Biće teško fudbalskom svetu da se navikne na kraj “Mesi ili Ronaldo” ere. Decenija koja sledi bi mogla da potvrdi ili opovrgne sve glasniju tezu da je igra toliko uznapredovala da će se u skorijoj budućnosti teško pojaviti “superstar” sposoban da potezom reši utakmicu.
Uz dužno poštovanje – Kilijanu Mbapeu, Džudu Belingemu, Erlingu Halandu i Laminu Jamalu.
Pokaznu vežbu na temu trenerske ingenioznosti smiksane sa igračkom koherencijom pružio je PSŽ i doneo nam finale sa Interom u kom ćemo zbirno imati – nula “superstarova”.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Prihvatamo i drugačiju klasifikaciju po kojoj Usman Dembele može da se stavi u taj koš, ali bilo bi nepošteno “bludnog sina” tretirati kao “superstara”.
Ne može u taj koš ni Điđi Donaruma i to ne zato što mi tako kažemo, već zato što ga fudbalski svet godinama ignoriše i preskače u diskusijama za najboljeg golmana na svetu.
Nije u toj ekipi ni Hviča Kvarachelija. Još uvek kuca na vrata fudbalske elite. Ne puštaju ga unutra i poručuju mu da božanski status u Napolju nije dovoljan.
Poštovanje i junacima sinoćnje utakmice – Fabijanu Ruizu i Ašrafu Hakimiju – ali nisu ni oni.
Daleko od tog statusa u trenerskom svetu je i Luis Enrike.
Sve to – finalu Lige šampiona daje posebnu notu. Jer ni Inter ne može da se pohvali akvizicijama od kojih “boli glava”, premda su oni već pre dve godine uspeli da se plasiraju u sam finiš elitnog takmičenja.
Ali PSŽ – kakav paradoks.
Morali su iz Pariza da “oteraju” – Mbapea, Mesija i Nejmara da bi mogli da pomisle na trofej prvaka Evrope. Kao da su im fudbalski Bogovi poručivali da – nije sve u novcu. I da zaista ima nešto u lepoti fudbala, timu i bajkovitosti, na koju milioni bacaju ljagu.
“Maraton, a ne sprint”.
Jer u fudbalu – ništa ne može preko noći.
BONUS VIDEO:
