Ne mogu na Marakani da spuste gard, jer ih već u nedelju (19:00), a zatim i u finalu Kupa Srbije očekuju dueli sa Vojvodinom.
“Nikad spremnijom i našpanovanijom”, tvrdi nekadašnja želja kluba iz Ljutice Bogdana, a danas jedan od glavnih aduta novosadskog tima – Stefan Bukinac, koji je golom u polufinalu protiv TSC-a pokazao da uživa u najboljim fudbalskim danima svoje karijere.
Defanzivac rođen 2005. godine veruje u pozitivne rezultate protiv Zvezde, a osvrće se i na simboliku duela sa svojim Srbobrancem – Aleksandrom Kataijem.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
“Katai je najbolji Zvezdin igrač. Znam ga od malena, čak imamo i fotografije kad sam bio dete. Ipak, nismo se upoznali sada kada smo odrasli ljudi. Videćemo da li ću ga čuvati. U svakom slučaju pružiću maksimum, kao i čitava ekipa. Nadam se da ćemo kroz timsku igru izbaciti pojedinca u obe utakmice. Verujem i u pozitivan rezultat, ali najteže je dva puta pobediti istog protivnika u kratkom vremenskom intervalu. Mi sa Zvezdom imamo dve utakmice u dve nedelje. Neće biti lako, ali nada postoji. Na kraju krajeva, ne plašimo se nikog, pa ni Zvezde. Spremniji smo nego ikad u sezoni, maksimalno našpanovani i želimo da osvojimo Kup Srbije, kao i da pre toga upišemo pozitivan rezultat na Marakani”, počeo je Bukinac razgovor za “Meridian sport”, a zatim se i osvrnuo na prvenac u sezoni koji je upisao u polufinalu protiv TSC-a:
“Gol je došao kao nagrada za trud i svakodnevni rad. Mislim da je stigao i u pravom trenutku – u izuzetno važnoj utakmici. Velika je stvar za mladog igrača da pogodi na takvom meču, tako da sam zaista srećan. Ipak, čeka nas to finale. I prošle godine smo igrali protiv Zvezde. Stvarno smo spremni da damo maksimum i da donesemo trofej u Novi Sad.”
Mašta Bukinac i o tituli na Karađorđu.
“Bilo bi lepo osvojiti titulu sa klubom u kom sam ponikao. Verujem da sledeće sezone možemo da napadnemo pehar prvaka Srbije. Za sad mi je u glavi samo Vojvodina, a posle toga, bilo bi lepo da odem u Italiju ili Nemačku.”
Sa klupe, bez minuta u sezoni, ubacio ga je Miroslav Tanjga u vatru, a Bukinac mu je vratio asistencijom protiv Jedinstva, posle čega se ustalio u prvih 11.
“Bilo je teško, ali kada je Miroslav Tanjga seo na klupu – sve se promenilo. Osmenhula mi se sreća, dobio sam šansu da zaigram i mislim da sam zaista ispunio očekivanja. Naravno, nadam se da će u budućnosti biti još bolje.”
Trebalo je pregurati sve to…Bukinac nije bio u prvom planu ni kod Ranka Popovića, ni kod Božidara Bandovića, ni kod Nenada Lalatovića.
“Nisam odustajao, iako mnogi verovatno bi. Ništa nije išlo glatko, ali sam verovao da će doći trener koji će prepoznati moj potencijal i pružiti mi šansu. Stigao je Miroslav Tanjga i hvala mu na poverenju. Posle toliko meseci na klupi, ubacio me je u vatru i drago mi je što sam na neki način to vratio, i njemu i klubu.”
Ipak, prvo vatreno krštenje – Bukinac je upravo imao na Marakani kada se u julu 2023. godine nadmetao sa tada verovatno najboljim fudbalerom Superlige – Osmanom Bukarijem.
“Sećam se utakmice, bio je to moj debi. Zaigrao sam od prvog minuta za Vojvodinu. Pamtim taj osećaj i dan danas, iako rezultat nije bio najsrećniji (5:0 za Zvezdu). Sećam se duela sa Bukarijem, u tom trenutku najbržim igračem Superlige…Zaista vatreno krštenje, adrenalin na visokom nivou. Ali dao sam sve od sebe.”
Veruje i u to da dobre partije neće ostati neprimećene kod selektora mlade reprezentacije – Aleksandra Kolarova.
“Nadam se pozivu selektora Kolarova. Imao je fantastičnu karijeru, uz to sam ista pozicija kao i on, tako da sam siguran da ima pregršt saveta koji bi mi pomogli da se fudbalski unapredim.”
Najlepša uspomena iz nacionalnog tima za momka koji je prošao sve mlađe selekcije Srbije je Evropsko prvenstvo za igrače do 17 godina.
“Neponovljivo prvenstvo. Imali smo fantastičnu generaciju, neki su već sada u A reprezentaciji Srbije. Dobro smo se slagali i još bolje igrali. Sve to je potvrdio rezultat i to istorijsko – treće mesto. Vodio nas je sjajni Radovan Krivokapić koji je pre svega izuzetan čovek, a zatim i trener. Uzor u svakom smislu za sve nas.”
Ljubav prema fudbalu javila se u najranijem dobu, a Bukinac je bio deo Vošine generacije 2005. koja je još iznedrila – Milana Majstorovića i Jovana Miloševića.
“Od četvrte godine sam znao da je fudbal moj život. Čim sam dobio prvu loptu – znao sam da je to to. Otac me je odveo u školu fudbala “One team”, a zatim me je u Vojvodinu pozvao trener Nikola Kovačević. Moram da ga izdvojim kao čoveka od kog sam mnogo naučio. Davao mi je vetar u leđa konstantno. Imali smo sjajnu generaciju što se i vidi po tome gde smo sada“, zaključio je Bukinac.
BONUS VIDEO:
