Fudbalski rudnik na Banjici donedavno je važio za nepresušno izvorište bisera. Reprezentacija je odisala šmekom prepoznatljivim za klub iz Crnotravske ulice, a strani klubovi su se ne žaleći novca otimali oko talenata sa stadiona “Kralj Petar I”.
Za vreme egzodusa Radove dece, u epizodi “Hladno, al’ standard”, put Švedske krenuo je tada perspektivni krilni napadač, danas osvedočeni i važan šraf u mašineriji fudbalske Skandinavije – Vladimir Rodić.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Daleko od očiju domaće javnosti, ostajući svoj i ne dozvoljavajući svetu da ga menja, beležio je uspehe, postizao golove i ostvario dečački san igrajući u Ligi šampiona. Dugo pred upaljenim diktafonom nije progovorio maternji jezik, što ga je dodatno inspirisalo da otvori dušu u opširnom intervjuu za Meridian sport.
Prisetio se Vladimir početaka u Radu, ponude iz Madrida koja se ipak odbija, susreta u noćnom klubu sa Kristijanom Ronaldom, kao i druženja sa Zlatanom Ibrahimovićem…
“Teško mi je da pričam o Radu. Ne pratim mnogo domaći, ali ni svetski fudbal… Video sam šta se dešava na Banjici. Mnogo mi je žao. Rad je klub koji je imao ozbiljnu perspektivu. Godinama se radilo na tome. Izbacili su mnoštvo talentovanih igrača. Afirmisali smo se na Banjici, a potom otišli preko“, počeo je Vladimir Rodić razgovor za naš portal.
Pitanjima smo primorali nekadašnjeg mladog reprezentativca Srbije, kasnije člana A selekcije Crne Gore, da se makar mislima vrati u tinejdžersko doba i pritisne dugme za buđenje uspomena.
“Slatko pamtim period fudbalskog odrastanja. Ne znam koliko se ljudi toga sećaju, ali karijeru sam počeo u Grafičaru. Klub je još bio u
Zonskoj ligi. Ćale je u jednom trenutku pomislio da je vreme za iskorak. Odigrao sam za Grafose turnir u Grčkoj, a onda otišao na probu u Rad. Korak po korak, ustalio sam se u mlađim selekcijama, a zatim i dogurao do prvog tima. Mi nismo imali nikakve kontakte u svetu fudbala. Probijao sam se samostalno, jer sam osećao ljubav prema fudbalu. Želeo sam da doguram do profesionalnog nivoa, da zaigram u Evropi. Zagrizao sam od malih nogu. Bilo je dosta uspona i padova. U vreme Ranka Stojića, prebačen sam sa špica na krilo, pa sa krila na beka… Kada si klinac, zapitaš se: ‘Šta sad?’… Morao sam dosta da se navikavam na takve stvari, što mi je kasnije zaista koristilo tokom karijere. Osetio sam čari Superlige. Rad je bio kvalitetan član elite. Srećan sam što sam se probio do prvog tima”.
“BILO JE DOVOLJNO DA NAS STARIJI POGLEDAJU. AKO KAŽU TRČI LEVO – TI TRČIŠ LEVO, DONESI KOPAČKE, TI TRK PO KOPAČKE”
Praktično kao dečaka, Vladimira su na vratima prvog tima dočekala dobro poznata imena i prezimena srpskog fudbala – Slavko Perović, Perica Stančeski, Tomislav Pajović, ali i društvo iz mlađe garde koja je nadolazila – Nemanja Mihajlović, Andrija Luković, Nikola Maraš…
“Bio sam najbliži sa mojom generacijom – najviše sa cimerom, Matijom Ljujićem, koji je tada stigao iz Partizana. Generalno imao sam odličan odnos i sa Necom Mihajlovićem, Nikolom Marašem, Andrijom Lukovićem… Bilo nam je baš lepo. U timu je bilo i dosta iskusnijih momaka, poput Slavka Perovića, Aleksandra Simića, Perice Stančeskog, Tomislava Pajovića, Pere Jelića, Borka Veselinovića… Kad si klinac gledaš šta oni rade na terenu, pa pokušavaš da ‘ukradeš’ neku foru. Imali su mnogo iskustva. Slušaš starije šta ti govore i tražiš sebe u prvom timu. Vreme se skroz promenilo. Nas su kao decu učili da slušamo starije, ako kažu da trčiš levo – ti trčiš levo. Ne pitaš zašto. Donesi kopačke – ti donosiš kopačke. Danas više klincima ne smeš ništa da kažeš, makar ovde na Skandivaniji, a čuo sam od prijatelja da je tako i u Srbiji. Sećam se kako sam reagovao ako mi Slavko nešto kaže… Bilo je dovoljno da me Pajović pogleda. Znam gde treba da idem i šta treba da radim. Sa Pericom se i dalje družim. Kad god dođem u Beograd vidimo se. Od njega sam mnogo naučio o fudbalu, ali i životu”.
Nije Rodić aktivan na društvenim mrežama, pa nema tako često komunikaciju sa većinom nekadašnjih saigrača, ali to ga ne sprečava da uživa u prepričavanju brojnih anegdota.
“Nemam socijalne medije. Izbrisao sam Instagram”, istakao je Rodić, pa odmah nastavio:
“Bilo je tu dosta zanimljivih priča. Sedeli smo po strani i slušali njihove dogodovštine. Eventualno se nasmeješ i moliš Boga da ne pogledaju u tebe, da te ne pitaju: ‘Šta je smešno?’ Gledao sam da im se ne zamerim mnogo”, dodao je Vladimir, ne skidajući osmeh sa lica.
“ZVEZDA SE INTERESOVALA, ALI ‘ZAPALIO’ SAM SE ZBOG PONUDE ATLETIKO MADRIDA”
Sredinom prošle decenije u fudbalskim krugovima sve češće se pričalo o talentovanom krilu Rada, koje nije krenulo uobičajenim putem, već je do Evrope stiglo bez nastupa u redovima večitih rivala sa Topčiderskog brda. Ipak, daleko od toga da interesovanja nije bilo…
“Slagaću vas. Čuo sam sa nekoliko strana da je Zvezda bila zainteresovana za mene. Zvanična ponuda nije stigla, makar koliko ja znam, ali bio sam pod njihovim radarom. Nisam ni bio preterano fokusiran da ostanem u Srbiji, da promenim sredinu u domaćoj ligi. Želeo sam da odem u inostranstvo što pre”.
Sa Marakane nisu bili dovoljno direktni, ali sa velelepnog “Metropolitana” u srcu Madrida i te kako jesu. Poziv slavnog Atletiko Madrida ostavio je Vladimira bez teksta, ali danas spada u društvo retkih koji su se Jorgandžijama zahvalili na ponudi…
“Jedina oficijelna ponuda koju ne mogu da zaboravim stigla je od Atletiko Madrida. Video sam papir. To se dešavalo pre odlaska u Malme. Odmah sam se oduševio! Zvao sam bivšeg agenta – Vladu. ‘Zapalio’ sam se! Rekao sam mu: ‘Vlado, daj molim te guraj to’. Ko neće da ide u Atletiko? Još iz Rada direktno… Međutim, to je bila varijanta da odem na pozajmicu šest meseci, dva dana nedeljno treniram sa prvim timom, a ostale dane sa B ekipom, za koju bi i igrao utakmice. Ukoliko se pokažem, dogovarali bi se oko otkupa sa klubom. Menadžer mi je tada kazao veoma pametnu stvar. Najpre mi je pokazao jednu aplikaciju, njihovu stručnu, zaboravio sam kako se zove. ‘Pogledaj koliko je u poslednjih 10 godina igrača prešlo iz B u A tim’, bio je prilično direktan. Samo Koke, koji je posle postao kapiten. Oni kad hoće krilo, plate 40 miliona. ‘Ne kažem da ti to ne možeš, ali strpi se malo. Sigurno će biti nešto bolje’, dodao je. Upravo je ta ponuda privukla Malme da se javi. Kasnije sam saznao da su me pratili cele sezone. Sve se ispostavilo odlično”.
“MALI, KAD ĆEŠ VIŠE DA PALIŠ IZ OVE LIGE?”
Neposredno pred odlazak u Švedsku, Vladimiru je sreću doneo razgovor sa istaknutim sudijom – Miloradom Mažićem. Ne može da zaboravi najpre njihov susret pod Bagdalom, a tek naredni u hladnom Malmeu…
“Poslednja utakmica koju sam odigrao u Superligi bila je protiv Napretka u Kruševcu. Manje, više, nebitan meč… Kraj sezone, ciljevi ostvareni. Sudio je Milorad Mažić. Bio je neki prekršaj na centru, pa sam prišao u lopti. Mažić me je video i pitao: ‘Mali, kad ćeš više da pališ iz ove lige’? Pritom, znamo na kakvom je nivou sudio, koliko je uspeha ostvario. ‘Nadam se uskoro’, odgovorio sam mu. Nastavila se utakmica, a na kraju smo se rukovali, pozdravili i poželeli jedan drugom sve najlepše u karijeri. Rekao sam mu: ‘Nadam se da se uskoro vidimo u Evropi’. Nekoliko meseci kasnije, igramo u Malmeu protiv Seltika u plej-ofu kvalifikacija za Ligu šampiona. Izašao sam na zagrevanje i ugledao Mažića sa pomoćnicima. Direktno korača ka meni, smejemo se obojica. Da li je moguće? Pre dva meseca smo pričali o ovome. Neverovatno kako se neke stvari nameste u životu. Baš mi je bilo drago, iako smo imali strogo profesionalni kontakt oduvek. Doneo mi je sreću na neki način. Ušli smo u grupu”.
“Hladno, al’ standard”, čuvena replika iz kultnog filma “Lepa sela, lepo gore”, postala je Rodićeva rutina prilikom razgovara sa sunarodnicima. Količina anegdota i zanimljivih detalja, sprečila je da se intervju kreće isključivo hronološkom stazom. A potrebe za tim nije ni bilo…
“S kim god da pričam, to je prva rečenica. Stalno se navikavaš, nikada ne možeš da se prilagodiš na sve 100 odsto. Namestilo se da odem u odličan klub. Zablistali smo i ušli u Ligu šampiona. Za 180 stepeni mi se okrenuo fudbalski svet. Kao da me je neko bacio u centrifugu. Igram fudbal, borim se, dajem sve od sebe… Žao mi je što nisam više uživao u tim trenucima. Pojavile su se priče za odlazak u PSV, Svonsi… Sve to posle prvih šest meseci. Glava mi je bila u vasioni. Teško mi je kada me pitaju da izaberem između Malmea i Hamarbija. U Malmeu sam ostvario dečački san, a to je Liga šampiona. Imao sam četiri, pet godina, kada sam se igrao s čikicama na tepihu. Napravio sam fudbalski teren i pred svaku utakmicu puštao himnu Lige šampiona. Ostala mi je ta pesma urezana u glavi. Slušanje himne Srbije, kao i himne Lige šampiona, to su dve stvari koje ću pamtiti ceo život. Najlepše je braniti boje svoje reprezentacije i igrati u najboljem takmičenju na svetu”.
“RONALDO TI SPUSTI RUKU NA GRUDI, A TI MISLIŠ DA JE NA TEBI KILO KAMENJA”
Žreb za Ligu šampiona tokom leta 2015. godine izazvao je razočaranje na jugu Švedske, ali i neopisivu dozu sreće kod Vladimira Rodića. Pokazao se kao dobar prognozer, a njegov entuzijazam se saigračima nimalo nije dopao u tom momentu. Žargonski rečeno, upao je Malme u grupu smrti.
“Priželjkivao sam to zaista. Sećam se, sedeli smo u kući kod Nikole Đurđića i gledali žreb. Napravili smo foru, da svako na papiru napiše koje bi ekipe voleo u grupi, pa ko bude najbliži, dobija poklone od ostalih. Napisao sam Real Madrid, Pari Sen Žermen i Olimpijakos. Ako ti zapadne utakmica u decembru, bolje da igraš u Grčkoj, nego u Rusiji. Gledamo žreb – izvlačimo Real, PSŽ i Šahtjor. Skakao sam od sreće. Kristijano mi je bio idol ceo život, Zlatan je igrao u PSŽ. Nikola je ustao sa sofe i ubrzo mi se obratio: ‘Ćuti bre mali… Šta skačeš tu’. On je već igrao u Ligi Evrope pre toga, pa je stekao zavidno iskustvo. Pričao mi je da nije zanimljivo igrati protiv tih najboljih timova, jer ne možeš ništa da uradiš… Nije me to zanimalo, želeo sam samo da igram. Živeo sam u iluzijama. Ko kaže da ne možeš da dobiješ Real? Nikola je ipak bio u pravu. Pokazali su koliko su superiorni. Nebo i zemlja, neki drugi fudbal. Brži su, spremniji, tehnički potkovaniji. Brzo shvatiš da nisu slučajno tu, da ih nešto odvaja od proseka. Kovačić i Modrić odskaču od tog proseka, a onda imaš Ronalda koji se izdvaja i odskače i pored njih”, poručio je Rodić, pa nastavio u istom dahu:
“Sećam se duela sa Kristijanom i Zlatanom. Kad ti spusti ruku na grudi, kao da je stavio kilo kamenja na tebe. Nemaš šanse. Išao sam u teretanu svaki dan, mislio da sam baš spreman. Ronaldo se zagradi, ja mu ne mogu ništa. Svi su oni takvi… Kovačić nizak, ali sve puca u duelu. Bio je to sjajan pokazatelj koliko treba da radiš da bi dostigao taj nivo”.
Premijeru u elitnom rangu doživeo je srpski krilni napadač na “Parku prinčeva”. Kući se vratio sa vrednim suvenirom u rukama!
“Mogu do sutra da pričam o tome… Prvi meč smo igrali protiv PSŽ-a u Parizu. Razmišljao sam da li nekome da tražim dres. Skapirao sam ubrzo… Šta da me bude sramota, ovi ljudi dominiraju na najvišem nivou svake godine. Najbliži mi je bio Tijago Silva, ali on mi se izvinio, jer je nekome već obećao dres. Bilo mi je glupo da tražim dalje, kada me je čovek ‘odjavio’. Proradilo malo ponosa. Neću ja da jurim 50 ljudi – vrzmalo mi se u glavi. Kako da ne… Ulazim u svlačionicu, a Silvin dres je nabavio baš Nikola Đurđić. Istuširali smo se i krenuli ka autobusu, ali ugledali smo Zlatana kako daje intervju i odlučili da ga sačekamo. Krenuli smo priču na srpskom. Zamolili smo ga za dres, Nikola, kolega Šveđanin i ja. Pozvao je ekonoma i zatražio tri dresa, a onda nam podelio. Meni je pripao baš njegov, čini mi se da je desetku nosio. Paljba! Bio sam mnogo srećan”.
“SRELI SMO KRISTIJANA U NOĆNOM KLUBU, A NAKON ŠTO NAM JE DAO ČETIRI KOMADA UPITAO NAS JE: ‘MOMCI, A ŠTA TAČNO SLAVITE’? PIO JE ĐUS I ODMARAO”
Dugačak put, za kratko vreme prešao je iskusni Beograđanin. Već prilikom prvog inostranog angažmana dobio je priliku za susret sa svojim idolom – Kristijanom Ronaldom. Najpre su razgovarali na terenu, a nedugo zatim u noćnom provodu…
“Protiv Reala sam bio odlučan da dođem do dresa svog uzora. Izašao sam na teren i 30 sekundi uzeo za sebe. Gledao sam Ronalda kako se zagreva. Razmišljao sam: ‘Pre tri meseca sam igrao protiv Napretka u Kruševcu, vidi gde sam sad’. Posle utakmice sam bukvalno sprintao do njega. Rekao mi je da dođem u svlačionicu, što sam naravno i uradio. Bez problema mi je poklonio dres… Pitao me je: ‘A da ja dobijem tvoj’? Zanemeo sam. ‘Stvarno hoćeš moj dres’? Rekao je: ‘Naravno’. Čoveče, šta će mu moj dres. Nisam mogao da verujem. Nemaš ti ni mnogo vremena, nisam želeo da ga smaram. Samo sam mu rekao da je oduvek bio moja inspiracija i omiljeni fudbaler. Čestitao sam mu na svemu što je uradio. Tako smo se rastali. Ostalo je zapečaćeno u mislima. Ugledao sam se na njega, pokušavao da iskopiram neke fore”.
Revanš u Madridu neće pamtiti po dobrom na terenu, ali događaji nakon utakmice spadaju u grupu omiljenih, onih koje će prepričavati budućim generacijama.
“Otišli smo tamo i primili osam komada (8:0). Nama se sezona uveliko završila u Švedskoj, ostala je još samo ta utakmica. Odlučili smo da ipak proslavimo kraj sezone, bez obzira na poraz. Razbili su nas. Imali smo više od mesec dana praznog hoda. Zgazili su nas kao mrave na “Santijago Bernabeu”. Izašli smo u jedan noćni klub, dobili čak neki VIP separe. Oko dva posle ponoći Nikola i ja pričamo, okrećemo se u jednom momentu i vidimo Ronalda kako priča sa nekim drugarom. Držao je đus u ruci. Gledam i ne verujem. Šta je ovo? Odmah smo mu prišli. Prva reakcija: ‘Čekajte momci, a šta tačno slavite’? Nije mu bilo jasno, s obzirom na to kako su nas razbili dva sata pre toga. Objasnili smo mu, pa ga upitali otkud on u klubu tako kasno, a imaju meč za dva dana novi. Rekao je da mora malo da se odmori. Đus, druženje sa prijateljima i ubrzo na odmaranje. Nismo hteli više da ga smaramo. Još jedno divno iskustvo. I dalje zvuči nestvarno da sam pričao sa njim“, rekao je Vladimir, pa nastavio:
“Nisam taj tip da volim da ih smaram. Najsrećniji bih bio da sam imao priliku da sedim negde sa Kristijanom, ali ne volim da budem preterano napadan, a ni dosadan. Nije ti uvek do priče, znam po sebi, iako na daleko nižem nivou u poređenju sa njima. Bilo je sasvim dovoljno tih par trenutaka”.
Putevi sa Zlatanom Ibrahimovićem opet su mu se spojili za vreme mandata u Hamarbiju. Jedan odlazak u saunu bio je dovoljan da sazna odakle Zlatan crpi prepoznatljivu energiju.
“Tokom pandemije korona virusa u Italiji je vladao totalni zatvor. Zlatan je mnogo uložio u Hamarbi, postao jedan od suvlasnika kluba i odlučio da dođe u Stokholm. Počeo je da trenira sa nama. Nisam ni znao da će doći. Otišao sam na oporavak, imali smo slobodan dan. Javljam se ljudima iz kluba, svi me čudno gledaju, kao da se nešto tresu. Zapitao sam se šta se dešava, što su ljudi poludeli iz čista mira. Saigrač mi je rekao da stiže Zlatan… Onda mi je postalo sve jasno. Ljudima ovde ako Zlatan kaže da je trava plava, onda je plava. Nema druge! Upoznali smo se malo bliže. Ne sećam se ni šta smo pričali. Izgledalo je nerealno, sediš sa Zlatanom u svlačionici, smeješ se. Poznavao je nekoliko momaka sa kojima je ranio bio u reprezentaciji. Baš me je zanimalo kako će da se ponaša prema nama, kako će da trenira… Kakav profesionalac! Sve na 200 odsto, nema šale ni prilikom ševe. Čovek je dominirao u svakom momentu. Programiran je na maksimum u svakom momentu”, na trenutak je zastao, a onda nastavio sa uzbudljvom pričom:
“Trenirali smo zajedno oko mesec dana. Svakodnevno smo se viđali. Ne volim da se guram u društva kojima ne pripadam. Kažem, znao je određene igrače od ranije. Ljudi su generalno takvi, vide Zlatana i odmah žele da budu samo sa njim. Jednom se slučajno namestilo da smo bili samo on i ja u sauni. Tu smo se ispričali lepo. Pitao sam ga kako se nosi sa time što ga u Švedskoj istovremeno svi obožavaju, ali iako zvuči kontradiktorno i ne vole. On mi je rekao: ‘Znam da bi svi voleli da sam Ibrahimovićson, ali nisam. To me svaki put energijom, da dokažem da sam najbolji’. Pamtim to baš… Jednom smo ga vodili i na ručak posle treninga, jeli paste, pice… Totalno normalan dečko. Opuštena varijanta skroz. Na treninzima mnogo očekuje od svojih saigrača. Ako mu ne daš loptu kada treba, odmah je traži, priča. Ako on pogreši, gde ti smeš nešto Zlatanu da kažeš… U nekoliko navrata sam mu rekao tako po nešto za vreme treninga. Samo se nasmeje i nastavi dalje. Sjajan, opušten momak, ali zver na terenu. Bilo je baš zanimljivo”.
Za klub iz Stokholma odigrao je Srbin 85 utakmica, upisao 12 golova i četiri asistencije, te osvojio Kup Švedske.
“Proveo sam tamo tri lepe godine. Hamarbi ima ogromnu bazu navijača. Zbližio sam se baš sa njima. Stokholm je neverovatan grad. Teško mi je da biram, podeljen sam, ali ako moram – onda Hamarbi. Nekako mi je bliži, a i više sam vremena proveo u Stokholmu”.
SAGA “DRES”
Uzbudljiva trka za titulu dala je Vladimiru još uzbudljiviju ideju. Trebalo je Hamarbiju da veliki rival – Đurgarden, doživi poraz od Geteborga, a Rodić se na 90 minuta pretvorio u njihovog vernog navijača. Odlaskom u pab, u dresu Geteborga koji mu je poklonio nekadašnji saigrač, izazvao je pravu buru.
“Otvoren sam čovek – nisam politički korektan. Hamarbi, AIK i Đurgarden, to su rivali kao Zvezda i Partizan, samo ovde postoje tri gradska kluba na najvišem nivou. Ceo grad gori zbog trougla! Meni lično, sa AIK-om osećam najveći rivalitet. Jednostavno ih ne mirišem. Ne znam zašto je tako… Borili smo se za titulu 2019. godine. Đurgarden je igrao protiv Geteborga, a nama je trebalo da Geteborg pobedi, da bi ih mi prestigli. Otac mi je došao u Stokholm i odluči smo da sednemo u pab kako bi gledali meč. Imao sam drugara koji igra u Geteborgu, a ranije smo zamenili dresove. Naravno, moram da navijam za njih… Treba mi da oni pobede, ja obučem dres i krenem u pab. Dolazimo tamo, a čeka nas 1000 navijača Đurgardena. Svi znaju ko sam i ne mogu da me gledaju, ali to je Švedska, neće niko da te napadne. Đurgarden daje gol posle više od 70 minuta i sledi erupcija. Svi kreću ka našem stolu. Malo je nedostajalo da dođe do haosa. Ne možeš im ništa koliko ih ima”, prepričava Rodić još jednu u nizu anegota, te samo hvala zalet za novu rečenicu:
“Tu nastaje frka. Fotografisali su me u dresu Geteborga i namerno kačili na društvene mreže. Krenuli smo naslovi: ‘Igrač Hamarbija viđen u dresu Geteborga’. Mediji ovde znaju da će od mene dobiti istinitu priču, da će o svemu javno govoriti. Napravili su kao da sam navijač Geteborga… Ja sam to vrlo jasno objasnio. Mom klubu je trebalo da Geteborg pobedi i zaista ne vidim šta je tu sporno. Niko neće da prizna, a svi bi to uradili da su na mom mestu. Nikada me u klubu nisu kaznili direktno, ali indirektno sam osetio da sam pod lupom. ‘Vidi ga ovaj Balkanac, uvek pravi neke probleme’, osećao sam da me doživljavaju u tom kontekstu. Šveđani se nikada ne eksponiraju, ne bi im palo na pamet da urade nešto ni približno ovome. Za njih je to tabu tema, to je zabranjeno. Ja nemam problem sa tim stvarima. Želeo sam da pobede zbog nas i samim tim apsolutno navijao za njih. Svi navijači su učinili isto”.
Broj uvređenih ostao je na zanemarljivom nivou, imajući u vidu da je Rodić stekao status miljenika tamošnje publike, a novi odlazak u grad, na ovog puta nepoželjnu lokaciju, probudio je još jednu medijsku famu.
“Uvek ima ljudi kojima je smetalo. Oni vole Hamarbi i nezamislivo im je da ogrnu dres drugog kluba. Uradio sam i to je gotovo. Šta sad? Ne mogu da vratim vreme. Imao sam još jednu sličnu situciju… Đurđić i ja smo izašli u grad, a tog dana je AIK osvojio titulu. Bili smo smoreni, nismo ni Evropu izborili. Odlučili smo da popijemo piće i završili u lokalu gde fudbaleri i navijači AIK-a zajedno slave titulu. Pričalo se da je sličnu situaciju doživeo Lazar Marković za vreme mandata u Feneru. Valjda je Bešiktaš osvojio titulu i Duško Tošić ga je pozvao na proslavu. Posle su mu navijači to zamerili. Ali ne znam detalje, samo se pričalo tako u fudbalskim krugovima. Uglavnom, Nikola i ja nismo znali da će oni doći. Bilo je 50 ljudi kad smo stigli u klub, a onda navala… Nose pehar, a mi u ćošku. Najpametnije je bilo da smo otišli kući, ali ne, klasični Balkanci… Ujutru naslov: ‘Đurđić i Rodić na proslavi AIK-a”. Nikola je dobijao ozbiljne pretnje na društvenim mrežama”, kazao je član Ostera i dodao:
“Ipak, zbog svega toga navijači vide da nisam prevarant. Znaju uvek šta će dobiti od mene. Direktan sam. Meni nije bio problem da kažem da sam navijao za Geteborg na tom meču. Kada pogrešim, dignem ruku i priznam. Za proslavu sam pogrešio, sve bi prošlo ispod radara. Ali ne, proradio je ponos… ‘Mi smo prvi došli’, kao i ostale slične priče”.
“PRISETIO SAM SE SVEGA ŠTO SE DEŠAVALO I ODLUČIO DA UĆUTKAM NJIHOVE NAVIJAČE”
Teško da postoji bolji način za osvajanje srca navijača od dva gola na derbiju. Pronašao je idealno rešenje da se “osveti” AIK-u, a pristalice Hamarbija su uzvratile izradom posebnih majici, koje su se prodavale u velikom broju.
“To se odigralo sezonu posle te proslave AIK-a. Imao sam specifičnu sezonu, nisam mnogo igrao. Odnos sa trenerom je bio baš loš. Namestilo se da nije imao ko da igra protiv AIK-a i on čovek ubaci mene u prvih 11. Dao sam dva gola i pobedili smo… Bilo je napeto. Svi mediji su pisali o nama, stvorila se loša atmosfera. Njihovi navijači su nam slali uvredljive poruke, pričali da smo klovnovi, majmuni, zvali nas gde da dođemo na okršaj… Sve je ključalo u meni. Setio sam se svega kada sam postigao prvi pogodak, okrenuo se ka njihovoj tribini i stavio prst na usta. Ućutkavanje kreće”, ističe Rodić, pa nastavlja:
“Dan pre utakmice imali smo sastanak sa obezbeđenjem. Zamolili su nas da sve prođe bez provokacija, jer zbog velikog broja ljudi postoji rizik od utrčavanja navijača na teren. Ako damo gol da ne pravimo gluposti. I onda ja uradim šta sam uradio. Mi smo takvi, ne možemo po pravilima. To je razlog zašto me mnogo ljudi gotivi, ali ujedno i zašto me mnogo ljudi ne gotivi. Ali to sam ja, ne pokušavam da budem neko drugi. Ne pričam lažne priče. Prihvati me takvog kakav sam. Napravili su potom majice na sa mojim likom, koje viđam da se nose i dan danas. Imam zaista dobar odnos sa navijačima Hamarbija”.
“Tudor me je zvao i rekao: ‘Ukoliko želiš da igraš svaku utakmicu dođi u Karabukspor’. Došao sam, ali nismo kliknuli”.
Bivši član danskih Silkeborga i Sandersa i norveškog Oda, Skandinaviju je samo na kratko napustio prilikom odlazka na pozajmicu u Karabukspor. Put Turske krenuo je na poziv aktuelnog trenera Juventusa, Igora Tudora, ali saradnju sa hrvatskim stručnjakom ne pamti po lepom.
“Nakon dobrog perioda u Ligi šampiona opustio sam se i izgubio mesto u Malmeu. U tom trenutku stiže ponuda iz Turske. Razmišljao sam gde ću tamo sa 22 godine, pogotovo što me je zvao novajlija u Superligi – Karabukspor. Nije zvučalo zanimljivo… Agenti me ubeđuju, bili su dobri uslovi, ali ja sam bio na klackalici. Hoću – neću. Telefon zvoni – ne poznat broj. ‘Halo Vladimire, ovde Igor Tudor, trener Karabuka’. Rekao mi je da je gledao moje utakmice, da sam ja igrač koji mu treba na krilu, sve u superlativu najjačem na svetu. Jedna stvar je prelomila da izaberem Tursku, a to je njegova rečenica koju nikada neću zaboraviti: ‘Ukoliko želiš da igraš svaku utakmicu dođi u Karabukspor’. Kad ti trener to kaže, a pritom ne igraš u klubu, što da ne idem tamo gde me šef hoće. Odrastao sam u duhu bivše Jugoslavije, razmišljao sam u fazonu – super, čovek je iz Hrvatske, tu smo – komšije. To će sigurno dodatno pomoći. Otišao sam tamo, međutim da ne svalim sve druge, možda ni ja nisam bio u najboljoj formi kada sam tek stigao, ali popravio sam je u narednih mesec, dva. Nismo kliknuli nas dvojica, da ne iznosim pretarano mišljenje u javnost. Jednostavno konekcija između njega i mene nije bila dobra. Znate kako to sve ide u fudbalu… Da ne pričam mnogo, mislim da je tu bilo drugih stvari, ali ako sagledamo sve brutalno realno, možda nisam doneo ono što je on očekivao od mene. Tu se završila priča o Turskoj”.
Za vreme epizode u Hamarbiju, sarađivao je – i to daleko uspešnije, sa bivšim šefom stručnog štaba Crvene zvezde – Milošem Milojevićem.
“Miša sam poznavao od ranije. Došao je jednom prilikom da gleda utakmicu kada sam igrao u Danskoj – finale Kupa ako se ne varam. On je tada radio na Islandu. Kada je kasnije stigao u Hamarbi, meni je iskreno laknulo. Kod trenera Bilborna je bilo promenljivo, malo sam igrao, malo ne… Nedostajala je komunikacija, koja je po mom mišljenju neophodna. Ukoliko želiš da igrač da maksimum za tebe, potrebno je da imate dobru komunikaciju. Ne treba ostavljati igrače u međuprostoru. Milošev dolazak sam video kao novu šansu. Pričali smo ubrzo… Saopštio mi je sve direktno, kazao da u klubu ne planiraju da mi daju novi ugovor, da su mu dali spisak igrača na koje ne računaju, a da sam ja bio na njemu. Ipak, rekao mi je da želi da mi pruži šansu, ali da znam da ne može da mi pomogne ukoliko je ne iskoristim. Pošteno! Meni je to bilo važno da znam, da li odmah da tražim klub, ili da se borim. Stvarno je bilo tako, pružio mi je priliku. Odigrao sam dobro određene utakmice i mislim da sam opravdao poverenje. Jedino je specifično što on igra u sistemu u kom sam ja završio na poziciji ‘vingera’, što nije moje omiljeno mesto, ali pokušao sam da pružim maksimum. Miloš se zalagao za mene, hteo da ostanem u klubu, ali klub nije hteo da mi produži ugovor i onda me je pri kraju sezone stavio na klupu jer je imao drugu opciju. Čovek mi je dao šansu i to je sve ono što sam ja želeo. Drago mi je što vidim da pravi sjajne rezultate. Veoma je uspešan”.
Održava Vladimir prijateljstvo sa kolegama iz Srbije, pogotovo Nikolom Đurđićem kog je pominjao već u nekoliko navrata, kao i čuvarom mreže – Milojem Prekovićem.
“Zadovoljstvo mi je što mogu da pričam sa nekim iz Srbije. Često se čujem sa Milojem Prekovićem, mojim dobrim prijateljem, koji sada brani za Novi Pazar. Sjajan golman, a još bolji čovek. Što se tiče srpskih medija, stvarno već dugo ni sa kim nisam u kontaktu i veoma mi je drago što smo se dotakli brojnih tema”.
Posle nekoliko godina na severu Starog kontinenta Rodić je u velikoj meri promenio životne navike.
“Ceo život sam bio noćna ptica. Sediš do kasno, igraš igrice… Pogotovo kad si sam u inostranstvu pa nemaš pametnija posla. Kako sam odrastao želeo sam da promenim navike. Shvatio sam da je mnogo dobra stvar biti budan rano ujutru. Ustaneš u 05:30 ili 06:00. Kada dođem na stadion u 08:30, vidim da sam bar dva sata u prednosti u odnosu na saigrače. Oni se još bude. Pokušavam da nastavim sa tim. Daleko od toga da sam idealan. Desi se i danas nekad da odem na spavanje u 12, ili kasnije, ali telo to ne može da isprati ako ustaješ rano. Preković mi stalno kaže: ‘Druže, zovem te u devet, a ti spavaš. Kakav je to način’. Šalimo se često. Takođe, pred spavanje gledam da ostavim telefon, da čitam knjigu ili pričam sa verenicom. Potrebno je pronaći mir. Kada si na telefonu pred spavanje posle ne možeš da zaspiš do kasno”.
Kupanje u ledenom jezeru, bez obzira na vremenske uslove, postao je deo svakodnevice.
“Jedan saigrača iz Estera i ja uvek volimo da ulazimo u led posle mečeva. Nemamo dve kade u klubu i shvatili smo da je jezero prava opcija. To je bio septembar prošle godine. Dogovor je bio da krenemo polako pa dokle doguramo. Idemo maltene svaki dan, najmanje pet puta nedeljno i to rano ujutru. Od tri do sedam minuta boravimo u ledenoj vodi. Razmišljao sam kako ću zimi na -12 da uđem u vodu, ali u međuvremenu shvatiš da nije ništa strašno. Organizam se navikne, a to je zdravo za srce i imuni sistem generalno. Naučiš sebe kako da dišeš u tim stresnim situacijama. Ulazak u hladnu vodu je ništa drugo nego stres. Verujem da to pomaže i u drugim životnim prilikama. Iznerviraš se na terenu, ali sada znaš kako da smiriš disanje. Baš pomaže! Prija mi. Nastavljamo sa tim. U Srbiji se svi krste kada čuju. Pokojna baka mi je pričala: ‘Nemoj sine, prehladićeš se’. Želela je da me sačuva. Ali shvatio sam da mi stalno gledamo da smo što bolje obučeni, ušaškani, a onda kada se prvi put susretneš sa zimom – odmah nazebeš i prehladiš. Zato što nikada nisi u kontaktu sa hladnoćom. Ja se nisam razboleo od kada idem na jezero – hvala Bogu. Energija puca! Kada su svi bolesni oko tebe, osetiš bol u grlu, a onda uđeš u jezero i sve prođe”.
Vladimir je još pod ugovorom sa švedskim Esterom, ali već neko vreme glasno razmišlja o promeni sredine. U opticaju je više mogućnosti, a on ne isključuje nijednu od njih.
“Ambicije su da se ostane u ligi. Novajlije smo u eliti, vratili smo se posle skoro deceniju i po. Mnogo osciliramo. Jednu utakmicu odigramo fantastično, pa dve ne ličimo na sebe. Dugo sam u klubu, ali u konfliktu sam sa trenerom zbog pojedinih stvari koje su se dešavale. Sve sam bliži odlasku. Ugovor mi ističe do kraja godine. Osećam da šta god uradio nije dovoljno da bih se našao u starnoj postavi. I kada sam bio najbolj i najjače trenirao, dobijao sam po 10-ak, 15-ak minuta… Mislim da zaslužujem više od toga. Ja samo želim iskrenost. Pričao sam sa trenerom prošle godine i rekao mu da mi slobodno kaže ako me ne vidi u svojim planovima, da to nije nikakav problem, samo da znam. On odlučuje, ima pravo da misli da nisam dovoljno dobar. On je na to odgovorio praznim pričama. ‘Ne, ne, ti možeš da igraš ovde, nego je drugi igrač dao gol’. Ja to ne volim, verovatno se da primetiti. Daj da se pozdravimo, ruka ruci i idemo dalje. Samo me nemoj zavlačiti i farbati. Zbog toga smo ušli u konlfikt. Bio sam kapiten, pa su mi skinuli i traku. Verovatno ću već tokom leta potražiti novu sredinu. Nemam plan da se vraćam u Srbiju, u fudbalskom smislu, ali otvoren sam za bilo kakvu varijantu eventualnu. Nikad ne reci nikad”, konstatovao je u Vladimir Rodić u intervjuu za Meridian sport.
Bonus video:
