Skica srednjoškolca sa prosekom 5.00 u najvećem broju slučajeva ne bi mogla da ima profesionalnog sportistu kao modela. Kada veći deo dana provedete na treningu, knjiga postaje dodatno teža, pa slova i brojevi često zaobiđu put do moždane centrale. Ali, da nije samo fraza, već da zaista sve može samo kada se dovoljno želi, primer je Đorđe Šekularac.
Pre više od godinu dana je postao kadetski prvak Srbije, a posle utakmice u Hali sportova “Ranko Žeravica”, talentovani šuter je u razgovoru za naš portal naglas saopštio svoju najveću želju – da igra za prvi tim Partizana. Ne samo da je igrao, već je bio deo slagalice koja je vitrine crno-belih ispunila trofejem koji se čekao od 2014. godine.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Partizanov vunderkind iza sebe ima najlepši period u životu – koji će pamtiti zauvek, i koji je doneo ostvarenje sna, trojku koja je izazvala delirijum u Čairu, prvi autogram i značajan doprinos u osvajanju šampionske titule u domaćem prvenstvu. Ipak, nije sve bilo bajno na putu Šekularca da se izbori za svoje mesto pod košarkaškim suncem.
Povreda je zaustavila Đorđa u trenutku najveće brzine, a istovremeno je uticala da ne bude najbolja verzija sebe na Evropskom prvenstvu u Beogradu, gde je delovalo da će staviti zlatni potpis na sezonu iz najlepših romana. Orlići nisi odleteli na mesto o kojem su maštali, već su aterirali u četvrtfinalu. Bolno… Italijani su potpisali ubedljiv poraz, a Srbija je morala da se zadovolji petim mestom.
„Generalno smo se dobro pokazali. Sve utakmice koje smo dobili – izuzev Slovenije – dobili smo sa većom razlikom. Poraz od Italije nije prava slika nas. Možda nas je poremetio pritisak, igranje u Areni, više publike… Iskreno, lično nisam doživeo utakmicu na taj način – ušao sam s idejom da pobedimo. S druge strane, Italijani su igrali nestvarno, pogodili su 17 trojki, tako da nije bilo mnogo pomoći”, rekao je Šekularac na početku razgovora za Meridian sport.
Leto je počelo neuspehom reprezentacije do 19 godina na Svetskom prvenstvu, da bi selekciji do 20 godina za dlaku izmakla medalja… Došao je Beograd, domaćinstvo i narativ da je medalja imperativ. Učenici Saše Nikitovića su na svojim plećima imali tonu pritiska, koju jednostavno nisu uspeli da pretvore u put prema postolju. Premalo životnog iskustva, previše očekivanja i ishod koji je negde i prirodan.
“I pre turnira smo međusobno pričali kako želimo da idemo na medalju, da ciljamo visoko, jer igramo kod kuće, u svom gradu, i nadali smo se velikoj podršci s tribina. Međutim, meč sa Italijom nas je omeo u ostvarenju cilja. Opet, ni peto mesto nije loše – ista ova generacija je pre dve godine bila sedma. Ako ništa drugo, napravili smo korak napred. Osetili smo pritisak, iako nam je trener govorio da idemo iz utakmice u utakmicu, pa šta bude – biće. Imali smo i sedam novih igrača u odnosu na prethodno U16 prvenstvo. To su momci s manje iskustva, koji do sada nisu imali priliku da igraju na velikoj sceni. Definitivno se osetio pritisak kod svih nas zbog igranja u Beogradu. Naša prevelika želja nas je možda i sputala. Trebalo je da idemo korak po korak, a ne da unapred razmišljamo o medalji.“
Iako nije tražio opravdanje u činjenici da ga povreda muči već neko vreme, svestan je da nadolazaće dane treba da iskoristi kako bi se odorio i do kraja oporavio od povrede.
„Mnogo je uticalo to što sam drugi deo sezone propustio zbog povrede zgloba – pokidao sam ligament. Možda sam i požurio s oporavkom. Na svoju inicijativu sam hteo da igram juniorski završni turnir, što je pogoršalo stanje noge. Onda je stigao neočekivan poziv za Superligu, pa ni tu nisam imao vremena za pravi oporavak. Čim se završio KLS, sutradan sam već bio na pripremama reprezentacije. Tokom celih priprema me je mučila desna noga”.
Naravno da je zdravlje na prvom mestu, ali vredelo je ići preko granice bola. Na talonu je bio san koji bi snevao svaki put sa loptom u rukama. Da mu je neko šapnuo posle osvajanja kadetskog pehara prošle godine, da će biti Partizanov protagonista u pohodu na Superligu, rekao bi sledeće:
„Apsolutno mu ne bih verovao… Sve se nekako poklopilo – i povrede igrača, i ograničenje broja stranaca… Mnogo mi je drago, ne samo zbog mene, već i zbog dvojice Uroša (Danilović, Mijailović) – što smo dobili priliku da pokažemo šta možemo, i što smo, prema mom mišljenju, pokazali da možemo da odgovorimo na zahteve seniorske košarke”.
Đorđeva priča sa prvim timom je počela pred Kup Radivoj Korać. Pamti trenutak kada je zazvonio telefon.
“Naravno da se sećam. To ću pamtiti zauvek! Bilo je veče kada je stigao poziv. Znao sam da sledi Kup i naslućivao da imamo šanse da se nađemo među licenciranim igračima. Nadao sam se. Niko mi ništa nije rekao do te večeri, a onda me je nazvao trener iz juniora i rekao da ću sutra biti sa prvim timom. Bio sam presrećan. Nisam znao šta da očekujem, nisam oka sklopio te noći”.
Neprospavano veče je zamenilo jutro sa Željkom Obradovićem, Karlikom Džonsom, Vanjom Marinkovićem…
“Ne pamtim mnogo s prvog treninga, jer sam bio prilično zbunjen, možda čak i uplašen, ali sada sam se već navikao. Odradio sam desetak treninga s njima, pa već znam šta se radi, dok tada nisam imao pojma”.
Trening je jedno, ali utakmica nešto sasvim drugo. Debitanski meč je bio protiv Vojvodine, a prvi kontakt trojka uz zvuk sirene. Nije, istina za pobedu, ali jeste za jedno na najlepših košarkaških sećanja 18-godišnjeg košarkaša.
“Uhvatila me nervoza pred utakmicu i sećam se – Duejn Vašington mi je prišao i pokušao da me smiri. Rekao je: ako se ukaže prilika – nemoj da se plašiš, šutni. I tako je i bilo. Iskreno, nisam ni ušao s idejom da dam koš, nego se završavala utakmica, bio sam dva-tri metra od centra – i samo sam šutnuo”.
View this post on InstagramTada se sve promenilo – odjednom više nije bio običan dečak. Postao je dečak kojeg destine drugih klinaca juri da dobije njegov potpis.
“To veče ne znam kako bih opisao. Željko me je poveo na konferenciju za medije, a ja – nervozan, uplašen… Ruke mi se tresu. Posle mi prilaze deca, traže autogram, a ja ne mogu da im se potpišem – tresu mi se ruke.”
Ali, kao što često biva – život ume da bude surov, pa je tako posle Kupa i prvoj značajnog seniorskog koraka usledio rikverc. Morao je da uspori kada se nije nadao da će na kočnicu.
„Povreda se desila na prvoj juniorskoj utakmici posle Kupa. Iskreno, nisam mnogo razmišljao – mislio sam da je zglob polomljen. Izgledalo je strašno. Pitajte bilo koga ko je bio na utakmici – svi će reći isto. Jedino mi je bilo u glavi – da li ću igrati za reprezentaciju. Samo o tome sam mislio – hoću li se oporaviti na vreme.“
Uspeo je da se oporavi ili bolje rečeno – da se delimično oporavi. Želja da pomogne svojim drugarima je bila jača od bola.
„Hteo sam da pomognem timu, da izborimo što bolji plasman. Pobedili smo Real u četvrtfinalu, ali se videlo da zglob nije u redu. Trener mi je predložio da odmorim za polufinale i složio sam se. Dogovorili smo se da igram finale ako prođemo, ali smo, nažalost, izgubili. Igrao sam meč za treće mesto.“
Stigla je nagrada – verovatno najlepša moguća. Stigao je novi poziv Željka Obradovića.
„Bila je teška situacija u timu zbog povreda i licenciranih igrača, ali nismo se mnogo pitali. Bili smo spremni da pomognemo timu, pre svega u odbrani i da odgovorimo na zahteve. Ja sam mislio da ću biti među 12, da ću možda ući ako bude velika razlika. Nisam očekivao da ću igrati u trenucima kada se utakmica lomi – kao protiv FMP-a.“
Nije bilo ni grama straha u rukama mladog Šekularca. Pomogao je timu da dođe do finala, a njegova najveća podrška Vašington – da Partizan dođe do titule.
„Oduvek sam to želeo. Još prošle godine, kada smo osvojili kadetsko prvenstvo, u intervjuu za vas sam rekao da mi je san da zaigram za prvi tim. Od tada sam razmišljao samo o tome i čekao taj trenutak.“
Čist košarkaški gen Đorđa Šekularca: Životni san – Partizan!
Čim je medalja bila oko vrata, emocije su obuzele mozak, pa se ni ne seća šta mu je prolazilo kroz glavu.
“Ne znam ni sam… Znam samo da mi je bilo lepo i da smo svi bili mnogo srećni što smo izborili ono što smo zaslužili”.
Mnogo velikih igrača je bilo oko njega – upijao je i učio….
„Najveću tremu sam imao od Karlika Džonsa… Nisam očekivao da ću igrati s njim. Najviše sam se zbližio s Mitrom Bošnjakovićem, jer ga poznajem od ranije. Duejn Vašington me je primio kao rođenog brata – pomagao mi je na treninzima, kada god bih pogrešio nešto, prišao bi i objasnio šta treba da radim. Njega sam uvek mogao da pitam sve. Vanja je nama mladima najviše pomogao za odbranu. Stalno nam je objašnjavao kada treba, a kada ne treba da pomognemo. Bio je zadužen za defanzivu.“
Šta nosi sutra, u današnjem vremenu se čini da niko sa sigurnošću ne može da zna.
„Sve opcije su otvorene, ali trenutno ne znam ništa sigurno. Uskoro ću pregovarati sa Partizanom, pa ću znati više.“
Za razliku od mnogih vršnjaka, NBA nije vrh prema kojem teži. Njegov idealan pogled je iz Arene, uz himnu Evrolige i crno-bele boje.
„Sanjam o Evroligi! Debi u Evroligi! Oduvek sam bio fan evropske košarke. Volim taktiku, to šahovsko nadmudrivanje i načine kako da prevariš protivnika. To obožavam! Realno, nisam atletski dominantan igrač, pa mi više prija evropski stil igre.“
Šekularac na svom put nije sam – ima ljude od kojih može da uči, a košarkaša je utkana u njegov DNK. Otac Mladen je branio boje FMP-a, Budućnosti, Virtusa… A deda je čuveni Rajko Toroman, koji je neizostavni deo Đorđevog odrastanja i čovek kojeg ćete uvek videti u publici na utakmici svog unika.
„Deda gleda svaku utakmicu – nije važno da li je juniorska ili seniorska. Uvek me sačeka posle meča, pa pričamo šta je bilo dobro, a šta nije. Mnogo je važno da imaš nekog pored sebe ko je dugo u košarci i ko realno vidi tvoj kvalitet. On je uvek iskren prema meni. Nekad mislim da sam bio odličan, a deda mi kaže da sam mogao 40% bolje. To me dodatno motiviše.“
Iako ima samo 18 godina, osetio se šmek u priči Šekularca. Osetio se Beograd i njegov Vračar, koji je u poslednje vreme iznedrio trojicu talentovanih košarkaša.
“Andrej Kostić i Aleksa Dimitrijević su išli u Ribnikar, a ja sam išao u Svetozar Marković, pa smo se znali – a prtiom sam igrao s Aleksom još u Radničkom, tako da smo svi sa Vračara”.
Na pomen škole, ostaje nejasno kako uspeva da bude već tri godine 5.00 u Sportskoj gimnaziji na Novom Beogradu.
“Ja sam generalno vrlo disciplinovan, što se tiče škole i treninga. Najvažnija je dobra komunikacija između mene i profesora – izlaze mi u susret kad ne stižem da radim kontrolni. Često nisam na predavanjima, pa većinu stvari učim sam”.
Lopta će uvek biti najbolji drug, ali i brojevi nisu strani momku, koji osim što sjajno igra košarku, za razliku od mnogih ume vrlo lepo i elkoventno da govori i predstavlja primer drugima kako košarka i škola mogu zajedno.
“Uh… Omiljeni predmet u osnovnoj školi mi je oduvek bilo fizičko. Dobro pamtim brojeve i godine, pa mi ide i istorija, ali da kažemo da sam najbolji u matematici”, zaključio je Đorđe Šekularac za Meridian sport.
Bonus video:
