Miloš Šojić, reprezentativac Srbije s drugačijim idejama: Odlaskom iz Zvezde ništa nisam izgubio, vreme i treneri važniji od novca - zato sam odbio ponude

Prepostavka o novim generacijama u bliskoj prošlosti je pala u vodu i pokazala potpuno suprotno, da mladi vrlo dobro znaju šta žele i što je još važnije – da imaju način da promene svet. Pogled u ličnu kartu Miloša Šojića će pokazati da je dokument svežijeg datuma, ali će njegove reči, stav i ponašanje navesti logiku da pomisli da je u pitanju štamparska greška.

Zapravo nije – rođen je 21. marta 2006. godine u Trebinju, a razlog zbog kojeg je utisak da pričate sa značajno starijiim momkom je činjenica da mladi reprezentativac Srbije odaje utisak zrelog čoveka, a jedva da je punoletan. Osim što je elokventan i britkog uma, istovremeno donosi odluke koje možda ne deluju popularno, ali su hrabe, utemeljene na prikupljanju drugih iskustava, kao i vere u sebe, ali i u svoje saradnike. Svojevremeno je napustio Zvezdu, a sada nije krenuo putem novca, već je ostao u Beku, koji se takmiči u drugom rangu srpske košarke, kako bi postao što bolja verzija sebe. Ne čude ga pitanja zašto nije već na koledžu, u ABA ligi ili KLS-u – svestan je da može drugima deluje neobično, ali zna da, ako bude nastavio da radi, uspeh ne može da pobegne.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Nakon što se vratio s večernje službe, stigao je u svoj dom, upalio Evroligu, a pre nego što su utakmice počele, zazvonio je telefon adresiran na redakciju Meridian sporta.

„Kod mene je normalno da se gleda Evrolige. Sve pratim. Ja upalim TV, a istovremeno i tablet, tako da se trudim da ispratim što više utakmica“, počinje Šojić priču za naš portal.

Razgovor spontano odlazi prema najjačoj ligi Evrope i njegovim impresijama.

„Najviše mi se sviđaju ekipe kao što je Pariz, koja je sastavljena od mladih igrača koji igraju brzo. Uvek znaš da će protiv njih biti neočekivano. Naravno, sviđa mi se način kako igra Zvezda, dok sam za Partizan uveren da će biti neočekivano dobri kada se sve poklopi, jer imaju petorke gde svi mogu da preuzimaju. Zvezda je već na dobrom putu, a mislim i da će Partizan uskoro biti“.

Izuzev timova, jedan igrač mu posebno zapada za oko.

„Fasciniran sam Filipom Petruševim i načinom kako dobro igra licem i leđima. Poseduje stav lopte, da mu je uvek iznad ramena, da nijedan igrač ne može da mu priđe. Brzo donosi odluke i svaka je pravovremena. Njega bih sigurno izdvojio i voleo bih da igram na sličan način, pošto igram na istoj poziciji kao on“.

Posle uvodnog ćaskanja, tema je otišla u središte razgovora – u karijeru osvajača srebrne medalje s reprezentacijom Srbije na Evropskom prvenstvu do 18 godina. Pokušao je da objasni svoj dosadašnji put, odlazak sa Malog Kalemegdana i razlog zbog kojeg i dalje brani boje beogradskog Beka, gde redovno prebacuje 20 poena, uz prosečno desetak skokova.

„Kada sam bio u mlađim kategorijama Zvezde i kada je trebalo da napravim važan korak za svoju karijeru sa 15 godina, u Beku sam video klub gde ima prostra prostor za mlade, sa kojima rade na ispravan način. Odlaskom iz Zvezde ništa nisam izgubio, pa da bih imao za čim da žalim. Zvezda mora da juri rezultat, i tada nije mogla da pravi mlade igrače. Ovo što su uradili sa BKK Radničkim je dobar potez.  Ove godine je bilo mnogo interesovanja od naših velikih i onih manjih klubova, iz ABA lige, KLS lige. Moj plan je da naredne godine odem u Ameriku na koledž. Saslušao sam svaku ponudu, čuo svaku ekipu koja se interesovala – sedeli smo, merili… Smatrao sam da mi trenutno novac ništa neće promeniti, već da ću mnogo više dobiti ako svaki dan budem radio sa Nenadom Petronićem, kojeg osim kao trenera gledam i kao prijatelja. Možda većina ljudi smatra da je druga liga Srbije nizak rang za mene, ali ja sam uveren može da se nauči mnogo od starijih igrača. Prethodnih tri godine uz sebe imam Stefana Balmazovića i Stefana Đorđevića, koji su mnogo iskusni. Takođe, sa nama je od ove godine i Andrija Drašković. Verujem da od njih trojice mogu najviše da naučim – kako na terenu budem gospodin, ali tako i van njega. Da zaključim, smatrao sam da ništa neću izgubiti još godinu dana ovde, već da ću samo dobiti“.

Beko ove sezone igra sjano u Drugoj muškoj ligi Srbije i zauzima treće mesto sa skorom 8-2. Šojić, inače visok 208 centimetara, objašnjava da je konkurencija zahtevna, a minutaža koju dobija neprocenjiva.

„Nikada nije bila manja razlika između 2. MLS i KLS. Liga nije uopšte za šalu. Ima mnogo kvalitetnih ekipa i ulaganja. Trenutno smo treći na tabeli, i dalje smo u priči za plasman u KLS. Dobar smo spoj starosti i mladosti. Klub mi je dao šasnu da igram 25 minuta u proseku, što mi mnogo znači. Da nema poverenja između mene i trenera, ništa od toga ne bi bilo. Zato i nisam otišao nigde, jer sam bio siguran da ću igrati i imati kraj sebe sjajnog stručnjaka, koji će moći da mi se posveti“.

Priznaje, da je tokom leta razmišljao o drugim opcija, kao i da kada je sve stavio na vagu – dobio jasnu sliku šta želi.

„Bilo je u početku dileme. Razmišljao sam u pravcima da odem, ali kada sam sve stavio na papir, nigde plus nije prevagnuo u odnosu na Beko i trenera Nenada“.

Šojić ima 19 godina – još je mladić koji treba stasava i za razliku od mnogih vršnjaka ne juri nigde i ne želi da preskače razrede.

„Najvažnije mi je bilo da dobijem vreme, jer imamo jednu utakmicu nedeljno i imamo prostor za napredak. Prirpemam se još sa Fizio grupom. Spremam telo za narednu godinu. Možda me put odvede u drugom pravcu, ali smatram da se trenutno spremam za Ameriku, što je tamo mnogo bitno. Sa Filipom Volšekom i Ognjenom Vidićem radim tri puta nedeljno, što mislim da mi je još jedan plus u odnosu možda na neke druge momke koji igraju u KLS ligi“.

Sve vreme tokom boravka u Beku ispituje puls drugara koji su masovno otišli u Ameriku.

 „Skoro sam se čuo sa saigračima iz reprezentatacije. Svima je teško i nalaze se u fazi privikavanja na novu sredinu. Imam i velikog prijatelja koji je igrao sa mnom u  Beku – Filip Borovićanin. On je četiri godine u Americi. Promenio je nekoliko koledža. Kada sam prošle godine imao mogućnost da odem u Ameriku, savetovao sam se sa njim. Uvek mi je davao pravu povratnu reakciju, čak je i on sam uvideo dobru stranu mog ostanka u Srbiji. Sada možeš sa 23 godine da odeš na koledž, zato treba biti strpljiv i pametan“.

Prethodno leto je donelo još jedno veliko iskustvo. Šojić je bio deo juniorskog tima reprezentacije Srbije koji je otišao na Svetsko prvenstvo u Švajcarsku sa ogromnim očekivanjima. Ipak, izabranici Vuleta Avdalovića nisu uspeli da ponove uspeh s Evropskog prvenstva i završili su kao deveti.

„Mislim da iz ovog možemo više da naučimo nego kada smo prošle godine bili drugi. Jedina razlika u dva prvenstva je bila što smo se pred Evropsko prvenstvo sastali ranije, dok su letos igrači kasnili zbog klupskih obaveza, kampa u Trevizu… Mučile su nas povrede i nikako nismo bili kompletni. Mitar Bošnjaković nam je nedostajao, dok Ognjen Srzentić morao da ostane sa U18 reprezentacijom. Tragali smo za igračem na poziciji tri, čak sam i ja probao… Mnogo nam je nedostajao Mitar, ne samo igrački, već i u kapitenskom smislu. On donosi pravi mentalitet, zna da spusti ekipu kad treba, a isto tako i da podigne kad ide loše. Kada se sve podvuče, mislim da smo kao generacija napredovali u odnosu na prošlu godinu, a usput dobili veliko pojačanje u vidu Nikole Džepine. Ali, jednostavno se nismo poklopili. Ipak, verujem da će svi izvući pouku za dalje“.

Vratio je film i na najlepše reprezentativno sećanje – na Finsku i srebro za selekcijom do 18 godina. Tada su učenici Vuleta Avdalovića umalo došli do najvišeg postolja.

„Pre samog prvenstva smo otišli u Nemačku na turnir gde smo osvojili drugo mesto i ostvarili sjajnu timsku hemiju, pa smo u Finsku stigli kao prava ekipa. Znalo se ko šta radi i dobro smo se poznavali. To drugo mesto mi je do sada najdraži momenat reprezentativne karijere, pogotovo posle polufinala, gde smo posle dva produžetka i trojkom Andreja Kostića u poslednjoj sekundi došli do pobede. Tada  sam mislio da možemo da pobedimo i drim tim, tako sam se osećao.  Ali koliko god da mi je drago to prvenstvo – istovremeno ostaje veliki žal što nismo pobedili u finalu i osvojili zlato“.

Reprezentacija budi posebne emocije kod mladog Šojića. Seća se trenutka gde se iskra zapalila.

„Kada sam prvi put u Skoplju obukao dres Srbije i kada je spiker izgovorio: „Broj deset, Šojić“; osetio sam se kao da se sav trud isplatio“.

Šojić je na početku svog puta, faktički nije još ni krenuo, ali utisak je da zna gde je pošao. Da se usavršava i čini sve da bude bolji. Izvorno je krilni centar, a istovremeno je svestan pravca u kojem ide košarka i želi da postane moderan igrač koji može sve.

„Smatram da je četvrotka pozicija koju će igrati, ali nije mi problem, ukoliko me trener vidi, da igram i peticu, kao i trojku. S tim da za krilo moram još da radim na šutu, dok s druge strane umem da čuvam centre i nikada nisam imao problem s tim“.

Putokaz za mlade širom sveta, a posebno iz Srbije je stacioniran u Sombru, odakle je košarkaški genije krenuo da širi znanje. Idol, primer – igrač od kojeg svi žele da čapnu nešto.

„Uvek bih izdvojio našeg najveće igrača svih vremena. Svake godine pomera granice. Čovek se nekad zapita – dokle? Nikola Jokić je svakako nama visokim igračima prirodno idol. Ne znam kada će se zaustaviti, mada bih voleo da nikada ne stane, jer je uvek sve bolji i bolji. Naravno da gledam i analiziram, trudim se da pokupim, pogotovo u situacijama kako dodaje. Koliko čovek uživa u košarci, ne 100 odsto nego 500 odsto je nešto što posebno prija oku. Jokić nije naučio, nego je proučio košarku“.

Izdovjio je još jednog igrača.

„Sigurno da mi se sviđa i Nikola Jović, čiji bi stil voleo da negujem. Trči, skače, dolazi u pik, igra licem… Uveren sam da će tek pokazati šta može“

Šojićev pogled u budućnost nije usmeren na cilj kao što je NBA, Evroliga i slično, već na mnogo širu sliku – mnogo važniju sliku.

„Najveći san mi je da svaki dan pobeđujem sebe. Kada bih pričao o krajnjem cilju, šta god budem dohvatio, znaću da je moj maksimum, jer ću uvek davati sve od sebe“.

Najjači utisak tokom razgovora sa košarkašem Beka je bio način govora, elokventnost, umeće izražavanja… Iako je život posvetio igri pod obručima, svakodnevno radi na sebi, a ima i od koga da nauči.

„Sestra mi je novinarka, radi na Radio Televiziji Srbije, u Kulturnom dnevniku. Trudim se da čitam, da radim na svom engleskom jeziku. Pokušavam da ne koristim telefon, već da pričam sa prijateljima. To me ispunjava i zato nemam kočnicu kada treba da pričam o bilo kojoj temi“.

Komentar s druge strane žice je bio da Šojić ima dara za novinarski posao, da bi oduvao konkurenciju ukoliko bi se jednoga dana odlučio za takav korak.

„Nekako uvek sam razmišljao čime bi se bavio posle košarkaške karijere. Ali, realno – nije ni počela, tako da je rano gledati u tom smeru. Svakako, osim trenerskog posla, iskreno sam razmišljao o pozivu sportskog voditelja. To mi je prilično zanimljivo“.

Svoje korene ne zabravlja i ponosi se svojim mestom. Republika Srpska je majka, a Srbija i Beograd otac.

„Rođen sam u Trebinju i godinu i po dana sam živeo u Gacku. Moji roditelji su krenuli putem boljeg života, pa smo se preselili Beograd. Posle sedam godina života, dobio sam treću sestru. Koliko god bio rođen u Hercegovinu, Beograd osećam kao svoj grad. Istovremeno, ponosim se na svoje Gacko. Vidi se hercegovački gen. Ovde me svi gledaju malo ispod oka zbog konstitucije, dok kad odem u Gacko sam među svojima i svi smo tako kao od brega odvaljeni“.

Geni su učiniuli i da Miloš dobije košarkaški dar.

„Tata mi se bavio košarkom i bio je veliko ime u Bosni. Ima košarkaškog sveta koji se seća perioda 90-tih posle rata. Tada je počeo da se bavi košarkom i bio je MVP bosanske lige. Negde 2004. godine. kada je moja mama bila trudna sa mojom drugom sestrom, povredio je koleno i sa 28 godina je završio je karijeru“.

Porodica i vera su njegov stub i oslonac koji mu omogućava da bude ono što je postao – izuzetan mladi čovek.

„Uvek kada pričam s prijateljima kojima su roditelji sportisti, osećam kao da imaju pritisak. Moji roditelji me nikada nisu preterano hvalili, niti kudili kada sam bio loš, nikada me nisu pitali šta mi je trener rekao… Uvek su me podržavali u svakom smislu. Istinski su vetar u leđa. Tata kroz košarkaške razgovore, dok sam sa mamom uvek mogu da pričam o sportu, kao i o životu. Ona je pravi stub. Cela moja porodica je vrlo pobožna. Kada god imam priliku, odem u crkvu da se pomolim Bogu, a za kraj cele ove priče bih citirao moju majku, koja uvek kaže: „Čini dobro i dobro će ti se vratiti“. Time se vodim kroz život“, zaključio je Miloš Šojić priču za Meridian sport.

Bonus video: