Domaćin Partizanu i Panatinaikosu u Australiji biće Aleks Marić, srpski div, rođen na najmlađem kontinentu, centar koji je sa crno-belima došao do fajnal-fora, a sa Atinjanima do krova Evrope.
Dolazak našeg asa u Beograd bio je prilika za razgovor o predstojećoj turneji srpskog i grčkog velikana. Marić se za Meridian sport rado prisetio dana kad je dobijao knjige od Vujoševića, potom i Atini, pa Rusiji, ali i dana kad je u Solunu bio juniorski prvak sveta zajedno sa Endrjuom Bogutom, Stivenom Markovićem, Bredom Njulijem, Blagojem Janevom…
„Kad sam završio karijeru, prvih pet, šest meseci, nisam radio apsolutno ništa. Čovek mora malo da sedne, ‘porazgovara’ sam sa sobom i vidi šta i kako napred”, počeo je Marić priču odgovorom na pitanje šta je radio u prethodnih osam godina kad je okačio patike o klin. „Posle toga sam počeo individualno da treniram decu, godinu dana. Neki od njih su dobili stipendiju na američkim fakultetima.”
Bio je i pomoćni trener u Sidnej Kingsima dok nije počela korona, zatim skaut Nju Orleansa, pa Golden stejta. Sad je na „odmoru” do novog posla u košarci. Turneja u kojoj je domaćin svojim nekadašnjim klubovima.
„Nemam neku zvaničnu ulogu, tu sam za sve što treba da se napravi da bi turneja bila uspešna i lepa. Dva velikana evropske košarke prvi put dolaze zajedno da igraju protiv domaćih klubova, u gradovima su jake srpska i grčka zajednica, mislim da je to lepa i dobra priča za košarku generalno. Priča koja će spojiti dve filozofije košarke, australijsku i evropsku i da se pokaže kako taj spoj može da se ostvari i da nije bitna udaljenost.”
Naglašava i ulogu jednog drugog Srbina, direktora u australijskoj NBL ligi.
„Da nije Nikole Milivojevića, teško bi se bilo šta desilo u pogledu turneje Partizana i Panatinaikosa. On je u svemu izuzetno važan, započeo je celu priču.”
Ogromna razlika u vremenskim zonama i prelazak iz leta u kasnu zimu Mariću stvara brigu u pogledu toga da se neko od igrača ne povredi u predvečerje nove sezone.
Za Marića su evropski klubovi saznali prvi put 2003. godine kad su ‘Kenguri’ na juniorskom SP doskočili do prvog stepenika na pobedničkom postolju. Karijeru mu je promenio susret sa Vladom Šćepanovićem u Granadi.
„Njegova pomoć i podrška su mi mnogo značili u prvoj godini u Evropi. Priča o Partizanu krenula je tu negde od turnira Kupa kralja. Vlado je video kakav bih igrač mogao da budem, kako bi trebalo da igram i ko bi mogao da mi bude trener. Preporučuio mi je da pređem u Partizan. Posle sastanka sa Duletom tog leta sam potpisao.”
Pokazalo se da je to bio pun pogodak.
„Da nije Vlade, Duleta i Partizana, mnogo toga ne bi se ni desilo. Imao bih karijeru, ali nisam siguran da bi to bila karijera kakvu sam imao. I uvek govorim da svu zahvalnost dugujem Partizanu. U svakom smislu. Teško da bih uspeo ono što jesam.”
Te godine crno-beli su igrali Fajnal-for, Marić je bio najbolji centar Evrolige i član prve petorke takmičenja. Da je Fortuna bila naklonjenija Partizan bi igrao i finale.
„To je sport, to je život, ide gore-dole, nekad imaš malo više sreće, nekad malo manje. Znam samo da smo dali sve od sebe i uspeli mnogo više nego što smo mislili. Tako nam je bilo suđeno. Da možda nije ušao onaj koš u Zagrebu, možda bismo dobili Fajnal-for. Tako su hteli sportski bogovi… Što se priznanja tiče džabe bi bio sav rad i trud da nismo imali takvu ekipu, da nisam imao sjajne saigrače koji su verovali u mene i ja u njih, naravno i takvog trenera. Sve se te godine nekako uklopilo na najbolji način.”
Na pitanje koliko je rad sa Vujoševićem bio zahtevniji u odnosu na onaj koji je do tada imao u Australiji, odgovorio je:
„I u Australiji se u to vreme treniralo jako, to je stara škola. Ali, više kao da smo vojska. Tvoje je samo da guraš, otprilike kao u ragbiju, ne znaš gde udaraš, ali samo udaraj. Za razliku od košarke u Evropi, pogotovo kod Duleta, gde ti stalno vežbaš i telo i mozak. Moraš da budeš u kondiciji glavom i fizički, morao sam više da razmišljam kako i šta uraditi. Ovde u Evropi košarka je vrsta umetnosti, nije bitno da znaš samo akcije, nego moraš da razmišljaš o košarci pre, tokom i posle treninga. To je deo života i moraš to da prihvatiš ako želiš da uspeš u košarci.”
Za Atinu kaže da je Beograd na moru, da su ljudi isti po mentalitetu, načinu života, samo je jezik drugačiji. Naglašava da je titula u ogromnoj meri produkt toga što je Panatinaikos bio jedna porodica. Nekako se samo nametnulo pitanje koji su navijači „luđi” – Partizanovi ili Panatinaikosovi:
„Da li to može da se meri? Možda je bolja reč emotivniji…” kaže Marić, pa nastavlja: „Srbin sam, igrao sam u Partizanu, više me vuče adrenalin koji donose Grobari. Kao što sama pesma kaže ’Srcem svim’!”
Na kraju razgovora istakao je da mu je tokom karijere najlepše bilo u Beogradu.
„Nisam dolazio pet godina u Beograd, a kao da nikad nisam odlazio. Rođen sam u Sidneju, krv mi je odavde. Osećaj mi je da ovde mnogo više pripadam.”
Na Jutjub kanalu Meridian sporta pogledajte priču o Rusiji i Sidneju, kao i da li ima nekog novog Marića, Džavaija, Egzuma za Partizan, odnosno nekog novog klinca iz srpske dijaspore koji bi mogao da dostigne Aleksa i Stivena.
Bonus video:
kluka4002
Mnogo dobra emisija gost odlican kao i pitanja uvek vas rado gledam ,sve preporuke ljudi verujte mi
vojinovmarko15
Neka ga sad na zasluzenom odmoru,pa da se opet presabere gde ce i kako ce dalje!!!!