Pešić: Bili svetski i olimpijski prvaci, još uvek osvajamo medalje, a nemamo gde da treniramo

Svetislav Pešić, selektor košarkaške reprezentacije Srbije, u velikom intervjuu za NIN govorio je o sadašnjosti, prošlosti i budućnosti naše košarke, ali i o aktuelnim društvenim temama, o litijumu, o srpskom mentalitetu, beloj kugi, odnosima naroda u regionu i o tome kako nas i kako sebe samog vidi za desetak godina.

Na pitanje kako u ovim vremenima, ali i u životnoj dobi u kojoj je, pronalazi strast, Pešić je rekao:

“Košarka je moja profesija i moj posao, iako je ja tako nikada nisam posmatrao, mada sam se, naravno, trudio sa budem profesionalan. S vremenom je ona postala globalni fenomen, jedan od najpopularnijih sportova, ali za mene lično je to deo života i tako će uvek ostati. Više ne živim od košarke, ali i dalje živim za košarku, živim za to što sam povlašćen da nosim tu odgovornost da pomognem mladim ljudima da budu bolji i tada rezultati nisu uvek najvažniji. Ako u tome uspeš, da oni postanu bolji ljudi, onda je to velika satisfakcija.”

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Satisfakcija je i kad igrači traže da ostanete selektor?

“Pa nije tačno da su oni to tražili, oni su to želeli. Tražiti i želeti, to su dve stvari. Vidite, srpski jezik jeste bogat, ali mi nekad nemamo meru kad hoćemo nešto da definišemo.”

Upitan kako je uspeo da pronađe pravi odnos prema njima, trofejni stručnjak kaže…

“Sve je to rezultat procesa koji se stvarao kroz zajednički život, kroz uspehe i neuspehe, kroz prepreke na koje su i svi oni nailazili u tom procesu i sve te prepreke su se rešavale i iz toga se stvaralo uzajamno poverenje. Ja to vrlo često kažem, da ja mislim da nisam zadužen da pravim atmosferu, jer vidim da se u Srbiji samo govori kako je reprezentacija imala dobru atmosferu, a ja to ne priznajem, jer ja ne mislim da smo mi imali samo dobru atmosferu, već da smo mi igrali vrhunsku košarku. Ali vi novinari, ne naravno svi, koji ne ulazite u dubinu svega, kod vas se podrazumeva da kad se pobedi, da je dobra atmosfera, a kad se izgubi onda je loša atmosfera.”

U ovom delu priče, vraćen je na tajm-aut na -24, protiv Australije. Smišljena reakcija ili iskrena, čista frustracija? Kaže…

“Mi se svi trudimo da imamo plan igre, analiziramo protivnika, prilagođavamo se protivniku i pokušavamo da istaknemo naše prednosti, da sakrijemo naše slabosti. Međutim, utakmica donosi iznenađenja, pogotovo u jednom turnirskom sistemu takmičenja, tu se nema puno vremena, da se to sve predvidi, da se pripremi. Suština je da znaš da ne zavisi sve od tebe, a mi često imamo samopouzdanje bez argumenata. I zato je važno da ne dođe do potcenjivanja, a reakcije koje se dešavaju za vreme tajm-auta služe da to promene. Mi živimo u nerealnom svetu gde svi misle da kada trener nešto kaže, onda se to i desi. Naravno da se ne desi. Mi volimo da stavimo trenera iznad ekipe, kad pobedimo, onda sam genije, kada izgubimo onda sam kriv. Trener ne sme da bude iznad ekipe, ali igrači moraju da znaju ko je najvažnija osoba koju moraju da prate.”

Kad sa ove vremenske distance pogleda na polufinale sa Amerikancima, da li misli da je moglo nešto da se uradi drugačije, a što bi dovelo do pobede?

“Ja mislim da niko nije perfektan. Naravno da ima nešto što bih promenio… Znate ono kada pitaju na kraju intervjua da li biste nešto promenili, a ovaj kaže ne, ne bih… Ja bih promenio, naravno. Možda bih drugačije napadao ili branio, ali moram da kažem da smo mi u tu utakmicu ušli hendikepirani, sa trojicom povređenih igrača, bilo je tu čudnih stvari, recimo Jokić je za 37 minuta šutirao četiri slobodna bacanja, Bogdanović za 32 minuta samo jedan. Ne kažem da bismo mi tu utakmicu dobili, ali kao da su se i sudije uplašile da Amerikanci ne izgube. Nama je ponestalo snage, nismo mogli fizički da ispratimo taj ritam. Na kraju, igrali smo protiv najbolje ekipe na svetu. Ali, da li je moglo nešto drugačije – verovatno da.”

Ostao je selektor, ali nema stručni štab jer su svi njegovi asistenti u međuvremenu našli angažmane.

“Prvo, to uopšte nije novi problem. To je problem koji je uvek isti i koji postoji već godinama, to u fudbalu i u Fudbalskom savezu Srbije recimo, ne može nikada da se desi. Da mi nemamo profesionalne trenere. To su sve ljudi koji nisu bili čak ni u honorarnom odnosu, nego sa dnevnicama koje dobijaju za provedeno vreme u reprezentaciji. Tu se spominju ogromne pare, evo vidim sad se spominju ogromne pare i za selektora reprezentacije. Ali dobro, šta je tu suština? Suština je u tome što svi naši treneri u stručnom štabu su profesionalno vezani za svoj posao u klubovima. Tako da su sada praktično svi zauzeti. Evo, razgovaramo sa klubovima, da nam izađu u susret, da nam pozajme svoje trenere. I to sada zavisi od njihove volje. A Nemački savez ima pored glavnog trenera četiri profesionalna trenera. Nisu oni baš slučajno postali svetski prvaci. Ništa se slučajno ne dešava, ništa bez postavljanja sistema. A mi nemamo profesionalne trenere u Savezu jer ne možemo da ih materijalno obezbedimo. Kako to rešavati? Pa olimpijski ciklusi ne služe samo da bi se spremila reprezentacija, već i savezi. Ali, mi nismo spremni da prihvatimo da neko nešto bolje radi. Živimo u starim vremenima jugoslovenske škole košarke, a košarka je od tada napredovala…”

Govorili ste o četiri stuba naše košarke, KSS, ligi, Partizanu i Zvezdi. Gde je zapelo kod njih pa ste predvideli da nas čeka „hrvatski sindrom“, da će nam košarka dotaći dno?

“Košarkaški savez nema ni akademiju ni trenažne centre, kako je to uobičajeno u drugim zemljama. Nemaju ih ni Zvezda ni Partizan, niko ništa nema. Čujem da se priča: šta hoćete vi, košarkaši, imate dve dvorane, nose imena slavnih trenera Nikolića i Žeravice. To je potpuni nonsens, ukazana je počast velikim košarkaškim imenima, ali to ne pripada košarci. Mi smo bili svetski i olimpijski prvaci, i sad osvajamo medalje, a mi nemamo gde da treniramo. To su stvari o kojima se malo priča, ali to je ono što bi sada trebalo možda u ovom sledećem olimpijskom ciklusu da bude cilj. Kada govorim o tim stubovima, ne bih rekao da nemamo zajedničku saradnju, nego nemamo zajedničke ciljeve.”

Da li u te ciljeve spada i činjenica da Partizan i Zvezda već godinama umesto srpskih, forsiraju strane igrače?

“Zvezda i Partizan igraju u jednom sistemu koji se zove ABA liga i to je jedina liga na svetu gde je otvoreno tržište. To znači da u toj ligi možemo da imamo 12 stranaca. To je vrlo važno da se kaže. Za sve ostale nacionalne lige, od Turske, Grčke, Francuske, Španije, Nemačke, pravilo je 6 plus 6 ili 5 plus 7. Potpuno je razumljivo da Zvezda i Partizan žele da pobeđuju. U tom otvorenom tržištu se traži da pobeđujete, da imate rezultate. Ja još nikada nisam video da neka ekipa igra atraktivno, da igra košarku sa mladim igračima, a da ima rezultate. I da osvaja titule. To nije kompatibilno.”

Šta je onda rešenje?

“Zvezda i Partizan jesu mnogo važni za našu košarku, ali isto tako i ostali klubovi. Svi oni izgradili su različite sisteme sa različitim ciljevima. Bilo bi fantastično kada bi i ostali naši klubovi učestvovali u međunarodnim takmičenjima, što već godinama nije slučaj. Međutim, kada bi se formirala naša, profesionalna liga Srbije, za koju ja mislim da mi imamo apsolutno sve uslove, onda bismo imali i mogućnosti da talenat i potencijal naših igrača još bolje iskoristimo. Sada je momenat na početku novog olimpijskog ciklusa da definitivno uspostavimo adekvatan sistem takmičenja koji je kod nas u Srbiji prevaziđen i upitan.”

Dodao je i…

“Kada bi se formirala domaća profesionalna liga, onda bi se i treneri lakše stvarali. I treneri i igrači treba da vide perspektivu prvo u svojoj zemlji, a posle mogu dalje, u Evroligu ili NBA…”

Bolja situacija je sa igračima. Jokić je recimo najbolji na svetu.

“Mi pričamo samo o igračima koji su uspeli u NBA ili Evropi, ali njih je daleko manje od onih koji su otišli i nisu uspeli, vratili su se ovde, a neki su čak i prestali da igraju košarku.”

I šta vam kažu kada upozoravate na sve te stvari?

“Znate šta, ja baš nisam tako skroman kako izgledam. Jedan sam od onih koji ima šta da kaže. Voleo bih da me slušaju, ali i da me čuju. Kod nas, takav bar utisak imam, kad na nečemu insistiraš, boriš se, i kad pokušavaš da dopreš do ljudi da im ukažeš na to da moraju da se menjaju, oni odmah kažu on mora da ima neki lični interes. Kakav ja lični interes imam?”

Na kraju, kako vidite srpski sport, a kako Srbiju za deset godina?

“Verujem u Srbiju i njen prosperitet, jer verujem u privrženost Srba Srbiji. I pored svih poteškoća, verujem. Nekada deluje da smo podeljeni, ali interesi će nas ujediniti. Neće biti kao što je danas. Previše se bavimo politikom umesto da gledamo svoja posla. A ja kažem gledajte sport, jer najbolji deo našeg društva su sportisti. Oni su najsložniji od svih.”

A kako vidite sebe kada završite selektorsku misiju?

“Ja sad živim u Minhenu, jer je moja kompletna porodica tamo. Ali mislim da ću ipak živeti u Srbiji. Ostaću u košarci, sigurno. Možda ne kao trener, možda u nekoj drugoj ulozi, ali ostaću u srpskoj košarci, sigurno.”

BONUS VIDEO: