Ljubazan, čak i srdačan, ali istovremeno zbunjen pogled, bio je odgovor na poziv „Vlado!“ kojim je, ispostaviće se, započeo razgovor Vladimira Jankovića za Meridian sport.
Podsećanje na neke prethodne intervjue, počevši od jednog vođenog na događaju sličnom onom na kojem se i ovaj susret odigrao, otklonio je zbunjenost iz dalje priče. Bilo je to podsećanje na Evropsko prvenstvo mladih, u Crikvenici i Zadru, 2010. godine. Na druženje grčkih i srpskih talenata, gde je spona bio upravo sin slavnog Zvezdinog strelca, Bobana Jankovića. Vlada je tada bio saigrač Kostasa Slukasa, Kostasa Papanikolaua…
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
I došao je do finala, do srebrne medalje. Srbija, sa Nemanjom Nedovićem, Danilom Anđušićem, Dejanom Muslijem, Aljošom Mitrovićem, Andrejom Milutinovićem…stala je u četvrtfinalu.
Sada 35-godišnji Janković gleda neke nove klince, u Areni, u rodnom gradu. I uživa. Ne toliko u talentu koliko u prilici da u njegovom Beogradu prisustvuje Evrobasketu juniora, događaju koji vraća uspomene.
„Meni je Evropsko prvenstvo mladih bilo veliko iskustvo, prvi put sam igrao na tom nivou. Posebno jer je naša reprezentacija – ne srpska, nažalost, nego grčka, za koju sam igrao – bila jedna od najboljih u godištu igrača rođenih 1990. Mnogo mi je pomoglo iskustvo tih utakmica, posebno tog leta koje me pripremilo za profesionalnu košarku. Meni i svim saigračima bilo je to odskočna daska. Bili smo baš dobra ekipa. Napravili fenomenalan rezultat i to nam je pomoglo da postanemo bolji igrači“, počeo je priču za Meridian sport čovek koji je godinu dana pre te 2010. osvojio evropsko zlato sa Grčkom.
U tom timu, osim Papalukasa, Slukasa i Jankovića, bili su i Nikos Papas, Evangelos Mancaris, Dimitrios Kacivelis, Leonidas Kaselakis…
„Za sve je bio stepenik više“, nastavlja Vlada. „Ako kažem imena svih igrača, biće vam jasno da smo zahvaljujući tome preskočili nivo, zaigrali u Evroligi, osvajali Kupove, titule… Zato je ovo bitno.“
Iako je taj događaj bio pre punih 15 godina, neki od ovih momaka i dalje igraju. Među njima i Janković, član Peristerija.
„Ovo će biti moja 20. godina u profesionalnoj košarci! Potpisao sam novi ugovor. Mislim da je ovo, ako ne poslednja godina, onda sigurno blizu kraja.“
Dakle, kraj se verovatno svira u Peristeriju. Ne u Panioniosu, klubu u kojem je Boban Janković, Vladin otac, legenda.
„Želja mi je bila da završim karijeru u Panioniosu. Ne znam da li će se to i desiti, da li ću izdržati još jednu godinu posle ove. Nažalost, trener Luka Pavićević ili neko kluba, nije se odlučio za to. Nema veze, idemo dalje.“
Dakle, postojala je priča…
„Sa moje strane“, rekao je Janković i počeo naglas da se smeje toliko da se stvorio osećaj da se u Maloj areni ljudi okreću i gledaju u pravcu dvojice od kojih jedan drži telefon uperen u drugog – onog koji je u karijeri igrao za Panionios, Megu, Panatinaikos, Valensiju, Aris, Andoru, Holargos, AEK, PAOK, Karditsu i Peristeri.
Ipak, priča se vraća sa kluba na reprezentaciju. Na jedno „nažalost“ koje je iskliznulo iz Vladinih misli, preko usta, u javnost. Ono da „nažalost“ nije igrao za Srbiju, već za Grčku u kojoj je odrastao i, ispostaviće se, živeo skoro ceo život.
„Ja sam se rodio u Srbiji. Moji roditelji su odavde. Želeo sam da igram za srpsku reprezentaciju, ali nije mi se dalo. Nisam se ja odlučio za Grčku, već je to bila moja jedina opcija. Pre nego što je otac preminuo, postojala je priča da li ću igrati za Srbiju ili Grčku. Nažalost, umro je kada sam imao 16 godina. Grčka je bila jedina opcija i tada sam to prihvatio.“
Teška je to odluka za igrača od 16 godina. Pa i za onog od 18, ili 20… Tristan Vukčević, Dušanov sin, nedavno je prelomio da će igrati za Srbiju iako je mogao i za Švedsku, Italiju, Grčku… Andrej Stojaković, Peđin naslednik, još nije rekao za koju će reprezentaciju nastupati, a može za Srbiju, Grčku i Ameriku. Vlada Janković svedok je da to nisu lake odluke.
„Eh, da mogu da vratim vreme, voleo bih da neko iskusniji i sigurniji odluči umesto mene. A ne ja kao 16-godišnjak. To što je radio Tristan i što radi Andrej, prema mom mišljenju, najbolja je opcija. Preskočiš kadetske, juniorske i turnire za igrače do 20 godina, ako nisi siguran šta želiš. Onda odlučiš kada dođe vreme.“
Iako nije igrao u Srbiji, Beograd je njegov grad koliko i Atina.
„Dolazim svake godine. Imam porodicu ovde. A mnogo mi se sviđa što sam došao u Arenu, da vidim malo i prvenstvo. Kada sam kretao iz Grčke, samo sam rekao da se nadam da će Srbija da osvoji Evropsko prvenstvo“, Janković je zastao, pa objasnio:
„Seniora, u Letoniji. Vreme je!“
To „vreme je“ nije realan argument zašto bi Srbija trebalo da uzme zlato. Pitanje je da li su Nikola Jokić, Bogdan Bogdanović i kompanija najbolji u Evropi, ili je to…
„Ne, nema ’ili’. Francuzima fali mnogo igrača, Grci nisu toliko jaki koliko su mogli da budu da su došli Papajanis i Rogavopulos. Nemci nemaju Vagnera… Srbija je favorit.“
Verovatno zbog onoga što smo videli u prethodne dve godine. Posebno na Olimpijskim igrama…
„Rekao sam svima da će Srbija da pobedi Ameriku. Nažalost, momci nisu izdržali do kraja.“
Posle utakmice Jankovića niko nije gledao u čudu. Ali, pre toga, a posle njegove izjave…
„Mislili su da sam lud… Rekli su da sam se napio.“
Verovatno je tako zvučalo …
„Ma nisam. Baš sam pio kafu kad sam to rekao“, smeje se Janković. „Nadao sam se da će Srbija da dobije jer bi to bilo mnogo veliko za evropsku košarku. Mada, ovaj rezultat je kao pobeda. Jer svi smo zapamtili tu utakmicu. I pamtiće se zauvek. To je onaj meč gde je Srbija bila na korak od toga da dobije pravi Drim tim.“
Njegova Srbija, bez obzira što nikada nije igrao u njenom dresu.
Bonus video:
