Sonja Danilović: Teško mi je kad ljudi umanjuju uspeh moje sestre ili brata - pa nije tata istrčao na teren, uzeo reket i pobedio

Oh, taj čarobni Majami… Osvojio je roditelje – Predraga, nekada čuvenog NBA igrača, i Svetlanu koja je sa njim delila svaki korak na sportskom putu. Kupio je za sva vremena i Olgu, koja je baš na tom mestu pravila značajne juniorske uspehe. A sada je na dobrom putu da očara i Sonju Danilović. Mlada odbojkašica, koja je nedavno postala šampionka Slovenije, još se nije preselila na američko tlo, ali već je sigurna da pravi pravi potez. Majami joj pruža priliku da se ostvari i na sportskom i na akademskom polju, da pokaže svetu da nije samo još jedno ime iz slavne porodice, već da je ona Sonja, sa svojim snovima, ambicijama i potencijalom.

Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!

Do pre samo dve godine, Amerikа joj nije bila ozbiljna opcija. Iako je još od detinjstva kroz filmove zamišljala život “preko okeana”, nikada nije bio pravi trenutak da zaista napravi taj korak. Sve se, kaže, promenilo prošle sezone, kada je počela da primećuje koliko se u SAD ulaže u ženski sport – i to ne samo kroz plate, već kroz podršku, uslove, infrastrukturu i pristup igračicama.

“Devojke tamo dobijaju podršku sa svih strana. Gledaju se utakmice, ceni se ženski sport više… Mislim da su uslovi bolji nego u mnogim evropskim klubovima do kojih bih ja mogla da stignem. Čak i bolji od onih do kojih verovatno nikada ne bih ni mogla da dođem“, priča Sonja Danilović za Meridian Sport.

Posebno ju je impresioniralo to što je američki sistem mnogo više okrenut mladim ljudima – ne samo kao sportistima, već i kao osobama. U Evropi je, priznaje, naučila da se na igrača gleda isključivo kroz učinak. Tamo, međutim, stvari izgledaju drugačije.

“U Americi su spremni da te saslušaju, da pitaju šta ti ne prija, šta ti fali… Imaju više razumevanja za to kroz šta neko od 19, 20 godina prolazi na dnevnom nivou“.

Dodatni podsticaj došao je od drugih devojaka koje su već napravile isti korak – njihova iskustva ulivala su joj sigurnost i pokazala da nije sama u svojim razmišljanjima. Među njima je i njena dobra prijateljica Anastasija Ivković, koja već igra u Americi.

“Kad sam videla koliko je devojaka otišlo, to mi je potvrdilo da nisam jedina koja tako misli. Dalo mi je vetar u leđa da i ja skupim hrabrosti da prvi put pokrenem tu temu sa mojima… Drugarica me nije nagovarala, ali je delila svoja iskustva. Pričala mi je o treninzima, pripremama za utakmice, sistemu odbojke – sve rade na neki zabavan način, prilagođen mladima. Svi smo sličnog godišta, biće mi lakše da igram protiv devojaka dve, tri godine starijih, a ne protiv iskusnih žena. Drago mi je naravno da sam i to iskusila, značiće mi iskustvo koje većina devojaka tamo nema“.

U Majami je prvi put putovala kada je Olga tamo učestvovala na turniru. Sve je, kaže, ličilo na film.

“Prva dva-tri dana sam se ubeđivala da nisam na filmskom setu. Bio je to pozitivan šok – sve izgleda kao na TV-u. Od tada sam stalno molila da idem opet, svaki put kad bih mogla sa sestrom. Bila sam dva puta. Olga je tamo osvojila juniorski Oranž bol u dublu sa Potapovom“, priseća se kroz osmeh.

Sonja Danilović izabrala čuveni univerzitet

Kada je stigla ponuda da živi, igra i studira u Majamiju – sve zahvaljujući sopstvenom uspehu – dileme nije bilo. Iako je imala i druge ponude, čak i od koledža koji su na papiru „jači“, srce joj je već bilo tamo.

“Kad se donosila odluka – uticaj je imala i karijera mog oca… Ali, pre svega mi se trener svideo, kao i ceo stručni štab. Kada si 12 sati daleko od kuće, najvažnije je da si okružen ljudima kojima možeš da veruješ, kao da su ti porodica. Oni treba da brinu o tebi kada nešto nije u redu. To mi je bilo ključno“.

Svesna je da su slike s plaže ono što mnogi prvo pomisle kada se spomene „odlazak u Majami“, ali jasno stavlja do znanja da nije došla da se sunča. Naprotiv.

“Znam da neki to zamišljaju kao neko sunčanje na Majami biču i poziranje za Instagram, ali ja tamo idem zbog sporta“, uz osmeh dodaje.

Finansijski uslovi u Americi su, kaže, neuporedivi sa prosekom u Evropi, posebno za mlade igračice. Tamo se ulaže i u sport i u marketing, i igrači se tretiraju kao važan deo celog sistema.

“To je nešto na šta nisam navikla. Koliko se tamo ulaže u marketing, koliko su svesni vrednosti svojih sportista – i to znaju da cene. Koriste ih za promociju, ali ih i pošteno plaćaju“.

PRIVLAČI ME SPORTSKO NOVINARSTVO

Iako joj je odbojka trenutno na prvom mestu, ima i jasan plan za život posle terena. Studiraće medija menadžment, a dugoročna želja joj je da postane sportska novinarka – baš poput svoje mame.

“Trenutno mi je odbojka prioritet, ali jednog dana, kada se karijera završi, volela bih da idem tim putem. Uvek sam volela da pričam s ljudima, to mi je stvarno zanimljivo. Sportsko novinarstvo me privlači – nikad ne bih u ulazila politiku, to nije moj svet – ali podkast, na primer… Realno, mislim da bih mogla da napravim dobar“.

Još kao dete, pošto je mama radila na televiziji, često ju je vodila sa sobom na posao. To su bili momenti koje i danas pamti sa osmehom.

“To mi je bio hajlajt detinjstva – kada me povede na posao i ja stojim iza kamera dok ide uživo program. Znam da ne smem da zucnem ni da se mrdnem. Taj osećaj… Daj Bože da ostvarim i tu želju“.

MN Press

A ljubav prema Majamiju možda je i nasledna. Kada je donela odluku da upravo tamo nastavi karijeru i školovanje, reakcija porodice bila je istovremeno i smešna i emotivna.

“Kada je tata čuo da sam izabrala Univerzitet u Majamiju, rekao je mami: ‘Ako ona ode, neće se više vraćati’. Moji roditelji su stvarno tamo uživali. Mama ceo život priča kako će jednog dana da se vrati. Toliko im je lepo ostalo u sećanju to vreme koje su proveli tamo, da su mi odmah rekli: Vidi, ne znamo mnogo o tim ostalim ponudama, ali ako ideš u Majami – nećeš pogrešiti“.

Zanimljivo, u timu će se sresti sa devojkom koja ima sličnu porodičnu priču – Gabi Arojo.

“U ekipi imam jednu devojku čiji je tata isto igrao za Miami Heat košarku. Portorikanac Karlos Arojo. Trener mi je to otkrio kada smo pričali“.

O odlasku u Ameriku nije odmah pričala nikome, čak ni sestri, ni roditeljima. Sve je najpre procesuirala sama, u sebi.

“To je bila velika odluka, van moje zone komfora. Nisam znala kako će ljudi da reaguju. Znala sam da ne radim ništa pogrešno, ali promena je ogromna. Prvo sam mami rekla – nju uvek prvu zovem – pa onda ostalima. Svi su bili uz mene. Sestra je bila oduševljena, jer zna koliko se tamo ženski sport ceni i koliko znači to iskustvo. Ona ima mnogo prijatelja koji su otišli na koledže i svi su imali lepa iskustva. Rekla mi je da je to potpuno u mom fazonu i da će mi odgovarati“.

Nije, kaže, dobijala loše reakcije, ali je u početku odugovlačila – ne zato što se bojala tuđeg mišljenja, već zato što je njoj samoj bilo teško da naglas izgovori ono što je već znala u sebi.

“Kao da kada jednom izgovoriš ‘hoću da idem u Ameriku’, onda to postaje stvarno. I onda više nema nazad. A ja sam navikla na stabilnost, na poznato… Zato sam dugo sve govorila kroz šalu: ‘Haha, možda i ja odem u Ameriku’. A u stvari sam već znala“.

Kada je odlučila da ode u Ameriku, to je bilo potpuno iznenađenje za sve, pa i za Olgu, koja nije imala predstavu da je to nešto što Sonja želi.

“Olga nije očekivala da ću to učiniti. Nikad nisam spominjala da želim nešto tako. U stvari, ja sam to u sebi dugo razmatrala. I onda, jednog dana, skupila sam hrabrost i rekla — ‘E, to želim.’ To je bio izlazak iz moje zone komfora, ogromna promena, šok za sve“.

Sonja Danilović šampion Slovenije

Podrška porodice bila je ogromna, iako je priznaje da nije znala šta da očekuje.

“Da, svi su me podržali. Ali, iskreno, nisam znala kako će reagovati. Nikada nisu kritikovali moje sportske odluke, ali nisam znala kako će prihvatiti iznenadnu promenu. Otišla sam u inostranstvo, svi su očekivali da ostanem, ali ja sam odlučila da to ne bude tako. Možda sam zato i odugovlačila sa tom odlukom. Moji roditelji su me uvek podržavali, šta god da sam im rekla. Uvek su stajali uz mene. Nikada nisu tražili mane u mojim odlukama, niti su pokušavali da me obeshrabre. Nikad nisam čula ništa negativno od njih. Bilo je samo pitanje da li ću ja imati hrabrosti da to izgovorim naglas“.

Spontano, priča se prebacila na Sonjinu ljubav prema životinjama. Odlazak u Ameriku znači i rastanak od omiljenog stvorenja, ali samo nakratko.

“Nisam dugo živela kod kuće, ali navikla sam na evropski nivo. Dva treninga dnevno, stan sa cimerkom… Sad ću morati da delim sobu. U Sloveniji sam imala psa. Živela sam sa psom, imala sam tu slobodu. Dok tamo nemam. Inače, plan mi je da ga povedem. Mama je prihvatila da je čuva prvih godinu dana, ali ako budem u prilici povešću je sledeće godine. To je moj anđeo. Mala Mila… Džumara. Mi imamo četiri psa, dve mačke, dva papagaja. Zapravo zoološki vrt“.

Cela porodica je veoma bliska sa životinjama.

“Mama ih čuva. Jedan pas je moj, on je živeo sa mnom, a sve ostalo je kod mame. Većina naših priča o tim doveđenim životinjama je bukvalno ono kada odeš na ekskurziju i ono kao pa ‘molim te mama da ga dovedem kući, znaš kako je sladak’. Jedno smo uzeli sa gradilišta, drugo smo pokupili iz parka, moju sam našla pored auto-puta. Mačke sam pokupila sa ulice u Staroj Pazovi. Ništa od toga nije bilo planirano… Mi se ponašamo prema njima kao prema ljudima. Znaš ono: ‘Samo nešto kučićima da ne fali…’. Stalno udomljavamo životinje“.

Priča se vratila na odbojku i odabir Slovenije kao prve inostrane destinacije.

“Iskočila mi je odlična ponuda i imala sam želju da vidim kako je tamo. Nije bio preveliki zalogaj za prvo inostranstvo, ali znala sam da može da mi bude odlična odskočna daska“.

Tako je i bilo. Sezonu je završila sa šampionskom krunom na glavi.

“Stvarno sam igrala mnogo. Nekad je bio splet okolnosti da se neko povredio, pa da sam morala da igram, ali u većini slučajeva, da kažem, nekom zaslugom sam dobijala od trenera minutažu i priliku. Stvarno sam imala prostora i da igram i na evropskoj sceni u Francuskoj, i kod nas kući protiv Nansija, imala sam priliku i da igram i Mevzu, i Kup, igrala sam i ovde plej-of… Sve utakmice finala. I tokom sezone sam veliku većinu utakmica odigrala kao startni primač. Bila je uspešna sezona, ako gledamo po tome da nije bilo povreda. Krunisale smo godinu tim trofejom. Mislim da smo stvarno zaslužili, da smo se namučili… Nismo imali sreće u tim nekim bitnim trenucima. Pred finale kupa nam se povredio primač drugi koji je u tom trenutku igrao, pa je onda pred Mevzu koju smo realno možda i mogli da osvojimo, devojka ‘pocepala’ ligamente, druga devojka je pokidala tetive…“.

Kako sama kaže, mnogi teški trenuci su uticali da postanu još jači tim.

“To nam je pomoglo posebno u petoj utakmici finala. I da smo pobedile i da smo izgubile, bile smo spremne da to prođemo zajedno posle svega. Kada je bila peta utakmica, imali smo sigurnost jedni u druge. Mnogo je lakše igrati znajući da će devojka pored mene da me potapše po ramenu I kada pogrešim. Mislim da smo stvarno zaslužili, stvarno smo puno trenirali. Imam iskustvo i sa treninzima iz srpske lige, znam koliko se trenira – tako je i tamo. To su stvarno neki veliki napori, to je mnogo ulaganja, žrtvovanja… Ja sam verovala da će da nam se vrati, jer smo toliko žrtvovale i toliko smo se i nadale i trudile i plakale i od sreće i od tuge, ali smo to nekako zajedno radili tako da mislim da nam je to najviše pomoglo tim nekim, da kažem, stresnim trenucima da ostanemo smirene i da ostanemo zajedno kao ekipa“.

Sonja je i na poslednjoj utakmici imala podršku na tribinama.

“Bila je mama i bili su psi. Jedan pas je gledao kod mame u krilu. Uhvatila ih je i kamera. Uopšte nisam očekivala tako laku utakmicu i niko nije očekivao. Nismo ušle sa idejom da ćemo tako dobiti. Bilo je veoma neizvesno, pobeđuje ekipa koja taj dan ima bolji dan. Peti meč – mislim da nam je bilo i lakše što je u gostima. Domaći teren ipak donosi pritisak, misliš da si u nekoj prednosti… Žao mi je što pred našom publikom nismo podigli trofej, ali bilo je mnogo ljudi na tribinama. Bilo je lepo igrati u takvoj aimosferi, pa čak i da smo izgubili, rekla bih: Ovo je bila baš lepa odbojkaška priredba. Oni navijaju sportski, bez vređanja… Vole da gledaju odbojku. I kad protivnički tim da poen dobar potez će nagraditi aplauzom. Jedno baš sportsko veče… Mi smo ušli rasterećeni, znali smo da ako damo sto odsto, da će biti dobro. Htele smo da damo maksimum, da kasnije ni zbog čega ne žalimo. Odigrali smo najbolju utakmicu u sezoni, nismo pravile glupe greške“.

Posebno joj je drago što na kraju titulu nije proslavljala sama.

“Mama uvek nađe vremena da nas gleda. Evo primer, kad sam ja igrala, možda i nije bila poslednja utakmica finala – mama je sedela na tribinama, a drži telefon i prati Olgin meč. Snalazi se… Ne postoji izgovor da propusti ništa. Ja volim kad je tu. Ne gledam mnogo po tribinama, ne nalazim utehu u tome, ali volim posle utakmice da imam nekog da se ispričamo, lakše mi je. Ona često ustaje i u sred noći da bi gledala Olgu. Nikad joj nije teško“.

Sa tatom je ipak malo drugačije.

“On ceo život ima problem sa gledanjem Olginih mečeva. Mada, to imam i ja. Na primer ne smem da gledam. I brat i ja treniramo timski sport. Opet, ja sam okružena sa još ljudi koji prolaze isto što i ja. I da igramo loše, uvek postoji neko da uđe umesto mene, dok je ona sama na terenu. I onda nekako nama svima je teško da gledamo, eto sem mami“.

Na odbojku i košarku – Predrag nekad ode.

“Tata ide da gleda, ali isključivo ako ga pozoveš. Znači, moj tata nikad neće doći nepozvan onako, nego ja moram da dođem i da kažem: ‘Tata, ja bih volela da dođeš’. On će da dođe… Pa makar imao, ne znam ja šta, on će sve otkazati i doći će da nas gleda. Znači kad ga pozovemo, ispustiće sve što ima tog dana i doći će da nas gleda, ali nikad neće sam da se pojavi. Nego eto čisto ako mi želimo da on dođe, on će doći sigurno. I mama i tata rade, naravno da nam nisu na raspolaganju 24/7. Na te neke bitnije utakmice ih zovem sve, naravno, i teram ih da gledaju, šaljem im linkove“.

MI NISMO IMALI BRIGE KOJE SU MOŽDA IMALA DRUGA DECA…

Sonja je već godinama u odbojkaškim vodama, ali poznato je da je nekada probala i da prebacuje košarkašku loptu kroz obruč. Upravo iz tog perioda ima jedno negativno iskustvo sa tatom.

“Mislim da je tada odustao od gledanja utakmica“, nasmejala se glasno. “Pokušala sam da gradim košarkašku karijeru, to je bilo pre odbojke. Nije bio toliko moj izbor, već je roditeljima odgovaralo da nas zajedno ostave na treningu i da nas zajedno pokupe. Vuk i ja. Trenirali smo u školici, mislim da je KK Čubura. Bili smo toliko mali, nebitno muška, ženska ekipa. Miks… Trajalo je to možda mesec dana. Imali smo dečiji turnir, dala sam auto koš i roditeljima je sve bilo jasno. Hvala im, bili su u pravu“.

Odustala je od košarke, ali brat je nastavio da ide tatinim stopama.

“Vuk je baš dugo trenirao fudbal i to je stvarno bio dobar. Trenirao je ovde kod nas, negde u kraju. I dvoumio se, košarka – fudbal, mislim, to su bile te godine kad svi dečaci igraju fudbal na odmoru. Bio je malo viši, a retko ko je bio njegove visine, pa da mogu zajedno na košarku… Ali, u nekom trenutku je prevagnuo. Rekli su mu: Dobar si i u jednom i u drugom sportu, odluči se čemu hoćeš da se posvetiš. Njemu je već u tom trenutku bio lak izbor. Bio je opsednut dresovima, košarkom… Morala sam da se tapkam s njim za one sličice, da bi bio srećan… Znalo se kojim će putem da ide“.

Vuk i Sonja su bliski godinama, pa su s razlogom još više povezani.

“Dve godina sam starija. Sestra od mene pet, sedam od njega. Ona je često putovala, nas dvoje smo bili zajedno. Onda sam bila okružena muškim drušstvom. Zbog sporta i svega. Uvek sam urgirala da igramo neki sport na fizičkom, devojčice uglavnom niisu bile za to, pa sam ja pronalazila muško društvo. Ja sam ga totalno razumela. Meni je bilo super“.

Najmlađi u porodici Danilović već u mlađim kategorijama pokazuje ogroman potencijal…

“Ima uspeha. Nekad mi je čudno. Ja nikad neću navići da vidim sestru ili brata na TV-u. Mislim, znaš kako, brat je šmeker. Koliko se mene devojaka javlja na moj Instagram da mi kaže reci bratu da me zaprate. Ja bih stvarno da mogu žrtvovala sve svoje uspehe u životu za njih dvoje, bez dileme bih im sve dala. Kad se ti svi njihovi rezultati dešavaju, ja ne mogu da verujem da su to ljudi koje gledam ceo život. Kad se on vrati sa nekom MVP nagradom, ne mogu da verujem da je to isti Vuk koji je u sobi pored mene. Tako mi je čudno. Kad vidim Olgu da igra na ozbiljnom nivou, ona je u top 40 teniserki na svetu… Kad vidim tu ozbiljnost, kad vidim koliko je fokusirana, kako je agresivna… Uopšte ne mogu da je povežem sa Olgom van terena. Totalno dve osobe. Ja sam odrasla sa sestrom i bratom i nikada neću moći njih da gledam kao Olgu teniserku, Vuka košarkaša ili Sašu košarkaša. Nikad…“.

Veoma je srećna zbog svake Olgine pobede.

“Budem ponosna do neba. Ne mogu da gledam, ali pratim rezultat. Znam u koliko sati joj je meč I ući ću na internet da pogledam koliko je na kraju jer znam da je završila. A od 11 do 13 ću da gledam u zid i da mislim: Joj samo nek pobedi, samo nek se ne nervira, nek joj samo krene…“.

U poslednje vreme njena sestra je u velikoj uzlaznoj putanji, posle teškog perioda.

“Toliko mi je drago… Imala je nekih zdrastvenih problema kad je bila ona korona. Tad je bila otišla na Ju-Es open. Prošla je u prvo ili drugo kolo, što do tog trenutka nije uradila. Imala je trovanje hranom I neke zdrastvene probleme posle toga. Znam koliko joj je bilo teško. Njoj je ceo život tenis veoma bitna stvar. Tada nije mogla zbog zdravlja da isprati taj nivo inteziteta koji je bio potreban… Svima nam je bilo teško da je gledamo takvu. Sad mi je mnogo drago što se vratila. Nije dala da je tako nešto slomi zauvek. Nadam se da će jednog dana da bude prva. Ako može da bude i ispred prve, ja bih volela“.

Nije lako na neki način nositi prezime Danilović na leđima – ta slova umeju da prestavljaju veliki teret.

“Ne bih rekla da nam je teško, u neku ruku. Mi nismo imali neke brige koje su možda neka druga deca imala. Imali smo uvek u koju kući da se vratimo, toplom vodom da se okupamo… Ali, opet u nekim sportskim trenucima… Za mene mi nije teško, ali mi je mnogo teško kada umanjuju uspeh moje sestre I brata samo zato što su Danilovići. Neki ljudi se ponašaju kao da je moj tata uzeo reket, izašao na teren i pobedio. Neće da private njihov uspeh nego pričaju: Ona je dete ovog ili onog. Naravno, Olga nije morala da se brine da li će moći da plati teniskog trenera, to je velika privilegija. Ali, niko njoj ne može da umanji talenat, trud, rad… Nije tata izašao na teren i rekao: E moja ćerka je pobednik, ajde sad svi idite kući. Nekad mi stvarno nisu jasni ljudi“.

Sa najvećim izazovima susreće se, bez sumnje, najmlađi Vuk.

“Brat mislim da prolazi sa najviše kritika, jer je pratio tatine stope. Super se bori, to mi je fascinantno, veoma mi je drago. Naravno da će uvek neko da kaže: Pa on igra samo zbog tate… Ali, Vuk zna koliko vredi. Ima samopouzdanja, ne previše, ali dovoljno. Sam poštuje koliko se trudi i radi i sebi to neće da oduzme zbog drugih ljudi. Što je meni veoma drago. Mnogo trenira i toliko se žrtvuje za nekog od 16 godina. Ne bih volela da ga neko sa strane iz sujete ubedi da to što on radi nije dovoljno dobro. Nosi se s tim dobro i nadam se da će tako ostati“.

Za kraj razgovora – Sonja se dotakla i kritika koje stalno stižu na njen račun.

“Ljudi prave jednu sliku o meni… A ja sam poslednjih godina u odbojci vodila jedan najnormalniji život, kao i sve ostale devojke. Igrala sam u Sremu, Obrenovcu, Staroj Pazovi… Živela sam u istim kućama kao i sve ostale devojke. Jela sam istu hranu kao i sve te devojke. Sve sam radila kao one, ali zato ljudi misle da kad niko ne gleda, dođe pa mi pravi hranu privatan kuvar jer se ja prezivam Danilović. Neće da prihvate da nemam specijalni tretman. Sad kad sam osvojila u Sloveniji, mnogi ne mogu da kažu ništa lepo. Nemaju kako da izvređaju, pa onda ne govore ništa. Naša igračica iz Srbije osvojila – valjda je to lepo… Ne, samo da je nešto negativno… Da sam Sonja i da se prezivam bilo kako drugačije, ne bi bilo ni blizu ovako. Naravno, nisam ni poslednja ni prva koja tako prolazi. Pritom, nije mi tata Džordan, već Predrag Danilović. Kako li je tek njegovoj deci…“, nasmejala se Sonja.

Još jedna mlada srpska odbojkašica izabrala Ameriku

Bonus video: