Brojni fudbalski biseri bili su tokom karijere prinuđeni da idu zaobilaznim putevima, a takav scenario prethodnih godina postao je česta pojava među Partizanovom decom. Činjenica da su bili zapostavljeni uticala je da đaci iz Humske u periodu iza nas potraže sreću na drugim mestima, pa su danas mnogi od njih članovi zvučnih klubova.
Jedan od perspektivnih igrača koji je uspeo da privuče značajnu pažnju sportske javnosti i to preko noći je Aleksa Purić, štoper rođen 2003. godine. Defanzivac školovan u Zemunelu za dve godine je prešao put od prekobrojnog u Partizanu do člana Atletiko Madrida u koji je stigao na poziv Fernanda Toresa. Dolazak u čuveni španski klub, preko Kipra i Segunde, bio je povod da Purić u razgovoru za Meridian sport sumira utiske.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
“Sve je počelo potpuno neočekivano. Pregovarali smo prethodnih dvadesetak dana. Otkad je Atletiko zvao, fokus je bio samo na tome, nisam želeo da propustim šansu”, otkrio je za Meridian sport mladi defanzivac i detaljnije opisao dan kada je saznao da je na listi želja Jorgandžija:
“Agenti su mi rekli da me želi Atletiko i prva mi je reakcija bila – ma, nemoguće. Uverili su me da nije šala i istakli da će me uveče zvati Fernando Tores. U čudu sam im tražio da mi ponove, da budem siguran da nisam pogrešno čuo.”
San je postao java u smiraj istog dana.
“Zaista me je posle nekoliko sati pozvao Tores. Bio sam impresioniran da me kontaktira takvo fudbalsko ime, legenda. Odmah mi je rekao da me vidi u timu i da želi da me dovede. Pitao me je šta mislim o tome i da li sa spreman da dođem. Nisam imao dilemu. Kada zovu Atletiko i Fernando Tores, ta prilika se ne propušta. Jednom u životu se ukaže takva šansa.”
Purić ističe da je šok trajao do početka razgovora, a da je ljubaznost nekadašnjeg napadača, danas stratega Atletikovih nada uticala da u trenu nestane trema.
“Samo sam molio Boga da me ne zove na video poziv jer da sam video sa kim razgovaram pitanje je da li bih bio u stanju da pričam. Čovek je pokazao veličinu i profesionalizam, zahvalio mi se što pričam sa njim, što sam saslušao zamisao koju ima. U takvoj situaciji ostanete pod utiskom. Neko bi od čoveka sa takvom karijerom očekivao arogantan pristup, ali naprotiv – svaki razgovor je bio vrlo prijatan i produktivan. Pristao sam i usledili su pregovori, prvo o ličnim uslovima, pa između klubova. Posle 20 dana sve je bilo utanačeno. Rekli su mi da me je upravo Tores gledao i insistirao na mom dolasku, što dodatno imponuje.”
Purić još nije imao susret sa novim saigračima. U subotu je odradio dodatne preglede, a danas ga očekuje put na pripreme. Po priključenju timu Srbin će imati priliku da se bolje upozna sa zahtevima i vizijom stručnog štaba, a na pitanje da li će pomenuti Toresu svog zemljaka, velikog El Ninovog rivala iz igračkih dana – Nemanju Vidića, uz osmeh odgovara pozitivno.
“Pamte se legendarni dueli Vidića i Toresa. Suvišno je pričati kakav je igrač bio, uspevao je da stavi na muke najboljeg štopera tog doba i zato ću pažljivo slušati svaki savet. Svestan sam koliko ću moći da naučim od njega. Pitaću ga o tim duelima kada se ukaže prilika.”
Mnogi Srbi su ostavili trag u španskoj prestonici, među Jorgandžijama posebno Radomir Antić i Milinko Pantić, te je štoper rođen 2003. godine u Šapcu svestan da nosi posebno breme iz te perspektive.
“Bilo je dosta Srba i igrača sa naših prostora u Atletiku i sigurno ću sa pojedinima ostvariti kontakt i potražiti neke smernice. Nisam se čuo ni sa kim. U gužvi sam prethodna dva, tri dana. Pokušavam da nađem stan i da se adaptiram što pre. Ipak, kada sam razgovarao sa ljudima iz kluba napomenuli su mi da me vide kao prirodnu zamenu za Stefana Savića. Sve zavisi od mene i kako budem igrao. Naravno, bilo bi mi zadovoljstvo da se čujem sa Savićem, da saslušam savete.”
Nekadašnji đak Partizana, a potom fudbaler Dohe i Rasing Ferola, prilikom potpisivanja ugovora se uverio u veličinu kluba.
“Organizacija je na vrhunskom nivou. Bili smo u trening centru i dobili informaciju da u Atletiku radi 1.200 ljudi. Radi se o ogromnoj organizaciji u kojoj je pažnja usmerena na svaki detalj. Agenti su mi predočili da postoji šansa da već ove sezone pojedine treninge odradim sa prvim timom. Sve zavisi od mog rada i procene ljudi u klubu na čelu sa Čolom Simeoneom. Prva godina je predviđena da se adaptiram, igraću u drugoj ekipi, a nadam se da ću potom zaslužiti prekomandu u prvi tim.”
Štoper precrtan u Humskoj pre dve godine, sutra će prvi put izaći u opremi Atletika, a uz osmeh komentariše da su jedni minus crveno-bele boje.
“Za kratko vreme sam stigao takoreći od otpisanog u Partizanu do Atletiko Madrida. Bilo je teško, ali je najbitnije da nisam odustajao i da sam uvek verovao u sebe. Znam da imam kvalitet za velike stvari i to je u suštini najbitnije. Vera u sebe je sve – i kad sam odlazio iz Partizana sam znao da imam kvalitet i da nije zasluženo da tako završim sa klubom u kojem sam odrastao. Bio sam razočaran, kao i većina igrača koji odu, na naš fudbal, našu zemlju… Samo sam tražio prvu opciju da odem u inostranstvo. Iz ove perspektive se ne kajem i ne razmišljam o Partizanu previše, ali ostaje žal što nisam upisao zvanični debi, iako sam odigrao pregršt prijateljskih utakmica. Tako je moralo da bude.”
Ivan Vasiljević, još jedan mladi srpski štoper, imao je obrnut put pa je posle školovanja u Atletiko Madridu stigao u Humsku.
“Iskreno, dok nije došao u Partizan, nisam ni znao za dečka. Stigao je iz omladinaca i nisam bio upućen ko je. Sa druge strane, smatram da je ispravno davati šansu mladima i podržavam apsolutno ovaj smer rukovodstva. Potrebno je vreme.”
Purić se potom osvrnuo i na dvojac Barseloninih đaka koji od ove sezone nose dres OFK Beograda Uga Albu i Veslija Duala.
“Iznenadio sam se da su u OFK Beograd došli igrači iz Barselonine škole, posebno Alba koji je bio kapiten. Svi Španci koje znam teško napuštaju svoju zemlju. Realno, imaju sve – vrhunski su uslovi, lige su odlične… Ne vidim razlog da kapiten juniora Barse dođe u Srbiju. Jedino obrazloženje mi je, kako i španski mediji ističu, da mu je želja da se dokaže i dođe u Zvezdu.”
Tokom prethodne sezone mladi defanzivac je izlazio na megdan brojnim Srbima, a sunarodnik koji je obeležio takmičenje u Segundi ovog proleća je Veljko Paunović. Strateg Ovijeda vratio je klub u Primeru posle 24 godine.
“Igrali smo protiv Paunovićevog Ovijeda. Veljko je legenda, fudbalski mag. Osvojio je Svetsko prvenstvo i potom otišao iz Srbije, na šta ne znam šta bih rekao… Došao je u Ovijedo kada nisu bili ni u plej-of zoni. Nije izgubio utakmicu, izuzev u baražu protiv Mirandesa, ali je zaostatak nadoknadio na domaćem terenu. Nema potrebe previše pričati – rezultati govore za njega. Pratiću Ovijedo, navijam za njega i uveren sam da će uspeti da sačuva klub u Primeri bez problema. Zaista je majstor svog posla i fenomenalan je čovek. Pričali smo posle utakmice naših klubova sigurno deset minuta i bilo je pravo zadovoljstvo.”
Perspektivni defanzivac naglasio je da bi teško ostvario dosadašnji uspeh da nije imao bezrezervnu podršku bliskih ljudi.
“Istakao bih podršku najbližih – oca Ljubana i mame Lepave. Takođe, zahvaljujem se prvom treneru Zoranu Kokanoviću iz Savacijuma koji mi je bio fudbalski učitelj sedam godina i da nije bilo njega ne bih napravio sve što sam napravio. Takođe, zahvalan sam agentima na strpljenju. Imam još jednog čoveka da pomenem, saigrača iz Dokse sa kojim od prvog dana imam odnos kao da se znamo čitav život – to je Aleksandar Pantić. Gledam ga kao starijeg brata i slušam savete koje mi udeli”, rekao je Purić.
Bonus video:
