Retki su oni dovoljno hrabri da sebi priznaju neuspeh.
Matija Mrkela je takav. Pošteno je došao i rekao: “Želeo sam veliku fudbalsku karijeru, ali kada sam shvatio da se to neće ostvariti, nisam hteo da gubim vreme i postavio sam sebi nove ciljeve”.
Kakav životni savet.
Sa 25 godina je okačio kopačke o klin, i dres zamenio trenerkom. Došao je kući i poručio bližnjima: “Hoću da budem trener”.
Uz takav stav, nije ni Marakana o kojoj Matija mašta nedostižna.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
“Već u Grafičaru sam razmišljao da završim karijeru, ali sa željom da ostanem u fudbalu. Ipak, pokušao sam još jednom u OFK Beogradu, ali se kockice nisu poklopile i za mene je to bio znak da je vreme da se povučem i probam nešto novo. Znao sam da želim da ostanem u fudbalu. Zašto sam okačio kopačke o klin sa 25 godina? Ambiciozan sam po prirodi, želeo sam veliku fudbalsku karijeru, ali kada sam shvatio da se to neće ostvariti – nisam hteo da gubim vreme i postavio sam sebi nove ciljeve“, počeo je Mrkela razgovor za Meridian sport i nadovezao se:
“Ne bih mogao izdvojim jednog trenera zbog koga sam krenuo da razmišljam o tom poslu, ali znam od koga bih šta “uzeo”. Od Milije Žižića posvećenost, od Radeta Kokovića taktičko znanje, od Boška Đurovskog harizmu. Moram da pomenem i Dževada Prekazija koji me je trenirao u OFK Beogradu i koji je uvek nagrađivao moje dobre partije i pozivao me u godinu dana stariju selekciju. Ta ekipa je tada bila najbolja u Srbiji, a ja sam kao mlađi igrao sa trojicom najtalentovanijih u državi – Veljkom Nikolićem, Arminom Đerlekom i Nikolom Lakčevićem.
Malo od De Zerbija, malo od Gvardiole, ali uz “gegenpres” i Nemanju Radonjića.
“Od stranih trenera, izdvojio bih Roberta De Zerbija i Pepa Gvardiolu. U idealnim uslovima za rad, trudio bih se da mi ekipa igra moderno sa akcentom na “gegenpres” kako kažu Nemci, koji se bazira na presingu nakon izgubljene lopte. Za takav fudbal su potrebni igrači sposobni da odgovore visokom intenzitetu igre. Ne opterećujem se formacijama, razmišljam uvek da na osnovu igrača koje imam na raspolaganju koncipiram tim. Smatram da je bitnije ispoštovati principe i zahteve u igri. U tom slučaju – fudbaleri su sposobni da igraju više formacija. Od kog igrača bih počeo da pravim tim, a da je u Superligi? Nemanja Radonjić, niko mu nije ni blizu u Srbiji.”
I nema preskakanja stepenica. Korak po korak.
“Trenutno vodim generaciju dečaka rođenih 2016. godine u OFK Beogradu. Ideja je da krenem od najmlađih selekcija, jer sam još uvek mlad. Za sada mi je lepo u radu sa decom, ali vidim se u seniorskom fudbalu jednog dana. Idem i na Zvezdinu kliniku za trenere, pohađam, upijam. Preporučio bih svakom treneru početniku ili nekom ko se još uvek nije afirmisao – da dođe, jer mnogo toga može da se čuje. Boško Đurovski je delio znanje sa nama, zatim Piter Šrajner koji je bio u Šalkeovoj akademiji dugi niz godina. Odlično je, dođem kući i osećam se kao da sam naučio nešto novo, što je i poenta. Što se budućnosti tiče – vidim se u Zvezdi i OFK Beogradu, to su dva kluba koja volim.”
Evocirao je Mrkela i fudbalske uspomene, a sama činjenica da je igrao u tandemu sa dvojicom reprezentativaca Srbije dovoljno govori o školi koju je prošao kao igrač.
“Već sa 17 godina sam igrao seniorski fudbal. To je bio treći rang takmičenja, i iskreno – odlična stvar za mene u tom trenutku. Igrao sam na teškim terenima, protiv odraslih ljudi koji me nisu štedeli, a uz to imao sam i sjajne saigrače. Bio sam u tandemu i sa Strahinjom Erakovićem i Nemanjom Stojićem koji su danas reprezentativci Srbije. Totalno drugačiji igrači, ali je bilo milina igrati sa njima. Od obojice sam učio. Eraković je uvek imao agresivnost i dobro čitanje igre, Stojić je bio izuzetno miran sa loptom. I danas smo prijatelji. Pamtim Grafičar po lepom. Sezona u trećem rangu, pa onda i naredna u Prvoj ligi Srbije kada smo po plasmanu trebali da uđemo u elitno takmičenje su posebne u mom srcu. Kasnije sam počeo da gubim kontinuitet, dolazilo je i do čestih povreda i drugih faktora koji su uticali na moju minutažu.”
Iz fudbalske familije – za Matiju nije postojao plan B. Samo lopta.
“Počeo sam sa pet godina da treniram fudbal i to sam insistirao da me otac upiše u obližnju školicu. Prvi je prepoznao moj talenat i bio mi najveća podrška kroz čitavu karijeru. Nije bilo teško da se u mojoj familiji zavoli fudbal, jer su se svi muškarci bavili time. Od dede pa do mog najmlađeg brata koji sada ima 12 godina. Naravno, stric Mitar je imao najveću karijeru i njegovi saveti su mi mnogo pomogli. Ipak, mislim da mi je prezime u mnogo situacija odmoglo“, zaključio je Mrkela.
BONUS VIDEO:
