“Pogledajte kako igra Nikola Žigić…” reči su Gojka Andrijaševića koje i danas – tačno dve decenije kasnije, često odzvanjaju u glavama navijača. Te hladne, decembarske noći, 2005. godine, Marakana je prisustvovala pravom fudbalskom čudu, a Crvena zvezda je savladala slavnu Romu – 3:1.
Rimska vučica predvođena Lučanom Spaletijem došla je u Beograd ni ne sluteći šta je očekuje… Ekipa Valtera Zenge je prilično podbacila u prve dve runde i porazima od Bazela i Tromsa svela svoje šanse za prolaz dalje na minimum. A, onda – što ne može niko može Zvezda.
Iako je Roma vodila golom Nonde, sastav Zvezde bez ijednog stranca i sa najstarijim igračem od 31 godine – nije se uplašio italijanskog giganta, već je izjednačila golom Žigića, a zatim pogotkom Purovića i pomenutom čarolijom Svetog Nikole rasturila na komade goste sa Olimpika i ostvarila najveću pobedu još od Barija.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Jedan od protagonista te utakmice i u to vreme sinonim za ekipu iz Ljutice Bogdana, bio je Boško Janković. Sa jedva dvadesetak godina, prilično rano je bačen u vatru profesionalnog fudbala. Znao je taj teret i te kako da nosi popularni Bole i vrlo brzo stekao reputaciju čarobnjaka sa loptom.
Prodori, asistencije i efektni golovi bili su zaštitni znak sada 42-godišnjeg Jankovića, koji se u razgovoru za Meridian sport prisetio kultne večeri i jedne od najvećih evropskih pobeda u istoriji kluba.
“Ne mogu da prihvatim da je prošlo dvadeset godina… U nekim trenucima deluje kao predug period,nekada kao da je proletelo, a kako se u međuvremenu toliko toga izdešavalo da imam utisak da sam živeo deset različitih života. Ipak, to ostaje jedan od najlepših perioda moje karijere. Pobeda nad Romom bila je veliki trenutak za sve nas, jer nije bilo jednostavno savladati tako jak tim na Marakani” ističe na početku priče.
Ekipa bez ijednog stranca… Najstariji u timu bio je Dragan Mladenović, više od pola tima iz omladinske škole, a rezultati na terenu – više nego dobri. Mnogima je ta generacija ostala u sećanju kao najpožrtvovanija, jednostavno omiljena.
“Fudbal u tom periodu nismo igrali zbog novca. Plate su bile male, dovoljne da normalno živimo, ali daleko od onoga što se kasnije zarađivalo. Upravo to nam je davalo posebnu vrstu motivacije. Igrali smo srcem, ulazili u duele kao da od toga zavisi mnogo više od tri boda, imali zajedništvo koje se teško ponavlja. Taj osećaj nisam uspeo da ponovim nigde kasnije, ma gde igrao i ma protiv koga nastupao, a imao sam dobru karijeru. Danas je fudbal mnogo više biznis, što se vidi i po odnosu stranih igrača koji dolaze u Zvezdu. Ne krivim ih, takav je tok modernog fudbala, ali se vidi da je drugačije nego ranije”.
Zvezda po starom sistemu: Mučenje, preokret i pobeda – sedam golova u Zaječaru
Janković, Basta, Luković, Stojković, Milovanović… Deca kluba koja su osećala i znala koliko je teško nositi tako kompleksan grb na grudima, ali strah nije bio opcija u to vreme.
“Naš tim iz tog doba bio je gotovo potpuno domaći i to je donosilo posebnu energiju. Granica između svlačionice i navijačkog mentaliteta bila je tanka. Mnogi od nas su kasnije ostvarili ozbiljne međunarodne karijere, što govori da kvalitet nije bio slučajan. Voleo bih da danas viđam više mladih domaćih igrača u prvom planu, ali znam da se sistem u Evropi menja, pa ni Zvezda ne može da bude izuzetak”.
Nakon plejade trenera “stare škole” poput Slavoljuba Muslina, Zorana Filipovića, Ljupka Petrovića i Ratka Dostanića, usledio je odličan potez tadašnje uprave i angažman legendarnog čuvara mreže, tada trenera u povoju – Valtera Zenge.
“Njegov dolazak je bio pun pogodak… Pogodio je pravi trenutak i doneo stil rada koji nam je odgovarao. Osim fudbalskog znanja, imao je izuzetnu psihološku intuiciju. Znao je kako da vodi grupu, kako da se postavi prema svakom igraču i kako da napravi ambijent u kojem se osećaš sigurnim i važnim. Sa njim je sve delovalo jednostavnije i ne pamtim da je iko iz naše generacija imao bilo kakav problem sa njim. Na terenu smo imali hemiju, a van terena poštovanje. To je retka kombinacija. To je razlog što gotovo svi iz te generacije danas imaju karijere iza sebe i žive od fudbala. Na kraju smo zasluženo osvojili duplu krunu”
Nije te jeseni evropski deo priče najbolje krenuo po momke sa Marakane… Bazel je na praznoj Marakani slavio posle preokreta, zatim je i tada anonimus Tromso “zaledio” Zvezdu na norveškom severu.
“Evropska sezona bila je puna turbulencija i problema. Počeli smo loše protiv Bazela, pa izgubili u Norveškoj po nekoj zimi, ali se na Marakani ni pored tih neuspeha nikada nismo osećali kao autsajderi. Protiv koga god da igraš, atmosfera ti daje dodatnu snagu. I protiv Rome smo verovali da možemo mnogo. Sećam se da sam sa maskom zbog dvostrukog preloma nosa i to se nije dovodilo u pitanje. Takve utakmice jednostavno moraš da igraš i za to živiš. Posle drugog udarca shvatio sam da više nema smisla igrati bez zaštite”.
I onda – bum! Kao da su sve frustracije rešile da izađu tog 1. decembra. Roma sa De Rosijem, Panućijem, Kasanom – nije imala šanse, pogotovo posle rakete Žigića, koja je stavila tačku na spektakl.
“Uf… Pamtim taj gol kao da se desio juče, a imao sam i najbolji pogled na ceo tok. Lopta je stigla do mene posle nekog odbitka i samo sam je ispucao što dalje da rasteretim odbranu. Iz moje perspektive savršeno sam video celu akciju. Žigić je bio u kontaktu s protivnikom, činilo se da nema dovoljno prostora, i onda je iz tog skoka izveo udarac koji niko nije očekivao. Taj pogodak spada u one trenutke koji ostanu zauvek u istoriji jednog kluba, a Žiga će sa tim golom zauvek živeti kroz navijače”.
Da sve što je lepo ima kraj, pokazala je utakmica u Strazburu. Trauma je i dalje mala reč, na pitanje o osećanjima od te večeri. Imala je Zvezda 2:0 sve do finiša, a onda se “ukazao” najniži čovek na terenu po imenu Kevin Gameiro i od euforije stvorio tragediju. Domaćin je izborio bod, a proleće je ostalo nedosanjani san za crveno-bele.
“Gorak ukus i danas, ne znam šta bih drugo rekao… Imali smo sve u svojim rukama, ali smo platili cenu manjka iskustva. Naša generacija nije dugo bila na okupu i nismo imali veliki broj evropskih utakmica. Danas ekipe odigraju desetak ili petnaest mečeva u sezoni, dok smo mi za pet godina teško mogli da skupimo isti broj. Kada se takva stvar dogodi protiv ozbiljnog protivnika, dva loše procenjena faula ili trenutak nepažnje budu presudni”.
Ta sezona pod palicom Valtera Zenge umnogome je oblikovala Jankovića kao igrača. Protiv Milana je odigrao poslednju utakmicu na Marakani i otisnuo se prvo na Palma de Majorku, a zatim i na Čizmu – gde je proveo najbolje dane karijere.
“Iskreno, imao je veliki uticaj Zenga na moj fudbalski put. Kratko sam bio u Španiji, zatim deset godina u Italiji. U Đenovi sam proveo šest sezona, u Veroni tri, a jednu u Palermu. Dao sam dvadesetak golova u Seriji A, što je pristojno uzimajući u obzir da sam igrao u ekipama koje su se većinom borile da ostanu u ligi. Imao sam i velike povrede, dva puta sam pokidao ukrštene ligamente, propustio skoro dve godine, pa se polako vraćao. Ipak, ostao sam u Italiji sve dok telo nije počelo da govori da je dosta.
Priča oko povratka u Zvezdu je postojala, međutim, Boško je mišljenja da ako nije na sto posto – nema ni poente vraćati se takav.
“Prestao sam kada više nisam mogao zbog kuka i nisam želeo da se vraćam u Zvezdu ako ne mogu da dam maksimum. To je klub koji volim i nisam želeo da dođem samo da bih postojao u timu. Ili možeš da igraš punom snagom ili ne treba ni da se vraćaš. Želja jeste postojala, tada je Terzić tek došao u klub, Grof bio na klupi, ali nekada se ne poklope kockice”.
Dva meseca je prošlo od kako je preminuo Dejan Milovanović – kapiten i učesnik svih nabrojanih utakmica. O tome koliko je bio voljen i poštovan, samo reči nisu dovoljne, a praznina u srcima njegovih prijatelja je ogromna.
“Nemam reči i dalje… Svaki dan smo bili zajedno, igrali fudbal u balonu, družili se. Voleo je Deki fudbal više od mnogih, a otišao je na terenu, što ovu tragediju čini još težom. Bio sam na nedavno na četrdeset dana, pokušavam da se nosim s tim, ali to je gubitak koji ostaje. Nadam se da je sada na nekom srećnom mestu, da se smeje, teško je bez Dekse” uz sećanje na saborca i prijatelja završava Janković razgovor za naš portal.
Majstor fudbala do poslednjeg daha… Pamtiće se Verona, slobodnjaci, titule i kapitenska traka
BONUS VIDEO:
ruZica
Nema ko se ne seća tog gola Zigica na Marakani i poraz moćne Rome sa Totijem u napadu.
una
Zadovoljstvo je bilo gledati igru Žigića i njegove golove, kada mu ide….
sofija
To je bila po meni jedna od boljih generacija Zvezde i pobeda za istoriju.