Novica Veličković, borac kakvog bi navijači Partizana voleli da vidi u svakoj generaciji. Karakter koji je umeo da izbaci vulkan emocija i donese neviđenu energiju na teren, istovremeno je prenese na tribine. A kad se takva erupcija dogodi, protivnik crno-belih ne bi mogao da ‘sačuva živu glavu’.
Po završetku karijere znao je da je njegova veza sa košarkom toliko jaka da drugi pozivi nemaju ni približno istu privlačnost koju daje blizina magičnom pravougaoniku. Tako se i pridružio kolektivu Mege, gde je doskora bio tim menadžer. Samo nekoliko dana posle rastanka sa ružičastom fabrikom igrača, dobio je ponudu koja se ne odbija.
Veličković se vraća u svoju kuću. U Partizanu će zajedno sa Milenkom Tepićem i Aleksandrom Bućanom biti deo omladinskog pogona, zadužen za razvoj igrača. Radom na terenu, ali i razgovorima, prenošenjem iskustva.
„I u Megi sam donekle radio sa igračima. Volim rad sa mladima, taj osećaj kad vidiš da je neko napredovao, tokom sezone postao bolji i kvalitetniji me ispunjava. A volim i da sam na terenu, da držim loptu u rukama. Povratak u Partizan, to je povratak kući. Nema šta da se doda”, počeo je Veličković priču za Meridian sport.
Po dolasku iz Drvomarketa odrastao je u Partizanu i dobro naučio principe crno-bele škole.
„Partizan je mnogo veliki, kroz istoriju škola našeg kluba je bila jedna od najboljih u Evropi. Mislim da velikim radom možemo da dođemo do nekih novih klinaca, budućih igrača, što nam je i cilj. Mora da postoji plan, sistem i količina rada koju deca mogu i treba da iznesu. Ako se radi kvalitetno, u meri kojoj je potrebno, nemoguće je da se ne vidi napredak. Te godine kad sam došao u Partizan bile su ‘paklene’. Počev od toga da je bila najkvalitetnija kadetska ekipa, kasnije juniori, pa na to treba nadovezati i mladi tim Partizana. Na treningu sam na mojoj poziciji imao priliku da igram protiv dvojice, trojice momaka jednakih talentom. Nijanse su odlučivale, ali neka vrsta takmičenja bila je svakodnevna. Kad igramo jedan na jedan moram da te dobijem, da se pokažem… Kao klinac bio sam malo u strahu od veličine kluba, plus je tu bila i želja da ne uprskam tu moguću šansu ako dobijem za prvi tim” prisetio se početaka Novica.
Iako je još prilično mlad ističe da su današnja deca različita u odnosu na njegovu generaciju, da su im dostupne mnoge stvari koje njegovim vršnjacima nisu bile.
„Za razliku od nas deca sad na mrežama imaju priliku da vide neke poteze u roku od dve sekunde, šta je uradio ovaj ili onaj igrač, mogu da vrate da pogledaju utakmicu. Treba se prilagoditi ovom vremenu idu u korak sa njim. Ali, neke stvari sigurno ostaju iste, u kući i na košarkaškom terenu i tu nema mnogo odstupanja. Najbitnija je ljubav prema košarci, to je isto i za jedno i za drugo vreme. Ako je voliš, ako si joj predan, možeš da očekuješ mnogo. Ako je drugačije, košarka te neće nagraditi.”
Na Partizanovim mečevima je mnogo dece, što je poprilična baza koja iz koje može da se selektira za školice košarke, pionirske selekcije…
„Verovatno je preduslov da dete pogleda prvi tim, zavoli igrače i konektuje se sa košarkom. Grb Partizana je poseban i uradićemo sve da deca zavole košarku i ostanu u njoj. Kad zavole loptu i druženje sa 15-20 vršnjaka na treningu, onda imaš i preduslov za kvalitetan rad.”
U svemu je bitno je da deca imaju i svoje uzore među sadašnjim prvotimcima.
„Kao što sam ja počeo zbog Čubrila. I kupovao patike kao njegove, doduše moje su bile ‘fejk’… Voleo bih da i ubuduće naši klinci imaju svoje idole, koga da gledaju, kao kad se Bogdanović pojavio. Dan danas se priča o Bogdanovoj seriji, a prošlo je i proći će mnogo godina da je neko nadmaši.”
Veličković je igrao u Partizanu i Realu klubovima sa brojnim legendama. Jedna od uloga vodećih ljudi omladinske škole je da mlade upoznaju koliko su velikani svojevremeno značili svetskoj košarci, kako bi imali jasnu sliku u koliko su velikom klubu.
„Uvek treba od prvih. Kad smo gledali nešto za fondaciju, uzeo sam da gledam sastave od 50-ih godina, pa nadalje… Kad vidiš koliko je trajalo, pa kad je došao prvi trofej, shvatiš da je ta priča stvarno ogromna. To deci ne treba da bude teret, nego želja da dostignu te visine, kao što je meni nekada bila želja da se upišem negde”, kaže Veličković, nastavljajući sa vrlo zanimljivom anegdotom.
„Kad sam došao u klub i prvi put stao ispred Danilovića, imao sam 14 godina i pružio ruku… Stisak je bio slabašan. Tad mi je rekao: ‘Tako se ne rukuje košarkaš Partizana!’ Odmah posle toga, a biće tako do kraja života, svima jako stiskam ruku. Jednostavno upiješ savet odmah. Ponavljam, ne treba nikome to da predstavlja teret, već isključivo da budi poštovanje i motiv.”
Deo razgovora sa Veličkovićem o odlasku mladih na koledž, igračima koji su Ilinois učinili posebno zanimljivim na prostoru od Hrvatske do Grčke, poesbno Mihajlu Petroviću nekadašnjem polazniku crno-bele škole koji je stasavao u Megi, poglavlju provedenom u malom-velikom beogradskom klubu, kao i tome da za razliku od mnogih navijača ne razmišlja o fajnal-foru i pukim rezultatima, već da Partizan sija punim sjajem kao I tokom prethodnih 80 godina, pogledajte na Jutjub kanalu Meridian sporta. U delu priče o navijanju dotakli smo se i toga gde mu je teže, nekad na terenu ili sada pored njega.
„Kad sedim pored. Kao igrač, ja sam taj koji utiče na utakmicu, na stvari koje se događaju. I na kraju krajeva tako izbacim taj stres. Pojedini ljudi znaju kolika je sad nervoza kad ih zovem odmah posle utakmice. Čak mi je lakše kad gledam na TV-u. Jeste da su nijanse u pitanju, ali mi je lakše. Uživo, mi je pakao.”
Kao i sve bivše igrače još ga vuče instikt da uđe na teren.
„To je najteži osećaj. Sve dok ne prelomiš i u glavi ne savladaš taj osećaj.”
Novica ne krije da i kad nije zvanično bio deo kolektiva u Humskoj nije mogao bez Partizana.
„Jedno vreme sam znao ljude na tribinama, pogotovo donji deo hale, njih sam znao bukvalno napamet. Bez Partizana i informacija na dnevnom nivou ne mogu. I mislim da će tako biti do kraja života. Sad, doduše ujutro posle utakmica, ponekad biram kafić gde na miru mogu sam da popijem kafu. Navikao sam da ljudi često žele da povedu priču sa mnom o Partizanu, da prokomentarišemo presudne momente… Ne mogu, ipak, uvek.”
I logično Veličković na pitanje koji je tim najbolji, kao da citira jednu od deset božjih zapovesti, odgovara iz topa:
„Partizan. Zauvek.”
Bonus video:
