Na obali Indijskog okeana nalazi se grad koji izgleda kao futuristička idila. Kao nacrt nekog projekta koji se nikada ne obistini.
Naravno, ima i razloga što naše oči takva mesta ne mogu da dokuče. Iz istog razloga i Marko Marinović nije siguran da li je sve što mu se dešava u poslednja dva meseca realno. Adelejd jeste stvaran, iako se nekadašnji reprezentativac Srbije i Crne Gore, sada ponosni član stručnog štaba reprezentacije, i dalje uštine kada pomisli gde ga je odvela igra koju toliko voli još od dečačkih dana u rodnom Čačku.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
„Ne mogu da se načudim“, javlja se Marinović Meridian sportu. „Australiju sam doživljavao kao vrelu pustinju. Ali, svakim danom se sve više oduševljavam i sve mi je draže što sam doneo odluku da dođem ovde. Nisam znao čemu da se nadam, ipak imam porodicu, dvojicu malih sinova… Nisam se osećao dobro što odlazim tako daleko. Inače imam dobar osećaj, ali sad me prevario. Srećom“.
Od Čačka do Adelejda je razdaljina, kaže Google, 14.733 kilometra. Toliko je prešao Marinović da bi postao član stručnog štaba tamošnjeg košarkaškog kluba, a opet se oseća kao domaći.
„U Australiji je ogroman broj Srba. Samo u Adelejdu stotinak hiljada ljudi našeg porekla, od ukupno 1,5 miliona stanovnika.“
Čovek koga retko ko oslovljava sa „Marko“, već se mnogo češće čuje „Malina“, još se nije previše šetkao gradom, samo je imao prilike malo da obilazi. Nije se (još) infiltrirao u srpsku zajednicu.
„Čim sam došao, uleteo sam u mašinu, jer sam kasnio zbog Olimpijskih igara. Plus, desile su se i neke promene, glavnog trenera zamenio je pomoćnik, tako da sam ja postao prvi asistent. Brzo je krenula i liga, tako da sve vreme koristim da radim.“
I to mu prija…
„Konačno sam isključivo u košarci. Dok sam radio u Čačku, bavio sam se svim i svačim. Ovo mi je prvi trenerski angažman van Čačka i sve je potpuno drugačije.“
Marinović se polako navikava na NBL. Jedno slovo u skraćenici se razlikuje od najjače lige sveta, ali mnogo je i sličnosti.
„Sve liči na NBA, a nije NBA. Ide se ka tome. Kvalitet lige raste. Organizaciono je liga fantastična! Posećenost je neverovatna sa 95 odsto ispunjenosti kapaciteta dvorana. Nama je u svakoj utakmici dvorana bila puna. Podiže se i seleri-kep, imaju taj ’Nekst star’ program povezan sa NBA… Ma, ne mogu da verujem koji je ovo svet. Dođemo sa Balkana, mislimo da se košarka samo igra kod nas, a 20.000 kilometara daleko se bave time na drugačiji, zanimljiv način.“
Nekada odlični plejmejker upija kao sunđer, svaki dan nešto novo nauči, ali i deli lekcije.
„Probam da implementiram nešto iz evropske košarke, dok je moj glavni trener, Majk Vels skoro 30 godina radio u NBA kao pomoćnik. Pokušavam da pohvatam, ali sinergija ide kako treba. Na deobi smo prvog mesta, imamo ubedljivo najbolji start poslednjih sezona i još mnogo prostora za napredak. Ovde se igra kraće, samo je 29 kola, do februara, ali je liga izjednačena, ne vidim da se neko izdvaja. Recimo, pobedili smo Sidnej koga trenira selektor Australije Brajan Goržan, kao i Ilavaru koja je trenutno prva. Nama je prognozirano da ćemo biti negde oko desete pozicije, ali demantujemo ih.“
Zanimljiv je odgovor Marinovića na pitanje gde konkretno utiče svojim „evropskim iskustvom“.
„Malo je to čudno. Hoće da igraju brzo, na dosta poseda, a opet su to FIBA pravila. Ako želiš da pobediš, moraš malo pametnije, racionalnije da igraš i koristiš ta pravila. Mali faul, tajm-aut… Ali, imam veliku pomoć, nas je četvorica Srba u klubu. Tu je Dejan Vasiljević, jedan od najboljih igrača Australije, Srbin koji mi mnogo pomaže. Nikola Popović je legenda NBL, dok je Igor Cvjetković mlad stručnjak, izuzetno vredan momak. Svi smo povezani, već nas zezaju da Srbi preuzimaju australijsku košarku. Ali, svi su oduševljeni kako ide, priča se o košarci mnogo više, iako je četvrti sport.“
Ispred su…?
„Australijski fudbal je nacionalni sport broj jedan, zatim ragbi, kriket, pa košarka. Ali, sve više napreduje, sve je popularnija. NBL ima ugovor sa ESPN. Opet, taj sjajni marketing je zasluga jednog Srbina. Na čelu lige je Nikola Milivojević.“
U NBL sve češće sleti i poneki ozbiljan igrač iz Amerike. Montrez Herel je pre samo četiri godine izabran za najboljeg šestog igrača NBA, a sada igra u – Adelejdu.
„Imao je pauzu, stradalo mu je koleno, a kod nas se povredio sjajni Džerel Martin . Pronašli smo zamenu u Montrezu koji igra fenomenalno! Evo, u poslednjoj utakmici je imao 36 poena, 16 skokova i pet asistencija. Već je lice lige. Dominantan je. Njegova fanatičnost i ogromna energija, činjenica da je šoumen, prodaju i ulaznice, što nam daje vetar u leđa. Dva puta smo pravili ogromne preokrete. Ostaje ovde do februara, a onda komotno može da potpiše i u NBA do kraja sezone. Želi da sve ovo vreme iskoristi da se vrati fizički u formu, da se nametne, ali obavezno uz rezultat. Jer, samo tako će naći posao negde, ipak se prvo gleda šta si uradio.“
Herel je bio deo i juniorske reprezentacije Amerike 2013. godine na Svetskom prvenstvu u Pragu. Tada je upoznao Nikolu Jokića, Nikolu Milutinova, Vasilija Micića… Posle je vodio žestoke duele sa Jokićem u NBA koji su, međutim, ipak bili „jednostrani“.
„Sjajan je tip. Počeo je da šutira i trojke, pogodio je tri u poslednjem meču. To zove ’Srpska stvar’. Do sada nikad nije šutirao.“
„Srpska stvar“, kaže Marinović i seli nas na neku novu-staru temu, sa novim-starim selektorom. Svetislav Pešić ostaje na čelu srpske košarkaške reprezentacije, što posebno raduje njegovog asistenta iz prethodnih pohoda na medalju.
„Svi smo znali da mu je istekao ugovor, ali nismo imali pojma šta će biti. Priželjkivao sam da ostane, kao i ceo stručni štab. Ovo je prirodan sled. Znam da mu nije bilo lako da odustane, iako nikome ništa ne duguje. Ipak je uspeo da okupi te momke, napravi od njih sjajnu grupu. I treba da odrade to Evropsko prvenstvo, sa njim kao selektorom. Da probaju da odu do najvišeg odličja.“
Da “probaju”?
„Da probamo, naravno“, ispravlja se Marinović. „Svi ćemo biti tu za Pešića, da iz daljine probamo da mu olakšamo. Selektor je pravio svoj tim, želeo je konstantnost. Ništa nije preko noći napravljeno, godinama smo bili zajedno, osećamo jedni druge, znamo šta je svakome potrebno. Njemu je najteže, jer je u situaciji da smo svi otišli negde, ali ima sistem i ima ljude koji će biti tu uz njega.“
Oliver Kostić je selektor Kuvajta, Ognjen Stojaković u stručnom štabu Denvera, Marko Marinović u Australiji…
„Na svim smo kontinentima, daleko od Evrope. A ja ne bih bio ovde da nije bilo reprezentacije. Nažalost, cene nas najviše van naše zemlje, tako da moramo trbuhom za kruhom, da prenosimo znanje negde daleko. Mnogo nas poštuju. Kada sam došao u klub, vlasnik me predstavio svima rečima: ’Ovo je Marko Marinović, osvajač bronzane medalje na Olimpijskim igrama’. To je toliko veliko…“
Jednako veliko kao i javna podrška svih reprezentativaca Svetislavu Pešiću (i njegovom stručnom štabu) kada je najavljeno da selektor odlazi. Jokić, Bogdanović, Avramović…svi su želeli da Kari ostane.
„Tri godine koje sam proveo sa reprezentacijom, ti letnji meseci i svaki prozor više su mi značile od svega drugog za trenersku karijeru. Ti ljudi su mi otvorili oči postao sam bolji trener i čovek. Imam privilegiju da radim sa takvim košarkaškim genijima. Ako svakog dana ne naučiš nešto novo, ispašćeš glup. Momci su mnogo dobri, da ih ne imenujem jer su svi specifični i odlični u onome što rade. Lepo je kada svi oni stanu iza selektora.“
I privilegija je, zaključuje Marinović.
„Privilegija je jer i dalje prepričavamo tu utakmicu protiv Amerike. Niko na svetu ne može da se pohvali da je bio deo tako dobrog duela kao što sam ja, sa svima njima, bio u tom polufinalu. Cela planeta gledala tu utakmicu i divila se. Videla je da smo na santimetar od Amerike.“
Marko Marinović je sada na santimetar od Amerike iz australijske lige. A, kada dođe leto, sa svim ljudima koje dobro poznaje i čija prijateljstva ga čine ponosnim, automatski će biti na santimetar od evropskog zlata. Još taj santimetar da se pređe…
Bonus video:
