Bogdan Tanjević je jedan od najpozvanijih stručnjaka da govori o Evropskom prvenstvu. Jedini je trener koji je vodio četiri reprezentacije na skupu najboljih košarkaša Starog kontinenta. Ukupno je osam puta bio učesnik Evrobasketa – po jednom sa Jugoslavijom (1981) i Crnom Gorom (2017), dva puta sa Italijom (1999, 2001) i četiri sa Turskom (2005, 2007, 2009, 2013).
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Srebrnom medaljom se okitio pre 44 godine u Pragu, a sa Azurima je 1999. bio prvak Evrope. Za Meridian sport kaže da je znao da će Italijani osvojiti šampionski pehar već posle polufinala. Jer u tom meču je savladan najteži protivnik – Jugoslavija.
„Te ’99. samo sam ja imao ideju da Italija može da pobedi, a 1981. Jugoslavija je došla sa navikom pobeđivanja i uz to da se podmladi reprezentacija. Došli smo sa petoricom novih igrača u odnosu na Olimpijske igre i stigli do rezultata koji je bio obavezan – osvojili smo srebrnu medalju, izgubili samo od Sovjetskog saveza. Italija nije imala obavezu rezultata, nije se smatrala favoritom. Negde duboko u sebi mislio sam da to možemo i napravili smo fantastičan rezultat”, pokrenuo je Tanjević košarkaški vremeplov.
Osim priprema u Solunu zbog bombardovanja Jugoslavije, naše košarkaše su te 1999. pratili i pehovi sa povredama. Azuri su priliku oberučke prihvatili slavili sa 71:62 i ušli u finale.
„Kad je završeno polufinale, kad smo dobili Jugoslaviju, shvatio sam da je gotovo. Za utakmicu sa Španijom nisam se ni sekunde pripremao. Naravno nisam rekao ‘Ajde, završeno je Evropsko prvenstvo, idemo kućama’, ali sam za razliku od dotadašnjeg ritma rada i priprema za utakmice pred finale sam preskočio sve. I buđenje igrača, i trening, naravno i uobičajeni sastanak pred polazak na utakmicu. Samo sam ušao u svlačioncu i rekao: ‘Sad izađite na teren i počistite ih!’. Tako se i desilo. Jer, pravo finale je bilo polufinale.”
Na predstojećem Evropskom prvenstvu, kao i uvek do sada, najviše ga interesuju novi igrači, nova lica. S obzirom da u svakoj grupi ima poneku ‘njegovu’ reprezentaciju svakog dana će uživati.
„Nepopravljivo sam isti kao pre 50, 70 godina, sve ih gledam svojima. Mislim da je mojoj Bosni i Italiji najteža grupa. Ne zbog pozicije Italije koja me je uverila da je dobra i da će možda napraviti bolji rezultat u odnosu na predviđanja. Bosna će se boriti za četvrtu poziciju i, sa svom simpatijom i onim što se sećam iz poslednjih godina, njima će taj prolaz u prvih 16 biti najteži.”
Za Crnu Goru, čiji je bio selektor, ističe da je oslabljena. Kao i Slovenija.
„Iako nije mogao da sastavi najjaču ekipu, Boško Radović baš dobro radi. Nemaju toliko tešku grupu kao Italija i Bosna. Slovenija je oslabljena na unutrašnjim pozicijama. Nije dovoljan jedan tako veliki igrač kakav je Dončić da to sve nadomesti. Ne može da se očekuje među favoritima za medalje, ali poznavajući ih kakva su košarkaška nacija sasvim je moguće da će biti među prvih osam.”
U nizanju “njegovih” na red je došla Turska. Naglašava da je očekivanja zasniva na poverenju koje ima u Atamana.
„Šengun je najbolji igrač te ekipe, Džedi Osman iza njega. Nedostaje im malo Korkmaz da bi imali još jednog visokog napadača. Larkin, mali majstor, tanjih je kolena, zbog njih pati već poslednje dve, tri godine, zbog čega i ne može da napravi toliko koliko mu omogućava talenat. Turska može da igra dobru košarku, ima odličnog trenera i pravo da pretenduje na prva četiri mesta.”
Pre priče o Srbiji, na red su došli njeni konkurenti. Počev od Francuza koji i bez Vembanjame, Gobera, Lesora, Furnijea…imaju respektabilan sastav.
„To je bogatstvo francuske košarke, svakodnevno se pojavljuju nova lica. Čak i kad ne pratimo njihov razvoj, odjednom ga vidiš da igra u NBA. Ovo je Francuska novog vremena, iz koje ogroman broj igrača nađe put do visokih sfera. Oni najlakše nadoknade odsustvo prvog, drugog, trećeg, četvrtog, petog. Ponekad to pomogne i treneru da manje razmišlja, da ne dolazi u velike dileme da li će pogrešiti u izboru. Fotu je malo drugačiji trener od Vensana Kolea. Po tipu igre koju vidim, više je posvećen energiji i čvrstini odbrane. Imam poverenje u njegovo vođenje ekipe, moguće je da napravi dobar rezultat. Kad to kažem podrazumevam plasman među prve tri, četiri ekipe, to je odličan rezultat.”
Letonci kao domaćini su potencijalna opasnost za svakog protivnika.
„Oni su na jedan šut izgubili plasman u finale Svetskog prvenstva protiv dominantne Nemačke, koja je odigrala nikad bolje. Letonci imaju igrački kadar, Luka Banki ih poznaje dobro. Domaćini su, podrška publike je naravno značajan faktor, za očekivati je da su i oni u borbi za medalje. Gledao sam ih ovde sa Italijom, meč je bio zanimljiv i čvrst, težak, sa velikim nabojem obe ekipe u odbrani, kako se uostalom igra na velikim takmičenjima. Nisu mi izgledali kao da su već u formi, čak je Italija pokazala bolju trenutnu formu. Verovatno još zadržavaju vrhunac, ne daju mu da izleti na 15 dana pre početka, pogotovo što i kad počne predstoji još 13 dana takmičenja.”
Kad je reč o Nemačkoj pomalo mu je čudan izbor Aleksa Mumbrua kao naslednika Gordona Herberta.
„Nekako nemam uvid u njegov kapacitet, nije dugo godina radio kao glavni trener. Ali, broj igrača visokog kvaliteta, kao i njihova urođena disciplina i čestitost na terenu ih stavlja opet u krug favorita.”
Na pitanje da li je Srbija, kako naša javnost smatra, apsolutni favorit ovog takmičenja, Tanjević odgovara:
„Najteža je uloga apsolutnog favorita i bolje je skloniti je od sebe. To Pešić dobro radi, zna da pilotira pripremom, nije to ni psihološka, već atmosferom dolaska na takmičenje. Zahvaljujući njegovom kapacitetu da stvari stavi na mesto, vođenjem ekipe i načinom kako radi i ja smatram Srbiju prvim među tih četiri, pet favorita. Ali, sve to je teret koji je ne smeš nositi na sebi kao uđeš na teren.”
Priču dalje vodi ka ekipi koja bi mogla da napravi probleme Jokiću i drugovima.
„Srbija bi opet, i ovakva kakva jeste, imala najveći problem sa Italijom, jer joj najmanje odgovara njen stil igre. Bilo bi zgodno da ih izbegnu. Video sam jako dobru Italiju, bolju nego ranije, jer odjednom imaju i malo atleticizma, visokih igrača koji mogu da se guraju u prostoru u kom Srbija uvek ima veliku prednost. A opet imaju brzinu i izuzetno dobru tehniku dodavanja. Svi znaju da uđu, da podele, što je uvek na neki način Srbiju dovodilo u krizu. Onda tamo nekih igrač poput Melija koji je jedan mudrac i pravi tihi lider ekipe, a nominalno se zove centrom, izvede svog čuvara na osam metara i proigrava. A kad je sam odjednom – ‘puf’ trojka. Što skraćuje odbranu otvara još više prostora za penetraciju spoljnih igrača koji su vrlo brzi i spretni. Ono što mi se kod njih sviđa je što svi jako dobro dodaju i nisu gladni koša nego biraju onog ko je u boljoj poziciji. To je jedan od pragova koje Srbija mora da pređe ako se sretnu. Sve ostale reprezentacije Srbiji odgovaraju po stilu igre. U svakom slučaju, Srbija je glavni favorit.”
Uz zajedništvo i atmosferu kojima smo svedočili na Olimpijskim igrama u Parizu, Pešiću olakšava posao to što su igrači gladni trijumfa.
„Nikad atmosfera u ekipi nije slučajna. Ona se pravi raznim sitnim gestovima u vođenju, treningu, na utakmici… A Pešić jako dobro upravlja. Imao sam običaj da glavnim igračima kažem ‘Sakrij se u ekipu, nemoj da preuzimaš previše na sebe’. Niko ko previše uzme na sebe ne može da iznese taj teret. Ni Majkl Džordan. E, to je u Srbiji već jasno rešeno, sa Jokićem koji igra za druge, a najmanje za sebe. I u tome je majstorstvo Pešića, koji zna da sve igrače, svih 12 dovede na zajedničku misao, ideju i atmosferu. To se naravno čini i upotrebom igrača na terenu, jer ako ti koristiš šest, sedam igrača tu nikad ne može da bude neka velika atmosfera. Petorica ostalih hteli, ne hteli malo obese nos.”
Ističe da je osećaj da doprinosi zajedničkom rezultatu od izuzetne važnosti za svakog igrača.
„Prvenstveno se tako stvara atmosfera unutar ekipe, preraspodelom igre. Tako se hrani njihova volja za dobar trening, koji je osnovni uslov za dobru igru. I drugo, najveći broj situacija se razvije tako da upravo takozvani deseti igrači rešavaju najteže trenutke. A, da bi ih rešio on mora da je uznesen, da ima apsolutno poverenje da je učesnik, isto kao Jokić ili neko drugi. Takav te spasi. E to Pešić sve zna i zato je moja prognoza da je Srbija prvi favorit. Ako bi smeo da stavim pet evra ko će biti prvi, stavio bih na Srbiju.”
To je ono što kaže racio. A kad bi srcem birao one koji će se popeti na pobedničko postolje, bio bi na mukama:
„Ne mogu da ti to kažem, najviše bih voleo da budu tri naše reprezentacije, što je gotovo nemoguće. A imam i Tursku i Italiju… Kad bi moglo postolje da bude sa šest sedam mesta bi bilo super.”
Na Jutjub kanalu Meridian sporta pogledajte šta velikan jugoslovenske košare misli o odlascima igrača na koledž, kao i to da li će Bosna posle povratka u elitu uspeti da se u njoj i održi.
Bonus video:
