Pre nekoliko godina zajedno su sedeli na klupi reprezentacije Srbije. Bili su asistenti Zorana Terzića. Na prvi pogled delovali su gotovo identično, ali oni koji ih poznaju kažu da ih lako razlikuju. Marko Gršić (43) trenutno vlada Kazahstanom, tačnije celom Azijom. U prethodnoj sezoni je osvojio prvenstvo, Kup, Superkup i Azijsku Ligu šampiona. Žetisu je napravio ogroman uspeh, a poseban pečat dao je baš srpski stručnjak. Dok jedan krči put na drugom kontinentu, drugi vodi jedan od najvećih srpskih klubova - Crvenu zvezdu. Milan je već dugo značajno ime na Marakani i dokazan stručnjak posebno u domaćim okvirima.
Braća bliznaci nisu toliko česta pojava u sportu. Pa tako ni u odbojci. Ali, za njih dvojicu odabir iste profesije nije bio neobičan. Kakav su put prešli još od srednje škole - ispričao je Marko u razgovoru za Meridian Sport. Govorio je i o svim uspesima koje je postigao u Kazahstanu, ali i o tome kako je živeti u zemlji u kojoj je nekad temperatura minus 40.
"Odbojku sam igrao amaterski u osnovnoj i srednjoj školi, a vrlo rano sam shvatio da nemam prevelike igračke domete. I brat i ja smo želeli nekako da ostanemo u sportu, pa smo odlučili da upišemo Višu trenersku školu. Imali smo istu želju… Evo i danas se bavimo istim poslom koji smo odabrali", ispričao je kako je sve krenulo na početku intervjua za Meridian Sport Marko Gršić.
Već dugo plivaju u trenerskim vodama - nekad zajedno, nekad razdvojeno.
"Uglavnom smo bili razdvojeni - što je, zapravo, dobra stvar. Svako od nas skuplja iskustvo na različitim stranama, pa kasnije možemo da razmenjujemo znanja i utiske. Bilo je i perioda kada smo radili zajedno. Jedne godine smo na Kipru vodili mušku ekipu - brat je bio glavni trener, a ja pomoćnik. Sledeće godine smo sarađivali u Kini, u jednoj provinciji. Zajedno smo bili i deo reprezentacije. Mislim da je sve išlo onako kako je trebalo. Nemam potrebu da stalno budemo poslovno povezani - to nam nije prioritet".
I kada su kilometrima udaljeni, kontakt ne prestaje. Razgovori o poslu, idejama i treniranju su česti, ali svako od njih radi u potpuno različitim uslovima, što zahteva prilagođavanje.
"Čak i kada nismo na istom mestu, mnogo razgovaramo i razmenjujemo mišljenja. Naravno, ponekad dolazi do različitih shvatanja - radimo u različitim sredinama, pa moramo da pristupamo stvarima na drugačiji način. Ipak, po samoj filozofiji rada smo vrlo slični, naročito kad je u pitanju pristup treniranju. Ono što je posebno dragoceno jeste to što imaš osobu s kojom možeš da podeliš bilo koju misao koja se tiče posla i da zauzvrat uvek dobiješ iskren odgovor. Nikada ne sumnjaš ni u njegovu nameru, ni u mišljenje. Imaš nekog na koga možeš u potpunosti da se osloniš i na koga uvek možeš da računaš".
Koliko god iskustva imao, emocije ne možeš isključiti kada je na terenu neko tvoj blizak.
“Nekad mi je teže da gledam njegove utakmice nego da vodim svoje. Kada si ti trener, imaš osećaj da možeš više da utičeš na ishod, a ovako... samo želiš, navijaš i posmatraš sa strane. Možda je to čak i teža varijanta”.
Gršići su jedno vreme bili sastavni deo reprezentacije. Tokom poslednjih godina nisu tu, ali period koji su proveli u opremi Srbije im je ostao u najlepšem sećanju.
"Za mene je to iskustvo neprocenjivo i nezaboravno. Osećam veliku zahvalnost Zoranu Terziću i našem Savezu za poziv i ukazano poverenje. Biti deo reprezentacije Srbije uvek je čast i privilegija - učiti od najboljeg trenera na svetu, raditi s kvalitetnim stručnim štabom i vrhunskim igračicama, i to u periodu kada su osvajane najveće medalje - neprocenjivo. Sve u svemu, samo pozitivni utisci. Drago mi je što smo brat i ja bili deo tog puta zajedno, ali meni to nije dodatno pojačalo utisak - bio bih isto presrećan i da je on bio sam".
Posle velikog uspeha sa nacionalnim timom i osvajanja svetskog zlata - Marko je dobio priliku da se dokaže na novoj, sasvim drugačijoj sceni.
"Kada smo se vratili sa Svetskog prvenstva 2018, stigao je poziv iz Kazahstana za mog brata. Međutim, on je potpisao za TENT. Ja sam isprva bio skeptičan - pitao sam se kakva je to kultura, da li ću se uklopiti. Na kraju sam odlučio da pokušam… Sad mogu da kažem da nisam pogrešio".
Prvi koraci nisu bili laki, ali odluka da se prihvati novi izazov pokazala se ispravnom. Ubrzo je postao pionir među srpskim stručnjacima u toj zemlji.
"Bio sam prvi srpski trener koji je došao u Kazahstan, ali nisam ostao jedini, što mi je drago. Bilo je i mnogo naših igrača, pa su vremenom počeli baš da nas poštuju i cene. Bio je tu i Darko Dobreskov, koji je radio u drugom klubu dve sezone, a ove godine i Vladimir Vasović - u gradu u kojem sam i sam bio, u Berelu".
Upravo u ovoj zemlji je prvi put osetio kako je voditi tim kao glavni trener u inostranstvu. Sve je počelo u Altaju.
"Izuzetno iskustvo, na kojem sam zahvalan. Prvo sam vodio Altaj 2, pa zatim preuzeo prvi tim. Tri godine sam bio tamo. U jednom trenutku je došla pandemija i prvenstvo nije završeno. Sledeće dve sam takođe proveo u Altaju - osvojili smo tri domaća trofeja, a naredne godine i Klupsko prvenstvo Azije. Zapravo, ja sam jedini trener koji je sa dva različita kluba postao prvak Azije".
Iako je već tada stekao značajno ime u regionu, karijera ga je i dalje vodila kroz promene i nove izazove. Nakon kratke pauze, usledio je poziv koji se ne odbija.
"Posle tri godine sam otišao, pa se nakratko vratio u Altaj. Nakon promena u upravi, Žetisu me je pozvao i prešao sam kod njih. U klub sam došao na polovini sezone. Nisu bili zadovoljni rezultatima i želeli su promene. Pošto sam već imao iskustva u Kazahstanu, pokazalo se da je to bio dobar potez za obe strane. Znao sam da dolazim u ambicioznu sredinu s odličnim uslovima za rad. Napravili smo dobru selekciju, došao je kondicioni trener iz Srbije, ojačali smo stručni štab - sve je leglo kako treba. Uspeli smo da promenimo radnu kulturu i odnos prema poslu. Sve se poklopilo. Odradio sam polusezonu, završili smo kao četvrti, a zatim u sledećoj sezoni osvojili sva tri trofeja".
Put do vrha nije bio lak. Žetisu je imao tradiciju, ali ne i skorašnje trofeje. Upravo zato prethodna sezona ima poseban značaj…
"Nismo bili izraziti favoriti u domaćem prvenstvu, iako smo svakako spadali među timove koji pretenduju na vrh. Žetisu je klub s velikom tradicijom - osam titula pre ove, sada devet - ali skoro deceniju nisu osvojili prvenstvo. Jasno je da smo bili među kandidatima, ali ne i glavni favorit. A uspeli smo da uzmemo sva tri trofeja u sezoni".
Sezona je počela finalnim turnirom Kupa.
"Da bi se došlo do trofeja, moraš da pobediš šest puta za redom u sedam dana - ogroman napor. Pritisak je bio veliki. U polufinalu smo gubili 0:2, ali smo preokrenuli na 3:2, a zatim u finalu pobedili domaćina. Taj trijumf nam je otvorio sezonu. Kasnije je sve išlo lakše – stekli smo veru da možemo. Superkup je usledio nešto kasnije".
Vrhunac sezone bio je trijumf na Ligi šampiona Azije - podvig koji je Kazahstan stavio na mapu svetske odbojke.
"Liga šampiona Azije igrala se u turnirskom formatu, na Filipinima. Prvi put u istoriji takmičenje je nosilo taj naziv - ranije se zvalo Klupsko prvenstvo Azije. Prijavilo se 12 timova iz različitih zemalja. Tamo tek nismo bili favoriti, ali smo ipak stigli do finala. Protiv nas je igrala ekipa iz Vijetnama, apsolutni favorit. Uspeli smo da ih pobedimo 3:1, čime smo izborili plasman na Svetsko klupsko prvenstvo ove godine. Završili smo sezonu na najbolji mogući način".
Kazahstan je euforično proslavio uspeh, a trener priznaje da ga je toplina ljudi duboko dirnula.
"Doček u Kazahstanu bio je fantastičan - ceo narod je bio u euforiji. Kada smo odlazili, rekli su nam: ‘Bilo bi sjajno da uzmete barem medalju’. Kada smo stigli do finala, već su bili prezadovoljni. A kada smo pobedili - bila je neizmerna sreća. Stizale su čestitke iz svih delova zemlje, svima im je to mnogo značilo".
Posle istorijske sezone, Gršić je sa ekipom na najbolji mogući način započeo novu takmičarsku godinu. Prvi krug prvenstva je završio sa skorom 7-0. Njegov tim je jedini neporaženi u ligi… Ljudi iz kluba posle četiri osvojena trofeja nisu treneru nabacili veći teret na leđa, jer se ipak i promenila šampionska ekipa. Neki bitni igrači su povređeni… Ali, Gršić u svemu tome sjajno pliva.
"Pritisak je uvek prisutan, jer su očekivanja velika. Ipak, ne osećam neki poseban stres. Ako želiš da postigneš rezultate sa timom, kao trener moraš da budeš u klubu koji postavlja visoke ciljeve. U poređenju s prošlom sezonom, nemamo veće opterećenje. Novi ciklus, novo poglavlje - sastav je delimično promenjen, pa smo praktično krenuli iz početka. Prethodna sezona bila je najbolja u istoriji kluba, a i meni lično izuzetno značajna. Osvojiti sva tri trofeja u Kazahstanu, a zatim i Ligu šampiona Azije - to je nešto što će se dugo pamtiti. Sad idemo dalje".
Osim profesionalnog dela, trener je podelio i kako izgleda život u zemlji koja je mnogima i dalje nepoznanica.
"Prvi utisak mi je bio sjajan - narod je veoma gostoljubiv. Mentalitet im je sličan našem, opušteni su, nisu previše strogi. U nekim segmentima su potpuno drugačiji u odnosu na Srbiju i Evropu - neka mešavina sovjetskog nasleđa i dalekoistočne kulture. Veoma vole prirodu… Preporučio bih Kazahstan svima koji žele da vide netaknutu prirodu - bilo zimi, bilo leti. Zemlja je ogromna, raznovrsna i stvarno vredi posetiti je. Grad u kojem trenutno živim je mali, pa nemam mnogo prostora za aktivnosti, ali je na dva sata odavde Almati - stara prestonica, kulturno središte s bezbroj mogućnosti. Taj deo mi prija, volim ga".
Zima zna da bude surova, ali sve ostalo nadoknađuje toplinom ljudi i kvalitetom života.
"Kazahstan mi stvarno odgovara, jedini problem može biti zima - temperature znaju da budu minus 30, pa i minus 40. Ko ne voli hladnoću, neka izbegava taj period, ali za one koji vole sneg i takvu atmosferu - pravo mesto".
Privatno, sve se posložilo idealno. Porodica je uz njega, a Kazahstan je postao mnogo više od mesta rada.
"Sve se lepo poklopilo - i privatno i poslovno. Ovde sam upoznao suprugu, dobili smo ćerkicu, pa mi je sa te strane još lakše. Pored Srbije, sada i Kazahstan doživljavam kao drugu kuću".
Na kraju, ne krije da ima ambicije za budućnost, ali naglašava da ne žuri. Fokus mu je na onome što je pred njim - a snovi se ostvaruju korak po korak.
"Trudim se da budem fokusiran na sadašnjost. Naravno, želim da napredujem, imam ciljeve i snove za budućnost. Možda bih voleo da se okušam u nekoj evropskoj ligi, možda u Rusiji – privlači me ta sredina i kultura, a i jezik sam savladao u Kazahstanu. Možda zvuči neobično, ali dopada mi se i ideja rada u Americi - to bi bilo novo i zanimljivo iskustvo. Videću i sa agencijom kakvi su planovi za mene. Ima vremena - trenutno sam tamo gde treba da budem".
Bonus video:
