Priča se o Strahinji Stojkoviću i Ademu Avdiću kao talasu mladih bekova koje je Crvena zvezda spremna da lansira u fudbalsku orbitu, ali iza juga Marakane stasava još jedan veliki potencijal – David Đurić.
Borben, beskompromisan, sa dvanaestogodišnjim stažom u crveno-belom dresu, gde je od starta stavljan da igra protiv starijih kako bi probio komfor zonu i bio spreman da jednog dana čuva Lamina Jamala.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
I dok se želje krčkaju, san o punoj Marakani ne jenjava.
“Počeo sam da treniram sa pet godina u ŠF Mungosi. Proveo sam tamo dve godine, a onda je na jedan trening došao Konstantin Đurić koji je okupljao generaciju 2005. u Zvezdi. Primetio je mene i mog najboljeg druga. Odmah po završetku treninga sam seo sa roditeljima i trenerom Đurićem. Popričali smo, pitao me je da li bih voleo da pređem u Zvezdu, što sam kao navijač kluba – naravno prihvatio. Par dana kasnije sam došao na prvi trening u Zvezdi i nije bilo mnogo igrača, jer se tek tada okupljala generacija. Bio sam godinu dana mlađi od svih, ali brzo se adaptirao i evo – 12 godina kasnije, i dalje sam tu”, počeo je Đurić razgovor za Meridian sport i nastavio da se priseća najranijih dana u crveno-belom dresu.
“Ubrzo je Zvezda okupila i moje godište, tako da sam počeo da igram sa njima. Došao je trener Srđan Bugarski koji mi je dao ogromno poverenje i kapitensku traku. Zatim je prebačen da vodi godinu dana starije igrače i poveo me je sa sobom, jer je zaključak svih u klubu bio da sam fizički dominantniji od svoje generacije. I u starijoj ekipi sam se izborio za mesto, igrao standardno i onda sam nekako prirodno išao sa 2005. godištem sve vreme. Najlepša uspomena mi je pobeda u pionirskom derbiju na Teleoptiku. Slavili smo sa 0:2, odigrao sam odlično, kao i cela ekipa. Zatim sam zaigrao i za dve godine starije u kadetima, i tačno je da sam od starta u Zvezdi stavljan van komfor zone, ali smatram da je to odlično i da je to najbolji način da se napreduje.”
Igrao je u kadetima kao godinu dana mlađi sa Nedeljkovićem, Mijatovićem, Šljivićem, što je bilo neprocenjivo iskustvo.
“U kadetima sam bio dve godine i u obe je trener bio Slađan Nikolić i mnogo toga sam naučio od njega. U prvoj sezoni nisam igrao puno, bilo je to Zvezdino 2005. godište, jedno od najuspešnijih u novijoj istoriji kluba. I tu sam napredovao, značilo mi je da treniram sa njima i da se borim za mesto u timu. I posle te sezone, ostao sam da odigram sezonu i sa svojim godištem, što ipak mislim da mi je bilo još važnije. Bitno je da igraš kad si mlad, da imaš minute u nogama i da se tako razvijaš.”
Iz kadeta pravo u prvi tim Grafičara – iz veoma prostog i jasnog razloga.
“Baš sam bio zatečen kada sam dobio poziv iz prvog tima Grafičara, ali kada su mi ljudi iz Zvezde obrazložili da sam bio suviše dominantan u svom godištu i da što pre treba da počnem da igram sa seniorima – bilo mi je jasno. I naravno da mi je značilo to što sam sa 17 godina osetio seniorski fudbal i video koliko je to iznad juniora. Tako da, u suštini sam preskočio omladince, ali mislim da mi je to više pomoglo nego odmoglo.”
Ipak, vratio se da nadoknadi propušteno, te je tokom jeseni nastupao za Zvezdine omladince u Ligi šampiona za mlade.
“Uspešna polusezona za mene. Odigrao sam pet od šest utakmica u Ligi šampiona za mlade. Moram da budem iskren, nisam zadovoljan svojim partijama u prva dva meča, ali imao sam vrlo malo vremena da se uigram sa ekipom. Nas pet, šest je dolazilo samo na dva treninga pred utakmicu i to je otežalo i meni i njima da se sjedinimo na terenu. Čim smo se ukomponovali, počeli smo da igramo bolje što se videlo u poslednje tri utakmice. Značio mi je i rad sa Nenadom Milijašem, odličan je pedagog i zna sa mladim igračima. Razume nas, zna kada treba da “zategne”, a kada da opusti atmosferu.”
Uporedo sa Ligom šampiona za mlade, nastupao je i za seniore Grafičara, te je tokom jeseni na devet mečeva zabeležio četiri asistencije.
“Osećam se zrelije i iskusnije, pogotovo sada kada mi je druga godina u seniorima. Učim od Marka Neđića i čitavog stručnog štaba, kao i od starijih saigrača. Znači mi naravno što je tu veliki broj fudbalera koje već poznajem iz Zvezdine škole. Pomoglo mi je to i da se prilagodim, i da se opustim, i da pokažem šta znam.”
U međuvremenu, čeka poziv Vladana Milojevića i sanja punu Marakanu.
“Kad god klub proceni da sam spreman za prvi tim Crvene zvezde – biću spreman. Za sada sam odigrao jednu prijateljsku utakmicu, ali zatvorenog tipa i bilo je baš lepo iskustvo, ali sanjam Marakanu. Stvarno sam uz Zvezdu od malih nogu, redovan sam na utakmicama, i dečački san mi je da zaigram za prvi tim, da osetim pune tribine.”
Ugleda se na legendarnog Brazilca – Marsela, što i ne čudi kad se uzme u obzir da je i Đurić izrazito ofanzivan bek.
“Uzor mi je Marselo, i mogu da kažem da se trudim da budem takav bek. Ali biram Barselonu pre Real Madrida. Šalu na stranu, imam još mnogo da radim, svestan sam da treba da popravim defanzivu, igru 1 na 1.”
Ne zaboravlja ni duele koje je vodio sa Laminom Jamalom na Evropskom prvenstvu za kadete.
“Baš mi je gorak ukus zbog tog prvenstva jer smo ispali u nadoknadi vremena od Poljske. Ipak, bio je to sjajan turnir za nas, pa i za mene. Čuvao sam Lamin Jamala, i remizirali smo sa Španijom – 1:1, pa onda pobedili Italiju 2:0. Stali smo u četvrtfinalu, a mislim da smo imali kvalitet da osvojimo prvenstvo”, zaključio je Đurić za Meridian sport.
BONUS VIDEO:
