Robertlandi Simon je sada velika odbojkaška zvezda. Ali, njegov život je daleko od bajke. Kubanski odbojkaš je dao veoma zanimljivu ispovest za poljski portal Tvpsport.pl, u kojoj je pričao o mnogim poteškoćama.
Razne su bile teme… Godinama su trenirali bez lopti. Oženio se Italijankom kako bi otišao sa Kube. Navijači i dalje ne mogu da ih gledaju na TV ekranima. Reprezentativac je pa mora neke stvari da plaća duplo skuplje nego drugi.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Vaši roditelji su bili članovi kubanske košarkaške reprezentacije. Pa odakle je došla odbojka? Čak ste želeli da budete igrač Boston Seltiksa.
“U to vreme, veoma sam voleo Boston Seltikse jer su bili tim sa igračima koji su postavili određeni standard za ceo sport. Kada sam odrastao, želeo sam da budem kao Rondo ili Kevin Garnet. Međutim, odbojka je ušla u moj život na neočekivan način. Nisam želeo da igram. Uprkos tome, iz odbojkaškog tima su prišli mojoj majci i pokušali da je ubede da me ohrabri da igram. Odbio sam. Mama je odlučila da ne bi trebalo da mi prenosi reči trenera i rekla im je da me lično kontaktiraju. Tako su došli da razgovaraju sa mnom. Ispostavilo se da su to uradili u pravo vreme, jer… Više nije bilo mesta za mene u košarkaškoj sekciji. Zato sam pristao da dođem da treniram drugi sport“.
Da li vam se na kraju svidelo?
“Problem sa odbojkom je što je na početku veoma teško. Nije kao u drugim sportovima gde dobiješ loptu i samo se igraš sa njom, kao što je košarka. U fudbalu takođe samo treba da dodirneš loptu. Dakle, prepreka za ulazak je niska. U odbojci imaš mrežu i moraš sve da naučiš. Komplikovano je. U početku mi se sviđalo to što sam imao saigrače koji su bili veoma dobri, a takođe i veoma kul. Samo biti u timu je ono što me je najviše fasciniralo. Kako sam postepeno počeo malo više da uživam u odbojci i da se uključujem u trening, ispostavilo se da… Nisam baš dobar“.
Čuli smo da u početku niste imali lopte za trening. Da li je to istina?
“Situacija za mlade sportiste na Kubi je bila jedinstvena. Kada sam počeo da igram odbojku, bio sam u školi ‘Escuela de Iniciacion Deportiva’. Tamo su učili skoro svaki sport koji se igra na Kubi – mačevanje, bejzbol, boks, odbojku… Pohađao si školu od dvanaest do šesnaest godina. Škola je obezbeđivala obroke, smeštaj i školarinu. Živeo si tamo tokom radne nedelje, a zatim si išao kući za vikend. Prvih nekoliko godina je bilo teško jer nismo imali lopte za trening. Zato smo često vežbali samo kretanje, čak i bez mreže. Zemlja je često bila poplavljena vodom. Kada je padala jaka kiša, voda nije isparavala i nije nalazila izlaz, ponekad i do nedelju dana. Trening je tada bio nemoguć. Kasnije smo pronašli način da zemlju napravimo blatnjavom. To se ne zove pesak; zapravo, ne znam kako da opišem ovaj materijal. Izgleda kao pesak, ali je crven. Primetili smo da dosta upija vodu. Tako da smo, kada je padala kiša, mogli da treniramo bez ikakvih problema. Prve dve godine smo igrali na cementu, a onda smo pronašli čuvenu crvenu glinu koju smo sipali po zemlji. Bila je i malo bolja za zglobove jer je pružala izvesnu amortizaciju. Dakle, situacija se poboljšala i mogli smo češće da treniramo. Kao što sam pomenuo, tada nismo imali lopte, ali povremeno bi nam neko dao dve ili tri da se igramo. Stalno smo vežbali sa njima. Stoga smo mnogo vežbali – nismo imali drugu mogućnost“.
Da li su zato reprezentacije Kube poznate po fizičkim veštinama a ne po tehničkim?
“Da. Kada nemate iste mogućnosti kao drugi, morate da radite na drugim veštinama da biste ih sustigli. Većina naših evropskih rivala je veoma tehnički napredna. Nismo imali uslove da razvijemo ovaj aspekt, pa smo morali da pronađemo način da se suprotstavimo tehnici Evropljana – da radimo više fizički nego oni. Imamo jak napad, skok i blok. Kada sam stigao u klub, rečeno mi je da su svi Kubanci veoma fizički jaki igrači i da ako nauče tehničke veštine koje mogu da nauče u Evropi, mogu postati jedni od najboljih igrača na svetu. Na Kubi je gotovo nemoguće postati dobar u odbojci“.
Sećate li se svog prvog putovanja?
“Rusija, u periodu između 2000. i 2005. godine. Kada sam prvi put otišao tamo, imao sam šesnaest godina. Bilo je veoma hladno. Nikada ranije nisam video sneg, jer na Kubi je večito leto. Reprezentacija je dobila zimsku opremu od marke Adidas, sa kojom je imala saradnju. Tada sam se pridružio timu i morao sam da dobijem komplet te opreme, jer nisam imao sopstvenu toplu odeću. Kada sam stigao u Rusiju, video sam koliko se sve razlikuje. Ipak, nisam imao mnogo novca. U reprezentaciji su nas plaćali po 10 dolara mesečno, ali i to je bilo više nego na samom početku, kada smo dobijali po osam“.
Zašto su vam saigrači savetovali da prvo kupite kozmetiku u inostranstvu?
“Zato što smo bili mladi, a znoj nam je… loše mirisao (smeh). Pa su nas stariji saigrači savetovali šta da radimo da bismo se rešili tog problema – koji dezodorans da kupimo, koji parfem ili kreme. Na Kubi ih nije bilo“.
Da li je Kuba bila siromašna?
“Bila je, i još uvek jeste. Nismo imali ništa. Svi su u istoj situaciji – čak i ja, kao sin košarkaša nacionalnog tima. Momci koje sretnete u reprezentaciji, često kada se pridruže timu, nemaju ništa više od dresa“.
Da li je istina da ste u početku tražili da se vaši mečevi snime kako biste ih mogli poslati majci na DVD-ovima?
“Nije da sam želeo da se mečevi snime za mene. Bilo nam je praktično nemoguće da snimimo mečeve na DVD. Neki organizatori turnira jesu, međutim, pa smo tražili kopije da ponesemo kući našoj porodici jer gledanje mečeva na Kubi nije bilo dozvoljeno. Kubanska vlada to nije dozvoljavala. Svi filmovi, muzički spotovi i generalno sve što smo gledali u inostranstvu dolazilo je od stranaca. To je bio potpuni fenomen. Turisti bi uzimali časopise ili periodične publikacije iz svojih hotela, sedeli na kubanskoj plaži, čitali ih i ostavljali nama Kubancima. To je za nas bila potpuna novina. Da li znate da još uvek ima mnogo onih koji nikada nisu mogli da napuste Kubu i nikada nisu saznali kakav je život na drugoj strani Kube? Da li razumete zašto su to siromašni ljudi? Čak ni sada nas ne možete gledati na Kubi. Nemamo pouzdan internet“.
Stvarno?
“Ljudi imaju lošu internet komunikaciju jer je internet tako loš. WhatsApp radi jer mu nije potrebno toliko interneta. Kada pošaljete video ili dokument na Kubi, morate da čekate do sumraka da biste ga preuzeli. Zašto? Zato što je tada manje ljudi povezano i veza je bolja. Ali kada nestane struje, što nije tako retko, internet je još sporiji. Ne možete da obavljate video pozive, ne možete ništa da uradite“.
Zašto ste želeli da napustite kubansku reprezentaciju posle Svetskog prvenstva 2010. godine? Da li je to bio veliki plan ili spontana odluka?
“Tada su nam obećani poboljšani uslovi rada, koji su bili užasni. Zamislite, trenirali smo na vrućini bez klima uređaja. Trenirali smo na 35 stepeni i praktično smo bili navikli na te uslove. Takođe nismo imali hladnu vodu. Želeli smo da hrana bude malo bolja, ali je samo postajala sve gora… Pa sam otišao i rekao im da više ne želim da učestvujem u trening kampovima kubanske reprezentacije, jer su se sva obećanja koja su dali pretvorila u još goru stvarnost. U jednom trenutku, prestali su da nas plaćaju“.
Da li ste morali da se oženite Italijankom da biste napustili zemlju?
“Da. Oženio sam se jer sam razumeo koliko je teško napustiti Kubu. Klub u kojem sam tada bio mi je mnogo pomogao. Kroz njega sam upoznao devojku, venčali smo se, bio sam sa njom kratko vreme, a onda smo raskinuli. Možda zvuči kao poslovni dogovor, ali na kraju krajeva, to je bila privremena situacija… Bio sam kapiten kubanske reprezentacije i tražio sam da napustim nacionalni tim. Nisu hteli da me puste jer im je bilo jasno da tražim život drugačiji od onog koji mi moja zemlja može ponuditi. Ova informacija je stigla do kluba iz Pjaćence. Vlasti su me pitale šta želim da radim sa svojim životom. Odgovorio sam da ne znam, jer nisam planirao da se selim. Rekli su da me žele i da će me plaćati čak i dok sam još na Kubi. Davali su mi 300 dolara mesečno, što je bilo mnogo novca. Čim sam napustio ostrvo, oni su se pobrinuli za potpisivanje ugovora i rešavanje svih pravnih stvari umesto mene. Uradili su sve za mene“.
Koliko ste koverti sa ponudama – koje niste mogli da odbijete, dobili?
“Ne sećam se. Znam da sam imao nekoliko ponuda, ali se ne sećam tačno koliko su koštale niti ko mi ih je ponudio. Bio sam mlad, veoma mlad. Nisam želeo da bežim jer sam bio veoma vezan za majku. Izgubio sam je pre devet godina. Takođe imam brata koji se bori sa invaliditetom i ja se o njemu potpuno brinem“.
Nakon njene smrti preuzeli ste potpuno starateljstvo nad njim. Postali ste mu kao neka vrsta roditelja, pošto je zdravlje počelo da mu se pogoršava, zar ne?
“Tačno. Bila je to ogromna odgovornost. Zato nisam želeo da budem odvojen od porodice. Nisam razmišljao da iskoristim takve ponude“.
Šta ste radili kada ste imali dvogodišnju pauzu nakon što ste podneli ostavku na mesto u reprezentaciji?
“Nisu želeli da uđem ni u jedan sportski objekt jer sam se oprostio od kubanske reprezentacije. Kubanska vlada mi je to zabranila. Razumeo sam to. Zato sam se posvetio svakodnevnom životu”.
Kažu da je na Kubi sve dvostruko skuplje za vas nego za prosečnog građanina, jer su mislili da ako ste odbojkaš, morate imati novac.
“Da! Ljudi su mislili da imam novac, ali nisam imao. Zašto su to mislili? Zato što sam bio na televiziji, igrao sam na utakmicama, a to je privilegija. Osim toga, putovao sam, poznavao sam druge delove sveta. Ako je telefon koštao dva evra, mene je koštao četiri. Zato sam tražio od prijatelja da mi kupuju stvari Kuba je zona uragana. Svaki put kada bi jedan pogodio, morali smo da napustimo dom i krenemo ka sigurnom. Rekao sam sebi da ću, onog dana kada budem imao novac, početi da gradim stabilan i bezbedan dom za sebe, majku i brata. To se i dogodilo. U Svetskoj ligi su nam plaćali 200 dolara nedeljno. Na kraju šest nedelja imali smo 1.200 dolara i zahvaljujući tome mogao sam da počnem da ispunjavam svoj plan. Morao sam da kupim materijal, da sve organizujem. Ljudi su znali da sam sportista i da putujem po svetu, pa su mi cene bile duplo veće. Vreća cementa je koštala 80 dolara za normalnu osobu, ali za mene je to bilo 250 dolara, znate? Zato sam zamolio prijatelja da ode do prodavnice i kupi mi pet vreća cementa, jer su mu ih prodavali po dobroj ceni. Srećom, imao sam prijatelje na koje sam se mogao osloniti“.
Pa zašto ste se onda vratili u kubansku reprezentaciju?
“Kada sam ranije igrao za reprezentaciju, naša veza sa Kubancima je bila neverovatna. Ljudi su zaista uživali u odbojci. I dalje uživaju. Kada pobedimo Poljsku ili dobro igramo protiv Francuske, vlada euforija. Ali naši ljudi ne mogu da gledaju utakmice; oni samo vide vesti na Fejsbuku. Nekada ranije, Kuba je bila domaćin Svetske lige. Imali smo samo jednu dvoranu kapaciteta 15.000. Ono što mi najviše nedostaje kod Kube jeste mogućnost da ponovo osetim naklonost Kubanaca. Kada igrate u areni gde vas vide i slave vaše pobede i poraze sa vama… To je neverovatan osećaj“.
Ali, igranje za nacionalni tim ipak nije bez izazova, zar ne?
“Najveći je putovanje. Tokom kvalifikacija za Olimpijske igre, pre nego što smo stigli u Rio, morali smo da odigramo prijateljsku utakmicu u Argentini. Tako smo otišli u Panamu, Sao Paolo, Igvasu, a zatim autobusom do Argentine. Onda, da bismo se vratili u Rio, putovali smo autobusom oko šest sati. Zatim Igvasu, Sao Paolo i Rio de Žaneiro. Tokom naših putovanja, ponekad smo spavali na podu aerodroma. Bio je jako klimatizovan, tako da je bilo veoma hladno. Dvanaest sati kasnije, morali bismo da uhvatimo drugi avion da bismo stigli do odredišta. Zbog toga sam imao problema sa leđima… Ali borimo se za dobrobit Kube. Prošle godine smo igrali u Kanadi, a zatim u Sloveniji. Prvog dana smo napustili Havanu, leteli za Venecuelu, iz Venecuele za Istanbul, a odatle za Ljubljanu. Putovanje je bilo dugo. Stigli smo u Sloveniju skoro mrtvi posle svih presedanja. Zatim nedelja odmora, pa nazad na posao. Nismo imali vremena za trening; samo smo putovali. Prošle nedelje smo imali VNL i pokušali smo da stignemo do Srbije. Bili smo podeljeni u dve grupe. Jedna je letela iz Havane za Madrid, zatim za Holandiju, a onda za Srbiju. Druga grupa je letela Havanu, Madrid, Istanbul i Srbiju. Dakle, mi ne živimo kao vi. Sednete u avion i letite direktno. Moramo da se nosimo sa mnogim poteškoćama usput zbog problema sa vizom. Kada igramo u Evropi, imamo vremensku razliku od šest sati u odnosu na Kubu. Onda moramo da se prilagodimo različitim temperaturama. Na Kubi je veoma vruće i veoma vlažno. Ovde je manja vlažnost, toplo je, a vazduh je drugačiji. To ne pomaže. Stižemo dan ranije, a sledećeg dana imamo utakmicu i moramo da igramo protiv najboljih na svetu, poput aktuelnih olimpijskih šampiona. A onda ljudi kažu: ‘Oh, Kuba je opet izgubila’. Mi smo dobri igrači. Odlično igramo u našim klubovima. Ali oni znaju sve uslove. Daju nam smeštaj, daju nam hranu, govore mi kada moram da dođem na trening, daju mi odeću. Ne moram ni o čemu da brinem. Nemam iste uslove u reprezentaciji. Zato je nama igračima veoma teško da uđemo u reprezentaciju i da treniramo na specifičan način duže vreme“.
Pa zašto ovo radite?
“Zato što mi se sviđa osećaj koji poljski navijači dele sa svojim igračima. Isto je i na Kubi. Kada izađemo na ulicu, ljudi nam prilaze. Vidimo da je ono što radimo važno Kubancima. Vidite, svakodnevno dobijamo poruke od naših navijača. Dobijamo tako lepe reči ohrabrenja od ljudi koji ponekad nemaju ni tanjir hrane i koji sede za svojim televizorima da bi saznali bilo šta o našoj odbojci. Jedina motivacija koju osećaju je da je njihov tim pobedio ili se takmičio. To je ogromna odgovornost“.
Bonus video:
