Početkom 21. veka skautima sa Marakane za oko je zapao talentovani plejmejker obrenovačkog Radničkog. Ubrzo je Jovan Markoski zadužio crveno-belu opremu, ali u Ljutice Bogdana se zadržao neočekivano kratko.
Posle svega nekoliko meseci, nada kluba sa stadiona “Rajko Mitić”, odlučila je da promeni sredinu i potraži tim u kojem će imati značajniju minutažu.
Odmah po potpisu zablistao je u Mladosti iz Lučana, a potom preko Železnika i crnogorske Zete dogurao do Ukrajine – gde je ostavio najdublji trag braneći boje Vorskle.
Devet godina komandovao je veznim redom kluba iz Poltave, za koji je na 257 utakmica postigao 19 golova i upisao 24 asistencije. Tamošnji “Xsport” iskoristio je Jovanovu posetu Ukrajini kao priliku za opširan intervjuu sa bivšim srpskim igračem.
Markoski je najpre podvukao paralelu između vremena kada je on stasavao kao igrač i situacije koja je trenutno na snazi.
“Razlika je ogromna. Mi smo mnogo više vremena provodili na igralištima, svako od nas je sanjao da igra za veliki tim. Danas retko ko provodi 4-6 sati napolju, usavršavajući svoje veštine. Sada ima više profesionalizma. Tek sam s godinama shvatio da nije trebalo da idem kući posle treninga, već da dodatno radim na sebi, da vodim računa o ishrani. Današnja omladina gleda Ronaldov primer, kako on trenira i radi, i trude se da ga u tome imitiraju. Sada su te stvari mnogo dostupnije nego u moje vreme. Bez toga je jako teško dostići vrhunski nivo”.
Kasnije kapiten Napretka smatra da je doneo pogrešnu odluku, kada je kao perspektivni vezista napustio Marakanu.
“Smatram da je moja najveća greška bila odlazak iz Crvene zvezde 2001. godine. Bio sam deo klupske škole, a konkurencija je bila ogromna. Možda je trebalo da izdržim i sačekam svoju šansu, da zaigram za tim svojih snova i budem na oku selektoru. Ali ja sam takav čovek, uvek gledam na stvari s pozitivne strane. Da nije bilo tako, ne bih završio u Vorskli, ne bih zaradio za život. Ozbiljne povrede, hvala Bogu, su me zaobišle”.
Za reprezentaciju Srbije i Crne Gore zabeležio je Markoski četiri zvanična nastupa, a debitovao je 30. aprila 2003. godnine prilikom susreta sa Nemačkom u Bremenu. U međuvremenu, Jovan se fudbalski obrazovao i zaposlio u matičnom Radničkom iz Obrenovca.
“Konsultujem amaterski tim u Srbiji. U jednom od timova sam stekao iskustvo kao sportski direktor. Studirao sam za UEFA A licencu. Želim da prenesem svoje iskustvo i znanje koje sam stekao tokom igračke karijere. Desilo se da sam poznatiji u Ukrajini nego u Srbiji. Ali, zbog svog karaktera, ne volim da se promovišem i namećem. Nisam takva osoba”.
Prisetio se i teških trenutaka iz perioda odrastanja i karijere, uz poruku da je tada u fudbalu bilo daleko teže zaraditi novac.
“Tada toga nije bilo. Mislio sam o sebi i svojoj porodici, jer je majka držala našu porodicu na svojim leđima. Otac je otišao kada sam imao 12 godina. Prelazak u Vorsklu je u velikoj meri odredio moju dalju sudbinu”, kazao je Markoski, pa nastavio:
“Negde me je ublažila činjenica da sam morao rano da odrastem, da pomognem majci i sestrama. Devedesete u Srbiji su bile razaranje i inflacija, malo su plaćali. U Vorskli su mi pomagali Miro Grumić i Saša Đuričić. Miro i ja smo došli skoro u isto vreme i živeli smo kod Saše, koji je već godinu i po dana igrao u Ukrajini. Bilo nam je lakše da se prilagodimo”, zaključio je Markoski.
Bonus video:
davidpantelic80
Vreme ne moze da se vrati, na greskama se uci!
kluka4002
Desava se svima svi Orave greske nekad je kasno da se ispravi ali to je sastavni deo i sports i života
Petar Markovic
Nema boljeg primera od Ronaldovog