Košarka u kolicima kao način života!

Košarka u kolicima je svima poznat sport, koji je popularan u toj meri da se njime zatvaraju Paraolimpijske igre, a u našoj zemlji je poslednjih godina doživeo veliku ekspanziju.

Ovog puta, pisaću vam iz ugla osobe sa invaliditetom, iz ugla sportiste koji poslednjih godina živi košarku u kolicima. Da, dobro ste pročitali – živi, a ne “samo” igra. Živim je do te mere da mi je ovaj sport načinio život lepšim i zdravijim, po mnogim osnova.

Sportista sam od malena koji se zbog svojih životnih okolnosti “penzionisao” u fudbalu, ali nastavio sam istim stilom života u drugom sportu.

Živimo brzim tempom, koji nam se nameće i u kome zaboravljamo sami sebe zbog obaveza koje nam možda nisu drage, pa otud izgubimo i one stvari koje nas čine srećnim i zadovoljnim.

Od svoje 23. godine imam stečen invaliditet i mogu reći da od tog trenutka nisam samo počeo drugačije da hodam, već i da mnoge druge stvari sagledavam na potpuno drugačiji način.

Sport je za mene bio uvek tu i uvek će biti moja vodilja, jer mi je, kako doktori kažu, spasao život. Tačnije, jedino je srce radilo dok sam bio u komi 12 dana, a po mom zaključku – srce kao glavni mišić, istrenirano sportom, može da izdrži i više od maksimuma.

Strast za sportom je ono što mi je najviše i pomoglo u samom periodu rehabilitacije, koju sam prihvatio kao jednu vrstu takmičenja za koje moram svakodnevno da treniram sa trenerom, koji je u stvari samo bio moj treapeut.

Nakon određenog perioda shvatite da ništa više neće biti isto i pomirite se sa realnim stvarima, a u mom slučaju je to bilo odricanje od igranja fudbala, pored mnogih izmena u životu u tom trenutku.

Ali, nama sportistima je valjda usađeno da se nikada ne predajemo i da je gubimo strast, kao i želju za treningom i pobedom.

Upoznavši se sa postojanjem mnogih sportova za osobe sa invaliditetom, prvo sam se oprobao u plivanju, koje je u početku bilo rekreativno, jer mi je bila prva želja bila moje, što bolje, fizičko osposobljavanje za život.

Naravno, bilo je samo pitanje momenta kada će sportski duh da proradi, pa sam se upustio i u takmičenja u plivanju osoba sa invaliditetom. Međutim, ni plivanje kao individualni sport mi nije odgovarao u potpunosti, pa sam se zatim oprobao u drugim sportovima.

Stoni tenis, atletika i ostali sportovi za osobe sa invaliditetom su uglavnom individualnog tipa, koji za mene nisu bili privlačni kao bivšem fudbaleru i zaljubljeniku u kolektivni sport.

Srećom, živim u Nišu, gde, na različite načine, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja doprinosi razvitku sporta osoba sa invaliditetom, pored svog predmeta “Sport osoba sa invaliditetom”.

Pomenuti fakultet je, naime, osnivač novog kluba u Nišu, koji je doneo sjajnu priliku za novo iskustvo.

Nje mi mnogo vremena trebalo da donesem odluku, jer me je srce vodilo tamo gde je lopta i gde je kolektiv, iako sam, kako sam kažem – u “prošlom životu” bio laik za basket. Kolica mi nisu bila strana jer sam kroz svoj oporavak bio u njima u početnom periodu rehabilitacije, ali nisu bila u potpunosti ista, jer su to sportska kolica za košarku koja su glavni rekvizit za ovaj sport.

Sportka kolica se isključivo prave po merama igrača i nisu za upotrebu drugom igrau, jer se retko desi da postoje dva ista igrača, sa istim invaliditetom i merama koje su bitne od sedišta, preko širine kukova, pa sve do tabana, ako ih igrač uopšte ima.

Svaki pokret i zamisao u tim kolicima na košarkaškom terenu je moguć, a uz nekoliko šuteva na koš sam se osetio kao da nemam fizička ograničenja i da sam ponovo na terenu onako kao pre – slobodan i srećan. Od tog trenutka sam se zaljubio u košarku u kolicima.

Ovo je sada već treća godina kako neprestano treniram u niškom klubu košarkaša u kolicima Nais, a malo je reći da sam presrećan što sam se vratio sportu u kome dišem punim plućima.

Svoje druge obaveze u životu sam izbalansirao sa treninzima i utakmicama kluba, jer strast koju osećam na treningu i utakmicama je ono zbog čega se osećam živim.

Moj klub koji se takmiči u Prvoj ligi Srbije košarke u kolicima, doprineo mi je da svojim igračkim zalaganjem u klubu koji se takmiči u Prvoj ligi Srbije košarke u kolicima, budem primećen i pozvan na širi spisak reprezetacije Srbije, što mi budi pored zadovoljstva još veću ljubav prema ovom sportu i motivaciju za dalje zalaganje.

Za kraj, mogu reći da sam svestan svog života i vremena koje možda “gubim” na sport ali neću zaboraviti da se zbog sporta ne bih ni probudio iz kome i da sam dužan sportu jedno veliko srce!

Partizan razbio FMP i ostavio pitanje, zašto crno-beli nisu igrali ovako cele sezone?

OBAVEZNO POGLEDAJTE: PELE | Priče iz kraja #30