Svedočenje srpskog bisera sa obale mora crnog od pepela: Pakao Grada anđela - kao mesto zločina

„Znate onaj put, sa najlepšim pogledom na svetu, koji ste pomenuli u prošlom tekstu kad smo se čuli?“

Dok svakodnevno putuje od Santa Monike do Malibua i nazad, prelazeći verovatno najuzbudljivijih 20-ak kilometara, sa najlepšim pogledom… To je deo intervjua na koji Stefan Todorović misli dok pitanjem započinje svedočenje o nestanku jednog delića sveta.

„E, sve to više ne postoji. Nema kuća, nema pumpe u okolini… Tuda više ne može ni da se prođe. Kao mesto zločina. Ljudi traže nestale, pokušavaju da izvuku nešto iz onoga što su bile njihove kuće. A more… Crno od pepela.“

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Razgovor sa studentom univerziteta Peperdajn, omladinskim srpskim reprezentativcem i momkom koji je kroz dim video kako u plamenu nestaje deo Los Anđelesa, čekao je da Todorović malo izađe iz haosa. Ali, javio se Meridian sportu i pre nego što je opasnost u potpunost nestala.

„Koferi su i dalje spakovani, u gepeku su. Sve ovo vreme. Da krenem negde, ako treba.“

Student psihologije i uporedo najbolji košarkaš svog koledža sa sjajnih 18,9 poena po meču u prvoj diviziji NCAA, pre svega ističe da njegov stan nije bio na udaru strahovitih požara. Ali, bio je u crvenoj zoni upozorenja.

„Dva bloka od mene, vatra je gorela. Vetar je duvao na drugu stranu, tako da osim pepela na mojoj terasi, nije se ništa desilo“, teče Todorovićeva priča posle koje sledi „ali“:

„Ali, kad se izađe napolje, kao da si u paklu. U jednom trenutku je pet-šest različitih požara gutalo 15 hiljada hektara. Imao sam osećaj da sve oko mene nestaje.“

Tih prvih nedelju dana od kada su buknuli požari u Gradu anđela, sve je izgledalo katastrofalno, priča Beograđanin na privremenom „radu“ u Americi.

„Nebo je bilo crno. Kao u filmovima o apokalipsi. I onda, odjednom kao da je krenulo leto, a novi požari se samo javljaju. Na ulici, u gradu, vetar je duvao 80 kilometara na čas, a zamislite koliko je onda iznad, na planinama! Kažu, oko 150 km/h. Dovoljno je bilo da se zapali mali žbun, što ne može da se vidi tokom dana. Kad padne noć, onda vidiš jasno kako se širi svuda. Kažu da je vatra gutala pet fudbalskih terena u minutu!“

Dok bi vatrogasci gasili jedan požar, drugi bi započinjao. Jednostavno, nije bilo moguće da se sve zaustavi.

„Preletali su avionima… Od dima nisu mogli da priđu, pa su vodu bacali nasumično, nadajući se da će ugasiti.“

Zanimljivo – ako je to primeren izraz – jeste da je mesec dana ranije buknuo požar na kampusu Todorovićevog univerziteta. Tada su svi evakuisani i sve je prošlo. A onda, veče pre nego što su krenule apokaliptične scene…

„Otišao sam po sestru na aerodrom, u deset sati uveče. Sutradan sam krenuo na trening sa njom, prošli smo još jednom tim najlepšim putem pored okeana. U jednom trenutku iza nas se pojavio ogroman dim. Nezamislivo koliko je to veliko bilo. Ipak, odradili smo trening, svi putevi su zatvoreni i bilo je vanredno stanje. Nekako smo se vratili kući pre nego što se sve raširilo. Spakovali se i samo pratili vesti.“

Kao i obično u sličnim situacijama, nisu odmah svi bili svesni ozbiljnosti i kompleksnosti situacije. Stefanu i drugovima je zakazan trening za sutradan! Umesto 15 minuta, vozio je po dva i po sata u jednom smeru okolnim putevima.

„Ljudi su bili izbezumljeni. Punih automobila krenuli bi negde, a onda bi videli vatru koja možda i nije tako blizu, ali bi im vetar i dim otežali disanje i krenula bi panika. Ostavljali su kola na sred puta i bežali peške. Zbog toga su putevi bili zakrčeni, pa su bageri morali bukvalno da gužvaju automobile kako bi drugi mogli da pobegnu.“

Kada mu je na telefonu jednog jutra pisalo da će mu biti potrebno oko osam sati do kampusa, nije otišao na trening. Od tada je njegov tim prestao da trenira i za dve nedelje potpuno ispao iz ritma.

„Videlo se to i na prvoj utakmici koju smo igrali posle toga. Ali, šta je tu je. Na tom meču nije bilo nikoga! Pod jedan, ne može da se dođe do dvorane. Pod dva, ljudi si izgubili kuće i ne razmišljaju o košarci. Moja sestra je bila najglasniji navijač. Tužno je sve to. Čuo sam da je oko 150 milijardi dolara šteta.“

Dolaze i do Stefana priče, nagađanja, tračevi, o tome kako je došlo do požara. Ali, u to ne ulazi. Samo mora da živi ono što se dešava.

„Katastrofa! Ja nikad nisam doživeo goru situaciju.“

Video je izbliza ljude koji pate.

„Palisejds, jedan od najlepših delova Los Anđelesa, sada ne postoji. Na više treninga se dešavalo da samo neko dođe iz kancelarije i kaže da moramo brzo kući. Saigrač je izgubio stan, sada se intenzivno traga za novim smeštajem za njega. Jedini ja nisam morao da izlazim iz stana.“

Više nije mogao da ide na treninge. Ne samo da je postajalo besmisleno, već i opasno.

„Morao sam da vozim praktično kroz vatru. Gore su planine, nikad ne znaš, jer ta vožnja traje dva sata i u svakom trenutku može da bukne požar. Nije prijatno“, kaže Todorović i uz blagi osmeh, dodaje:

„Ali, otišao sam na svaki trening!“

Što nije bilo baš prihvaćeno sa oduševljenjem sa druge strane Atlantika.

„Majka viče preko telefona, a ja idem glavom kroz zid. Uđeš u salu, ne može da se diše, jer je pepeo ušao u sve, u zavese… Mesec dana se nije izluftiralo. Nema ni struje ni vode oko kampusa. Na parkingu dvorane postavljeni su oni „Toi Toi“ samo za tuširanje. Najbogatiji deo Amerike kupa se u kontejnerima koji su kao WC.“

Pre nego što je krenula katastrofa, Todorović je bio u izvanrednom ritmu. Kaže, pauza nije uticala na njega, koliko na tim.

„Nismo spojili dva treninga u punom ritmu gde je košarka bila prioritet. Naprotiv, ovde je glavno bilo samo da se dođe sa treninga živ i zdrav. Ali, ovo su sve izazovi za napredak. Ako možemo da gledamo sa pozitivne strane“, progovara psiholog iz Stefana.

Dok pričamo, stižu nove vesti iz Los Anđelesa u gareži. Sada je briga oko svakog vetra, dok se ljudi upozoravaju od opasnosti traženja nečega, nažalost i nekoga, u kućama koje su morali da napuste.

„Strašno je. Uveče se izađe do prodavnice i nema žive duše. Nema kola na parkinzima. Čuo sam koliko je njih ulazilo u kuće koje gore da bi krali…“

Prošlo je. Nadamo se…

„I dalje koferi stoje u kolima. Nisam se još raspakovao. Da krenem ka Las Vegasu, ili negde drugde. Ni sam ne znam gde bih. Ali, verujem da je gotovo.“

Ostaju samo tragovi. Na slikama. I u ljudima.

Bonus video: