalske zvezde nastavljati karijeru u klubovima iz Bahreina.

“Bahrein još nije započeo proces dovođenja velikih fudbalskih imena, ali ne sumnjam da će se jednog dana i to dogoditi. Jednostavno – ovde je život izuzetno lep. Igrači vrhunskog nivoa će želeti da dođu ovde zbog finansijskih sredstava. Stiven Džerard je minule godine radio u Saudijskoj Arabiji, ali živeo je u Bahreinu. Svakodnevno je putovao. Možete zamisliti samo koliko je onda uživao. Ovde je neverovatno dobro za porodicu, pravo uživanje”.

Opšte je poznata činjenica da štoperi najbolje partije pružaju u zrelim godinama, a Ivanović se trenutno oseća potpuno spremnim za izazove koji mu predstoje.

“Ciljevi su uvek prisutni, ali neophodno je biti realan i zahvalan Bogu na svemu do sada pruženom. Jedan sam od onih igrača koji su na terenu vatra, a u privatnom životu sve suprotno od toga. Dajem 100 odsto sebe na poslu. Kada ne budem osećao tu strast i želju, povućiću se… Ali, verujte mi, osećam se kao da sam juče počeo”.

Od malih nogu i prvog kontakta sa loptom sanjao je dres reprezentacije Srbije. Nikada ni u mlađim uzrastima nije dobio poziv selektora, ali teško je pronaći vatrenijeg navijača Orlova od prekaljenog defanzivca. Ivanović o nacionalnom timu priča sa posebnim emocijama.

“Najveća neostvarena želja mi je dres reprezentacije. Za većinu igrača to je velika čast, ali i odskočna daska u karijeri. Iz mog ugla posmatranja, reprezentacija je nešto sveto, ponosno… Predstavljaš svoju zemlju, sedam miliona ponosnih ljudi, trobojku… Tu sujeta ne sme da postoji. Gubi se smisao o malim i velikim imenima. Važno je samo dati maksimum za svoju zemlju. Uprkos činjenici da sam nedavno proslavio 33. rođendan, igrački se nikada bolje nisam osećao. Bez obzira što ne zvuči gotovo nimalo realno da ostvarim taj san, u svakom momentu sam spreman da nosim vodu i čistim kopačke svakom reprezentativcu, ukoliko to znači da će on “ginuti” na terenu. Kada budemo tako razmišljali, kada vratimo taj stav i mentalitet, rezultati će odmah doći. Naravno, uvek ću podržavti stručni štab i ekipu koju oni odaberu, jer to su trenutno najbolji fudbaleri koje imamo i moramo biti uz njih”.

Pored reprezentacije, san gotovo svakog dečaka koji trenira fudbal jeste dres beogradskih večitih rivala, ali Filip se i tu razlikuje. Lokal patriotizam stvorio je večnu ljubav prema kragujevačkom Radničkom.

“Crvena zvezda i Partizan su naša dva najveća kluba. Ne treba trošiti reči o njihovoj veličini i broju navijača koji ih podržava. Ipak, ja sam lokal patriota i moje srce pripada Radničkom iz Kragujevca. Za mene je nešto posebno biti kapiten kluba koji postoji više od 100 godina. Prema svim ostalim klubovima imam poštovanje, ali Radnički volim. Ponuda je bilo raznih, mnogo toga se prosto nije namestilo. Ne bih imenovao klubove, ali je to po Božjoj volji i baš onako kako je trebalo biti”.

Sa kapitenskom trakom oko ruke, zaljubljenik u rodnu Šumadiju, pružao je sjajne partije na voljenom “Čika Dači” – gde je nakupio 32 nastupa.

“Najbolji period u karijeri bio je upravo u Radničkom – pre dve godine. Igrao sam za taj tim maksimalno požrtvovano, branio ga životom. Bilo je mnogo besanih noći, emocija… Na kraju smo ostvarili nerealan uspeh u tom momentu, plasirali smo se u plej-of. Godinu ranije klub je jedva opstao u Superligi. Ispostavilo se da je ta sezone bila presudna. Radnički se podigao na viši nivo i potom izborio Evropu. Navijači i klub su kao porodica”, istakao je Ivanović i dodao:

“Gde god sam igrao imam samo pozitivna iskustva. Sve ću pamtiti po lepom. Svaki dan je prilika da napreduješ, bez obzira na godine, a takođe moraš naterati sebe da postaneš bolji čovek nego juče. Hrabrost i borbu niko ne može da ti oduzme. Mene je to razmišljanje dovelo do onoga o čemu sam sanjao kao dete – lopte, terena i punog stadiona”.

Vrlo uspešnu epizodu u karijeri imao je Filip u “komšiluku”. Opravdano je put Albanije krenuo sa određenim predrasudima, ali ubrzo se je zablistao u Teuti i pokupio simpatije tamošnjih navijača. Često je u kontaktu sa saigračima iz kluba za koji je postigao četiri pogotka, a nestrpljivo očekuje susret Srbije i Albanije u kvalifikacijama za Mundijal.

“Potpisao sam za tadašnjeg šampiona – Teutu. Iste godine kad i Crvena zvezda izgubili su od Šerifa u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Na početku sam bio skeptičan, ali kasnije se ispostavilo bez razloga. Ljudi su me prihvatili na najnormalniji način. Grad na moru, u kojem letuje dosta Srba. Nisam doživeo ni najmanji problem. Sa mnogim igračima sam u kontaktu, ali nismo komentarisali žreb. Svako navija za svoje. Verujem da će Srbija pobediti kao i prošli put u Tirani”.

Tokom karijere sarađivao je pouzdani centralni bek sa mnoštvom poznatih trenera, ali dvojica su na njega ostavila poseban utisak – jedan trenutno sedi na klupi Partizana.

“U dva navrata sam sarađivao sa Srđanom Blagojevićem. Partizan sigurno nije pogrešio njegovim dovođenjem. Pokazao je da je jak karakter odlukom da preuzme tim u tako delikatnom trenutku. On je veoma posvećen svom poslu i poseduje jasno definisanu strategiju. Neophodno je vreme kako bi sproveo svoju filozofiju u delo i uspostavio sistem. Nadam se da će uprava Partizana imati strpljenja za njega i želeti da ga zadrži što duže, jer Srđan je trener koji može da natera protivnike da se glavama sudaraju po terenu. U redovnom smo kontaktu”.

Posebne uspomene Ivanović nosi iz Navbahora, kluba čije je boje branio pre dolaska u Bahrein.

“Bilo je zadovoljstvo biti član jednog od najvećih klubova u Uzbekistanu, sa fenomenalnom armijom navijača. Dve sezone završili smo kao trećeplasirani tim na tabeli, a trofej u Kupu izmakao nam je na poslednjoj prepreci – u finalu. Individualno sam imao veoma uspešan period. U izboru navijača proglašen sam za najboljeg igrača timu u minuloj sezoni, dok sam se u nekoliko navrata nalazio u timu kola, kako u prvenstvu, tako i u Azijskoj Ligi šampiona. Verujem da sam se uspešno predstavio fudbalskom svetu u Aziji. Stekao sam status štopera koji ide glavom na đon rivala, a iskustvo sam prikupljao igrajući protiv svetskih asova poput Nejmara, Karima Benzeme, Aleksandra Mitrovića, Ngola Kantea, Sergeja Milinković Savića, Kulubalija, Fabinja… Simpatije pristalica posledica su požrtvovanja, srčanosti, kao i kvalitete bez kog ništa ne bi bilo moguće”.

Iskusni defanzivac je inostrano iskustvo prikupljao i u Azerbejdžanu, a za vreme mandata u Sabahu stekao je velikog prijatelja u vidu šefa stručnog štaba – Željka Sopića. O hrvatskom strategu, koji trenutno predvodi poljski Vidzev iz Lođa, Ivanović je govorio biranim rečima.

“Jedan od mojih omiljenih trenera, a prvenstveno prijatelja, jeste Željko Sopić. Radili smo zajedno u Azerbejdžanu. Takva harizma, hrabost i znanje daju svakom igraču dodatni elan. Ceo život sam štoper, ali kod njega sam igrao šest meseci defanzivnog veznog jer me je ubedi da mogu da odigram podjednako dobro. Vratio sam mu za poverenje na terenu. Fenomenalna osoba. Bio je odliačan u Hrvatskoj, a sada mu želim mnogo sreće na zadatku u Poljskoj”, konstatovao je Filip Ivanović u intervjuu za Meridian sport.

Bonus video: