Prag koji su Jokić, Milutinov i Micić zajedno prešli, Bogdanović ih čekao sa slomljenim telefonom: Šta kažeš za Guzu? Čarobnjak!

„Dve trećine tima iz Manile rođeno je 1994. ili 1995. godine. To je naša prednost. Nadamo se da će dvojica iz te generacije, Nikola Jokić i Vasilije Micić, igrati Olimpijske igre. Velika je prednost ako imaš takav kontinuitet jednog tima. Jer, svi ti momci već dugo igraju zajedno. Odavno su u FIBA takmičenjima, prošli mlađe kategorije. Poznaju se veoma dobro i to je jedan od razloga što smo igrali dobru košarku na Svetskom prvenstvu – većina dolazi iz iste generacije. Naravno, kao i uvek, potrebno ti je iskustvo koje je doneo Bogdan Bogdanović, lider ovog tima.“

Ovo su reči Svetislava Pešića između dva nezaboravna takmičenja za sve navijače u Srbiji, Mundobasketa 2023. i Olimpijskih igara 2024. Iako je možda nekima ostao u glavi ovaj deo da veliku većinu reprezentativaca čine momci rođeni 1994. i 1995. godine, verovatno su svi „preskočili“ deo gde selektor ističe značaj toga da su oni već zajedno mnogo toga prošli kao dečaci.

Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!

A te 2013. godine, kada je Dejan Mijatović okupio ekipu za Svetsko prvenstvo juniora u Pragu, stvarno su bili dečaci. Na tom spisku našli su se:

Najbolji košarkaš današnjice koji tek što je završio tripl-dabl sezonu u NBA;

Momak koji za dva dana kreće u poteru za titulom prvaka Evrope;

Bivši MVP Evrolige o čijem se povratku na Stari kontinent iz NBA priča već mesecima.

Sa ponosom, iz rodnog Čačka, Džoli Mijatović za Meridian sport govori o Nikoli Jokiću, Nikoli Milutinovu i Vasiliju Miciću, ali i svim ostalim momcima koji su tih godina bili deo projekta Saveza kako bi u nekom trenutku – a trenutak se desio i dešava – doneli Srbiji sve ono što donose.

„U tom četvorogodišnjem ciklusu mnogo se nade polagalo u generaciju 94-95. Nezaboravan je bio i finalni turnir u Basketsitiju, koji je Zvezda dobila, a na strani Partizana Radičević i Jovanović, u crveno-belom Gudurić, Ristić, Tejić, Rebić, Vojvodina sa Jokićem, Hemofarm sa Milutinovim i Davidovcem… Računajući i 1993. godište, pojavila se grupa igrača na svim pozicijama koja će činiti kostur. Razmišljalo se o narednoj dekadi, uz pomoć Bogdanovića koji je 1992. godište i još nekoga iz generacije ’91“, priča Mijatović za Meridian sport.

Priču selimo na Mundobasket 2013. u Pragu. Prvi centri bili su Milutinov i Đoko Šalić, dok se Jokić tek čekao.

„Jokić je imao rupturu mišića 7-8 santimetara, otišao je na Svetsko prvenstvo bez jedne utakmice. Čekali smo ga, stavljali u hiperbaričnu komoru. Međutim, u selekciji tima imali smo visoke igrače Nikolu Jankovića, Milutinova, Šalića, Jokića, Miloša Jankovića i ako treba Mihu Andrića na četvorci. Sa stručnim štabom, Markom Baraćem, Đorđem Adžićem i Nikolom Markovićem, procenio sam da Jokić može na četiri uz Milutinova, ili na pet ako je Janković na krilnom centru… I znali smo da sa njim možemo do kraja.“

Srbija je prošla tešku grupu sa Amerikom i Australijom, da bi potom preko Hrvata i opet Dantea Egzuma (MVP šampionata) došli do finala – ponovo sa SAD. Tamo su ih čekali – Eron Gordon, Džalil Okafor, Rašid Sulajmon, Markus Smart, Džastis Vinslou, Najdžel Vilijams-Gos, Majk Tobi…

„Sam Bili Donovan, selektor SAD, rekao mi je tada da su okupili posle duže vremena buduće najveće pikove. Ali, imali smo tela, da izdržimo kontakt sa njima, da se nosimo. Željko Obradović je tada bio u Pragu i gledao naše utakmice. Baš je naglasio te duele, kao i da će Jokić i reprezentacija imati veliki uspon u karijeri.“

Amerika je tada osetila Jokića. Ali, ne samo Amerika. Već i Srbija. Čak i oni koji su znali koliko može, nisu znali koliko – može.

„Uvek se smejem sa Đoletom Adžićem (pomoćni trener Cedevita Olimpije, prim. aut) kad se setimo trenutka kada se Jokara oporavio i počeo da trenira. Došao je na trening i kada je zagradio Milutinova da bi primio loptu, mi na klupi smo se samo pogledali. ’Majstore, ti ideš, šta god da se dešava!’ To je bogom dani talenat.“

Koji je prepoznao i Jokićev tadašnji saigrač iz Mege i reprezentacije. Mijatović se grohotom smejao sećajući se anegdote:

„Prišao mi Vasa Micić i, pokazujući na Nikolu, rekao: ’Šta kažeš za Guzu?’ Odgovorio sam mu: ’Čarobnjak!’ Kaže: ’Ma nemoj ništa da mi pričaš, samo ga gledam…“

Džoli nastavlja…

„Ta percepcija, osećaj za igru. On nam je otvorio sve mogućnosti. Sve je video, sve razbijao… To je bilo prvenstvo na kojem je pokazao šta može. Posle mu je, hteli mi to da priznamo ili ne, Denver dao sve. Da li bi to bilo isto da je ostao u Evropi, ne znam. Ovo što sada radi je revolucija košarke. Visoki igrač prevodi loptu, igra pik-en-rol sa četvorkom, plejmejker je. Svaka čast prvo Dejanu Milojeviću, a posle i franšizi koja je imala hrabrost. Ovo je lepota košarke.“

Nasmejao se Džoli Mijatović na pomen lepote, jer je morao da iznese ličnu impresiju.

„Jokić je prvi igrač posle Lerija Birda kog sa takvim uživanjem gledam“, smeje se doskorašnji trener čačanskog Borca i priznaje:

„Nikola je izgovorio rečenicu veka – da Srbi ne vole košarku, nego vole da pobeđuju.“

Košarka je ipak tajming, pravovremenost, misaona igra, a Jokić je razbio američki koncept poimanja magične igre – fizičkoj dominaciji, kaže Mijatović.

„Samo mi je žao što franšiza Denvera nije odradila dobro posao da ga okruži saigračima, jer ta franšiza bi dugo vladala da su ostali Koldvel-Poup, Braun… Ovako, kao da prolazi njihovo vreme. Mladi lavovi preuzimaju inicijativu.“

Ima Mijatović još jednu želju. Ličnu. Navijačku.

„Samo da ode kod Luke Dončića u Lejkerse, da to bude marketinški fantastično i da vidimo našu košarkašku inteligenciju. Dvojicu ’debuljuca’ kako izgledaju zajedno. Uživanje bi bilo. Mada, razlikuju se. Nikola je košarkaški Zvonko Bogdan, sa mantilićem, šeširom, na kočijama, sa tamburašima iza… On tako uživa u životu. I to ga čini drugačijim. Neću sebi dati za pravo da kažem ko je najveći svih vremena, nego ću se potruditi da kao Azuri – kada je mnogo vrhunskih, onom iznad daju ocenu 11. Mi u srpskoj i jugoslovenskoj košarci imamo 30-40 desetki, a Jokić je jednostavno neuporediv. Neću pogaziti sve one majstore što poštujem generacijski, koji su dali sve ostavivši nasleđe. Zato će on ostati neuporediv.“

Priča o Jokiću završava se najvažnijim delom:

„Žao mi je što je ispao iz plej-ofa, ali nadam se da će se sada odmoriti i sa ovom generacijom napasti zlatnu medalju. Već 23 godine nemamo zlato, čekamo ga. Nismo uvek imali taj nivo svesti, nikada se svi igrači nisu odazivali. Sada se nadam da ćemo kompletni doći da osvojimo, da napravimo kontinuitet i otvorimo novi ciklus do Los Anđelesa.“

U tom timu 2013. godine, Nikola Milutinov je bio velika uzdanica pod koševima. Još jedan Vojvođanin velikog srca.

„Dan danas vraćam film kada sam gledao u Čačku juniorsku utakmicu Mladost – Hemofarm. Shvatio sam razmere genijalnosti trenera Žareta Vučurovića. Ništa lepše nisam video. Dangubić na kecu, Milošević na dva, Krstić tri, Mitrović četiri, Milutinov pet. Ali centar sa glavom plejmejkera. Šutirao je sa visokog posta, radio sve… Za mene je i dan danas Milutinov najkompletniji centar Evrope, u oba pravca, bez obzira na statistiku i tako to. Iz Hemofarma je prešao u Partizan i prošao veliki rad sa Duletom Vujoševićem, gde se jasno vidi koliko je toga odrađeno, recimo u borbi za poziciju. Možda sam subjektivan, jer ga mnogo volim, ali je jedan od najboljih! Žao mi je što NBA nije imao sluha za njega, dobro bi se uklopio.“

Sa Olimpijakosom sada u Abu Dabiju nekadašnji Mijatovićev pulen juriša na krunu klupske karijere.

„Navijam svim srcem za njega. Žao mi je što su ga povrede usporile, ali njegov repertoar… Evo, ja mislim da on i dalje igra sa 30-40 odsto mogućnosti. Fantastična ruka, dominacija, školski, prepoznavanje, pas… On je taj. Gde god bude bio, čini ekipu ozbiljnijom. Olimpijakos je najveći favorit, ali baš je Monako jedini tim koji sa dolaskom Tajsa može da parira na centrima. Fala i Mileta čeka ozbiljan posao.“

Treći kojima cela Srbija kliče, a bili su deo tog srebrnog tima iz Praga, sada je na korak od povratka u Evropu. Tada je bio lider i član idealne petorke šampionata. Vasa Micić.

„Ostaće mi uvek u sećanju utakmica sa Amerikancima u grupi. Nije prenošena i ljudi nisu mogli da vide. Bolje smo odigrali nego finale, izgubili samo tri razlike, a Vasa je dao 28 poena. Tada sam video kako je on dominantan protiv jakih čuvara. Njegova karijera je i dobro vođena. Izbor klubova posle odlaska iz Zvezde je bio pravi – Tofaš, pa Žalgiris kod Jasikevičijusa koji je bio čudesan plejmejker, onda Ataman koji je stao iza njega… Sve do najvećih visina… I sada je deo reprezentacije kakav treba da bude. Prilično kasno, ali sačekali smo i sada je mnogo bitan šraf.“

Bogdan Bogdanović nije generacija iz Praga, ali je takođe srebrni svetski junior. Takođe pod vođstvom Dejana Mijatovića. Dve godine ranije…

„Tada sam sve shvatio o Bogdanu. Tokom ovog NBA plej-ofa su me ljudi pitali šta mu se dešava jer je imao dve slabe utakmice. Samo sam im rekao da ne mogu da shvate koliko je on mentalno jak. Posle loših partija – on se vraća najjači. To znam od četvrtfinala Svetskog prvenstva 2011. kada smo pobedili Australiju, a on ubacio nula poena. Počele su prozivke na društvenim mrežama i bio je strašno nervozan, razbio telefon… Obavili smo razgovor, rekao sam mu da je on ta nijansa koja daje reprezentaciji nešto više: ’Bez tebe ne možemo da pobedimo Argentinu!’ Odgovorio mi je: ’Treneru, ja igram najbolje kad sam najljući!’ ’Izvoli, onda, majstore’. Epilog smo videli, 28 poena i put do finala. On je veliki lider. Pešić preko njega kontaktira igrače, on pokreće sve. Takmičar kakvi su bili Džordan i Brajant. On je nijansa koja svojim prisustvom sve menja.“

Mijatović sa nostalgijom i ponosom poredi Bogdana sa drugim generacijama.

„Uvek smo imali takve igrače. Generacijski se znalo kome ide lopta u odlučujućim trenucima, ko pravi razliku. Veliki Kreša Ćosić je govorio da u poslednjih pet minuta traži samo ’Brku’, Dragana Kićanovića. A tu nisi znao ko je bolji od koga. Posle je Dejan Bodiroga tako sigurno držao četiri poena razlike kao da vodiš 40. Prenelo se na Miloša Teodosića, genija, čarobnjaka… Taj profil igrača koji ne gledaš po 30-40 ubačenih poena, nego po momentima kada lome. Bogdan ima hrabrost. Jedno je Oskar za glavnu ulogu, drugo su epizodne.“

Milan Gurović je govorio da je reprezentacija jedna sa Bogdanom i bez njega.

„To je hrabri Hercegovac, kako je za Gurovića govorio Bodiroga. Zna se sa kim ideš u vatru, uhvatiš se za ruke i nema nazad. To nema veze sa igračkim kvalitetom. Ti momci idu do kraja. Tu nema straha. Način gledanja na košarku. Imamo masu igrača koji su presudni za osvajanje trofeja. Kada zavese padnu, uvek se zaboravlja težak put. Ko će se sećati da smo gubili 24 razlike od Australije, pored onakvog polufinala sa Amerikancima. Ali, jesmo gubili, a tada su se pojavili hrabri momci.“

U reprezentaciji 2013. godine bio je još jedan srebrni, odnosno bronzani Orao – Ognjen Dobrić. Tada nije imao značajnu ulogu, ali kod Pešića je starter.

„Sve je zaslužio. Drugi momci su bili viši ’pikovi’ ali je isplivao on, pa posle Gudurić… Sezona kod Gurovića, kada su se borili u KLS sa starijima, isprofilisala ih je. Napravili su korak i otišli ka Zvezdi. Nijanse odluče. I odabir klubova. Uvek sam imao poseban žal kada se ti momci vrate sa medaljama oko vrata sa prvenstva, a u klubu nemaju nikakav status. Za šta smo onda osvajali medalju?“

Mijatović poentira:

„Našu reprezentaciju mora da krasi familijaran odnos. Ne možete da zamislite kakav respekt imaju ostali timove prema našim momcima zbog toga kakvi su i kakav im je odnos prema zemlji. Neverovatna pripadnost. Dokle god imamo kult reprezentacije koji se izgrađuje kroz mlađe kategorije i vaspitavanje što ispliva u seniorskoj konkurenciji, biće dobro. To nas je izdvajalo. Ranije generacije su to stavljale kao amanet u svom ponašanju. Nikakve finansije ili pripreme za sezonu, nego radost igranja. Tu su me naša deca uvek impresionirala, kao i to koliko su ih voleli momci iz drugih reprezentacija.“

Dejan Mijatović, za sve koji su zaboravili, osvojio je zlato kao pomoćnik Miroslavu Nikoliću na Evrobasketu u Izmiru, generacija 1996-1997. Zlato na Balkanijadi na Volosu. Potom je vodio do trona tim 2007. godine u Madridu, sa 1989. godištem. Vicešampion sveta bio je 2011. (godišta 1992. i 1993) odnosno 2013. (1994. i 1995). Ima i srebro iz Manhajma (1993. i 1994). Iz Saveza je otišao sa bronzom na Kritu, 2014. godine.

„Veliku zahvalnost dugujem Dejanu Bodirogi i Draganu Tarlaću koji su me stavili da budem koordinator. Kroz moje ruke prošlo je 700 dece od 1991. do 2000. godišta. Moje najveće bogatstvo, osim medalja, jesu razgovori sa njima o košarci, detalji i nijanse koje su preneli na mene. Shvatiš zašto su bili veliki igrači i ličnosti. Rekeao sam Bodirogi: „Hvala ti što si me spustio da uđem dubinski najniže.“ Svi mi gledamo košarku sa strane i pričamo, ali dok ne uđeš u sistem, ne vidiš probleme rada sa mladima. Treba da odeš u grad gde je prašina metar, gde se lopta napumpala od vode i ne može da prođe kroz obruč. Meni je pomoglo da promenim shvatanje. Unutrašnjost se gasi, klinci odlaze u Ameriku… Ali, to je druga tema. Mnogo osetljivo i nije za olako pričanje“, dodaje Mijatović i dogovara sa Meridian sportom i tu, težu priču.

Do tada – ova svetlija. Koja je počela 2013. godine, u Pragu a nastavlja se… U Abu Dabiju, Rigi, Los Anđelesu…

Bonus video: