Manje od nedelju dana je ostalo do početka Olimpijskih igara u Parizu. Košarkaši Srbije se uveliko pripremaju za izazove koji ih čekaju u Francuskoj, a do puta za Lil (gde će se odigrati prva faza), odigraće još dve pripreme utakmice kod kuće protiv Japana (21. jul) i Grčke (22. jul).
I pre nego što Orlovi rašire krila u Beogradskoj areni, selektor Svetislav Pešić je govorio na promociji knjige “Bilo jednom u Indijanapolisu”.
U Ustanovi kulture “Parobrod” se okupio veliki broj ljudi, a prisećajući se velikog uspeha iz 2002. godine, u društvu tadašnjeg reprezentativca Dejana Tomaševića i autora knjige Nenada Kiša, selektor je kroz lepe uspomene iskoristio priliku da govori i o budućnosti srpske košarke, ali i da upozori na određene stvari.
“Ova manifestacija i promocija ove fantastične knjige, treba da bude jedna motivacija ljudima koji su zaduženi za vrhunski sport i košarku u Srbiji”, napomenuo je Pešić.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Selekcija koju je pre 22 godine okupio, otišla je u SAD kao evropski šampion. Mnogi su je videli kao favorita za najsjajnije odličje – i na kraju su bili u pravu – ali je i pre nokaut faze Pešićeva ekipa doživela nekoliko poraza i nije delovalo da bi mogla da opravda očekivanja.
To je navelo selektora Orlova da priča o bremenu favorita.
“Pripremam se za Olimpijski turnir, prošle godine je isto tako bilo, pošto mi najbolje znamo sve i unapred odredimo ciljeve, mi koji smo unutra i ja kao trener, ne određujemo ciljeve već put do cilja. Svi ostali van, kolege, novinari, oni nas uvek proglase da smo najbolji, da smo zemlja košarke, pogotovu ovi iz Grčke, Španije i Italije nas hvale da pomislimo da smo najbolji na svetu. To za mene uopšte nije važno. Najvažniji je krug ljudi koji su sa mnom, igrači, medicinski staf i treneri… Ti svi šumovi koji dolaze sa strane me ne dodiruju. To što nas neko hvali, proglašava favoritima, to je lepo, ali nebitno. Reprezentacija iz Indijanapolisa je sa manjim nekim promenama bila ista kao u Istanbulu. Nismo bili favoriti, stručnjaci su to proglasili, ali mi koji bolje poznajemo košarku, bili smo svesni da nismo favoriti, jer smo pre toga imali nekoliko neuspeha.”
Dotakao se potom i korena uspeha koji je ostvaren 2001. na Evropskom prvenstvu u Istanbulu i godinu dana kasnije u Indijanapolisu – važnosti kvalitetne domaće lige.
“Trebalo je napraviti kontinuitet kakav je uvek postojao u jugoslovenskoj košarci i naravno da je uspeh postignut zbog jugoslovenske košarke. Naravno, najveće zasluge su ipak pripadale igračima i trenerima sa prostora Srbije, ali ne smemo da se busamo u prsa da smo samo mi bili pet puta prvaci sveta, već i sa trenerima i igračima iz drugih republika bivše Jugoslavije. Najveća razlika iz onih vremena i ovih koje danas imamo je ta što je to generacija koja je bila produkt jugoslovenske lige. To su momci koji su kroz nju rasli, u njoj pobeđivali i potom odlazili u inostranstvo. Neki u Valensiju, neki u NBA, ali to su igrači koji su bili produkt najbolje ili jedne od najboljih liga. Danas mi nemamo ligu i ovo što se postiže su fenomenalni rezultati. Sada imamo dobru ekipu, odlične momke, ali oni su rasli na drugom prostorima ove zemaljske kugle.”
Jedan olimpijski ciklus se uskoro zatvara, ali ne podseća selektor da odmah počinje naredni…
“Pred završetak ovog olimpijskog i početak sledećeg ciklusa, valjda će odgovorni sesti zajedno i početi da prave program, kako se to ranije u Jugoslaviji pravilo. U ona vremena, sportski rezultat je bio produkt programa. Loš program, loši rezultati; dobar program, verovatno dobri rezultati, uz to i kontinuitet.”
Zato, upozorava.
“Mi smo izgubili sve, programe nemamo. Počinje novi olimpijski ciklus od septembra, a mi nemamo nikakav program. Od mene kao selektora to niko nije tražio. Nijedan Savez nema napisan program, nacrt, plan za olimpijski ciklus do Los Anđelsa. To ne postoji. Mi smo u katastrofalnoj situaciji kada je vrhunski sport u pitanju. Još se održavamo, slavimo ove rezultate, fantstično je što imamo nečim da se pohvalimo, ali moramo da prihvatimo da se ne živi od prošlosti, već od ovog što je danas i sutra. “
Jugoslavija je pre 22 godine u finalu Mundobasketa savaldala Argentinu, koja danas prolazi kroz težak period.
“I oni žive od prošlosti, od Đinobilija, Oberta i tako dalje. Oni se spominju, a košarka ide dalje. Jedna ogromna zemlja ne može da se kvalifikuje ni za Svetsko prvenstvo, ni za Olimpijske igre. Jedna košarkaška sila. To će se sve desiti i kod nas. Izvinjavam se, iako nisam pesimista, ali upozoravam da u budućnosti, kada pričamo o srpskoj košarci, ne promenimo li mi nešto u prilazu…”
Smatra Pešić da treba proširiti vidike.
“Ko smo mi? Nismo spremni, govorim samo o košarci, da prihvatimo da neko nešto u životu radi bolje od nas. A to nije sramota. Francuska, Nemačka, Španija, Turska – svi oni bolje rade od nas. Imaju bolje lige, imaju i imaće velike sportske rezultate i proizvodnju velikog broja izvanrednih mladih igrača. To znači da mi malo treba da izađemo iz ovog zatvora ovde, sa visokim zidovima i da pogledamo šta drugi rade. Nije sramota učiti od nekoga drugog. Ako nisi spreman to da prihvatiš, ako ja sa mojih 40 i nešto godina iskustva, ako ne prihvatam da je nešto od mene uradio bolje, kako mogu da budem bolji trener. Želim da budem i sada bolji nego što sam bio prethodnih godina. Moramo to da prihvatimo i da sednemo zajedno, da napravimo novu srpsku košarku, sa novim pravilima, idejama, novim prioritetima… “
Za početak…
“Prvo i osnovno je da se formira profesionalna liga Srbije. Ovo što nam dolazi od Sagadina i Ace Petrovića, da oni smatraju, to su dobri treneri, izvanredni, koje fantastično cenim, ali nemojte vi nas da učite šta mi treba da radimo. Gledajte da završavate vaše poslove, ABA liga je prevaziđena, pomogla je svima, ali više nemamo interesa da igramo to, mi biramo i stvaramo uslove da igramo našu, srpsku ligu. Da li će to biti osam, 10 ili 12 klubova, po ugledu kako je to Litvanija napravila, koja to polako gura. Izašli su iz VTB lige i pre rata, formirali košarkaške centre, popravili i adaptirali hale, neki su napravili i nove i košarka tamo cveta i oni će nas prevazići. Za nas će već u sledećem olimpijskom ciklusu, da ne budem do kraja pesimista, voleo bih da nisam u pravu, ali za nas će biti rezultat, kojim nećemo biti ponosni, da se kvalifikujemo za velika takmičenja”.
Prisetio se selektor Srbije i detaljnije Indijanapolisa i puta da zlatne medalje, pobede nad selekcijom SAD u četvrtfinalu.
“Teško je menjati u ona vremena te igrače kao štu su bili Tomašević, Bodiroga, Divac… Oni su jednostavno prihvatili ideju trenera i to je išlo dobro, ali uvek imaš one koji bi želeli do kraja da im sve bude ugodno… Morali smo da menjamo način igre. Tomašević možda i ne zna kakav je bio igrač, ali ja znam. Bio je tipičan moderan centar kakav se danas traži za tranziciju… U ono vreme, mi smo promenili način igre, da bi imali kontrolu, kako ne bi dali Amerikancima da budu u posedu lopte. Kratak napad, kratka odbrana, mi smo to izbacili. Nije toga bilo i njihov posed je bio smanjen na najmanju moguću meru. Izgubila se tu neka utakmica, nikakve nervoze nije bilo. Poslednja utakmica je najvažnija, ako tu pobediš ili su hadžija ili si bos. Ubedili smo igrače da menjamo način igre, a to ne može svako, samo vrhunski pojedinci kakve smo mi imali. Iskusni igrači mogu da se prilagode da bi ekipa pobedila. Sad se sve to malo menja, jer na Olimpijskim igrama ako izgubiš jednu utakmicu ispadaš. Manje utakmica i mogućnost spremanja ekipe kroz turnirski sistem je praktično nemoguća. To su bila druga vremena i mogao si nekad da izgubiš, a da te izgubljene utakmice na kraju dovedu do krajnjeg rezultata, do pobede,” zaključio je Svetislav Pešić.
Tomašević, jedan od igrača koji su se okitili zlatom pre više od dve decenije na Svetskom prvenstvu u Americi, ističe da ništa ne bi bilo moguće bez Pešića.
“Zaista smo bili fantastična ekipa te 2002. godine, ali bez vrhunskog trenera to ne bi bilo moguće. Ta harizma, taj kvalitet, posvećenost su upravo pokazali na toj četvrtfinalnoj utakmici, da iako je i bilo možda bojazni kod nas, ti nisi dozvoli da se to prenese na ostale igrače i sa velikom dozom samopouzdanja smo ušli u tu utakmicu. Svakako je da ta njihova utakmica protiv Argentina bile mnogo bitna, jer smo shvatili, ako mogu Argentinci, možemo i mi. Dobra stvar je što smo imali Divca i Peđu koji su već igrali u NBA i bili vodeći igrači u svojoj ekipi, i neko njihovo iskustvo koje su uspeli da prenesu pojedinačno, ali i ostali igrači su imali već dovoljno iskustva i kvaliteta i znali su kako se igraju te utakmice”
Vratio je film i na veliko finale sa Argentincima…
“U tom trenutku, u španskoj Tau Keramici sam igrao njih petoricom i znao sam njihov kvalitet. Fantastična utakmica, koju smo dobili uz veliku pomoć trenera Pešića i fantastične navijače. Bilo je 6-7.000 naših ljudi i osećali smo se kao da igramo ovde i ta pomoć nam je mnogo značila, posebno u kriznim trenucima kada su Argentinci igrali sjajno i pokušavali da se odlepe, uz pomoć sa tribi, fnaantastičnog Gurovića, Bodiroge, maestralnog Peđe Stojakovića, uspeli smo da dobijemo tu utakmicu i verovatno jednu od najdražih medalja za sve nas”, zaključio je Dejan Tomašević.
Bonus video:
davidpantelic80
Kari zna sta prica, nikada ne priča u prazno i uvek ga treba saslušati.