Ivan Miljković je novi član Kuće slavnih. Svet je na taj način odao priznanje legendi naše odbojke zbog svega što je uradio, zbog svega što je osvojio, zbog svega što je predstavljao na odbojkaškom terenu...
I dalje se o njegovom dobu priča sa mnogo sete u glasu. Slike sa svečane ceremonije poslednjih dana delile su se po društvenim mrežama. Pljuštale su pohvale, reči ponosa, čestitke...
Ono što je u prvi mah izostalo jeste reakcija Odbojkaškog saveza Srbije. Od nedelje do utorka se čekalo da i matični Savez objavi ovu veliku i važnu vest.
"Da vam kažem jednu stvar - 1. 10. 2000. godine je osvojena zlatna olimpijska medalja, zlatna generacija je zaista ostavila jedan pečat na srpski sport, na srpsku odbojku, na celokupnu državu Srbiju. Međutim, 1. 10. 2025. godine ni jedna informacija o 25 godina zlatne olimpijske medalje nije objavljena nigde. Ništa nije bilo organizovano", rekao je Ivan Miljković za Sport klub. "Sa druge strane imate moju situaciju, situaciju da jedna osoba iz male zemlje Srbije bude uvrštena u međunarodnu Kuću slavnih i to nekako prođe ispod nekog radara. Kao kad se naiđe pored medveda pa se kaže - pretvaraj se da si mrtav pa će medved otići. U ovom slučaju - dajte jedan dan da poćutimo ili dva pa će to proći i ne govori se o tome pa će biti nešto drugo".
U skorijoj budućnosti se očekuje otvaranje Nacionalnog odbojkaškog centra, koji se gradi na Novom Beogradu.
"Dolazimo do te situacije da ćete uskoro imati - ja se iskreno nadam za pet, šest meseci ili godinu, otvaranje Sportskog centra u Srbiji, gde nažalost, pored svih zvanica iz Evrope i sveta, što se odbojke i sporta tiče, veliko je pitanje koliko će nas iz zlatne generacije, i da li će se iko od nas pojaviti tu".
Sve to Miljković posmatra iz daleka - živi i radi u Švajcarskoj.
"I to su samo neke stvari koje ne muče samo srpsku odbojku nego srpski sport, ali ja sam siguran da će se neke stvari promeiti kao što se sve menja, svet ide dalje. A ja ostajem uvek tu da svojim iskustvom i znanjem, a pogotovo internacionalnim poznanstvima i vezama pomognem i neke stvari da pokrenem u Srbiji, preko klubova, dece, navijača, volontera do toga, što da ne, i nekih sponzora i poznatih ljudi koji bi mogli da daju svoj doprinos".
Jedno vreme je Ivan bio uključen u rad Saveza kao potpredsednik, ali odavno već nije u toj priči.
"Nisam ja loše raspoložen prema radu saveza. Jednostavno mislim da oni rade najbolje što mogu i što znaju u ovom trenutku sa svim raspoloživim sredstvima koja imaju. Svako od nas ima pravo na različito mišljenje i poglede. Činjenice govore da stvari nisu onakve kako bi trebalo da budu i kako cela država i ljudi očekuju. Sa druge strane ja već četiri i više godina nemam nikakav konktakt sa ljudima u Savezu. Za tango je potrebno dvoje. Ali, insistiranje jedne strane, nakon dva ili tri puta da se uspostavi ta neka partnerska igra, ako nema odjeka sa druge strane, nema odgovora, svačiji život nastavlja na drugu stranu i bavi se nekim drugim stvarima. Ono što ja danas radim je da, između ostalog, pomažem i mladim sportistima oko njihovog savetovanja, što oko karijere što oko finansija i celokupnog njihovog razvoja i života, direktno odavde iz Švajcarske. Ali, ja sam uvek raspoložen za priču, kao što je uvek i bilo, ja sam uvek tu da pomognem koliko je moguće srpskoj odbojci".
Dotakao se i samog događaja - krunisanja na svečanoj ceremoniji. Znao je da će se tako nešto dogoditi pre ili kasnije.
"Verovatno ste čitali moj govor ili ste čuli da sam i ja to spomenuo, to je bilo upravo to, nije bilo pitanje da li, nego je bilo pitanje upravo kada. Pa sigurno, 22 godine profesionalne karijere, od toga 17 godina u inostranstvu, osvojena titula u svakoj zemlji u kojoj sam igrao, a takođe i po jedna medalja da kažem u svakoj kalendarskoj godini su dokaz da je to priznanje zasluženo. Međutim, nije to samo priznanje za mene. To je priznanje i za sve ekipe u kojima sam igrao, za nacionalni tim, odnosno za celokupni sport u zemlji Srbiji, pa i čast za samu zemlju Srbiju da se njeno ime, ime male zemlje, ali jake na sportskom planu, nađe upisano među 180 imena zaslužnih odbojkaša, ne samo odbojkaša nego i zaslužnih sportista iz celog sveta".
Osvrnuo se na to koliko sama nagrada znači globalno...
"Mislim da je i za sve mlade ljude, pogotovo one koji će tek početi da se bave sportom, ovo jedna izuzetna prilika da se pokaže da sve ono što se nekada uradilo ostaje, da može da pruži neke pozitivne vrednosti u ovo današnje vreme. Pogotovo za mlađe generacije, kako bi se ugledali, možda i prekopirali nešto i naravno nastavili ovim putem. Sa druge strane mi je možda malo i žao što se to u samom startu nije propratilo, u smislu da moj uspeh nije samo moj nego i uspeh celokupne države i srpskog sporta, naravno i srpske odbojke. Posebno što će ostati upamćeno gde god da se ja pojavim je prepoznatljivo gde god da se pojavim, posebno Olimpijada i zlatna medalja u Sidneju. Možda sam, uz par mojih kolega, jedan od retkoh sportista koji su nastupali na tri Olimpijade sa istom zemljom, ali sa tri različita imena i dve različite nacionalne himne".
Značaj je mnogo širi...
"To je neka stvar koja može da posluži svima nama, kako u Srbiji, tako i u regionu, ali i celom svetu, da podelimo neke zajedničke vrednosti koje smo mi svi tokom godina negovali i promovisali dalje".
Sada odbojci ne cvetaju ruže, kada je u pitanju reprezentacija...
"Svi oni koji me poznaju, znaju da ja volim da govorim o činjenicama, ne volim da govorim šta bi bilo kad bi bilo ili da govorim iz neke drugačije perspektive. Činjenica jeste da ono što se dešava sada i ono što se dešavalo na poslednjim takmičenjima, nije rezultat samo poslednjih priprema ili jednog seta ili jedne izgubljene utakmice. Sve ono što se dešava sada je samo posledica onog rada u poslednjih pet, šest godina. Kada sam ja 2015, 2016. došao u Savez, rezultati u to vreme i narednih nekoliko godina samo su pratili onaj put koji je bio već utaban sredinom prve decenije 2000. a kasnije se nastavio gde su se neke stvari sigurno promenili i, znate i sami, došli smo do situacije da naša reprezentacija nema nekog značajnog uspeha. Pogotovo muška reprezentacija".
Nije samo reč o reprezentaciji, nego i o klubovima.
"Znate i samo da naši klubovi imaju mnogo finansijskih problema i problema što se tiče igrača. Znate da puno igračica, iako imaju važeće ugovore, sa 17 godina napuštaju svoje klubove i odlaze u američku univerzitetsku ligu koja će tek pokazati na neki način loš uticaj na razvoj odbojke, ne samo u Srbiji već u celoj Evropi".
Nekada se naš Savez oslanjao na domaće stručnjake, a poslednjih godina...
"Došli smo do toga da smo u nekom periodu od 15, 20 godina kada su se ostvarivali najveći rezultati, kako u muškoj tako i u ženkoj konkurenciji, imali našeg trenera, odnosno trenera koji je na neki način bio povezan sa Srbijom. Ali i dan danas može stvarati neke probleme, lično mislim, i konflikte gde imate igrače koji se pozivaju u reprezentaciju sa željom da igraju za grb i reprezentaciju i za državu, kao što treba da bude, a imate stranca trenera koji je tu sigurno došao ne zbog neke želje i ljubavi prema državi već zbog nekih drugih interesa".
Ovde nije reč samo o rezultatima, nego o svemu što do njih dovodi...
"Uspeh reprezentacije, uspeh federacije, uspeh sporta uopšte ne meri se samo osvajanjem medalja gde ćemo stisnuti zube i sačekati četiri godine dok ne prođe jedan olimpijski ciklus, da vidimo šta ćemo da uradimo na Olimpijadi. Već je to jedan dugotrajan, temeljan proces koji se razvija svakog dana gde je potrebno mnogo živaca, pogotovo u Srbiji, mnogo organizacije, mnogo truda, mnogo individualnih napora. Međutim, sa druge strane, sigurno je da odbojka ima potencijala, ima mogućnosti, taj potencijal se neće ostvariti onoga trenutka kada bude izgrađen Nacionalni centar. To zavisi mnogo i od regiona, mnogo zavisi i od klubova iz unutrašnjosti, zavisi i od dece koja će biti prisutna u celoj toj organizaciji".
Ivanu je žao i što se neki naslednici slavnih odbojkaša nisu odlučili za odbojku.
"Samo da iskoristim priliku da napomenem da su deca bivših odbojkaša i odbojkašica, deca Milana Vasića, Novice Bjelice pa i Vesne Čitaković, su otišli na neke druge sportove, konkretno na košarku. Pogledaje italijansku reprezentaciju, nekoliko igrača u toj reprezentaciji koja je prvak sveta su deca roditelja koji su nekada bili manje ili više uspešni u odbojci. To se na neki način gubi kod nas. Čestitam košarci na svemu onome što su uradili što se tiče organizacije i pravljenju plana za budućnost. Naša federacija treba da krene od neke strategije i od neke prvo vizije kako bi se to organizovalo i kako bi to izgledalo u budućnosti. Bez jasne vizije i strategije koja je stavljena na papir, svaki novac koji se bude upumpao i u klubove i u razvoj igrača i u razvoj reprezentacije i nacionalnih timova će biti samo trošak ako zaista ne postoji vizija koja sigurno pomaže da se taj trošak pretvori u viziju za budućnost. Rezultata nema, budimo iskreni, ali treba pogledati i brojke. Brojke su sigurno te koje ne mogu da lažu. I naravno - biti apsolutno realan da situacija nije kao pre 10, 15 godina i da jedna infrastruktura koja je sigurno za pohvalu, ali je sigurno jedna kap u moru opšteg razvoja i napretka odbojke. Nisu samo uspesi tu, verovatno je razvoj i jedan kombi više na jugu Srbije i jedna lopta po igraču u svakom klubu i jedan klub koji će naći sponzora koji će pomoći lokalno, sve to pružiti boljitku i razvoju odbojke u Srbiji", jasan je Miljković.
Bonus video:
