Sport može da bude lep, ali i surov. Nekada povreda koja se desi na terenu potpuno promeni planove za budućnost, pogled na život, razvoj karijere... Posebno kada se dogodi mladom sportisti. Onda se javi nesigurnost, neizvesnost... Mora da se spremi plan B.
Odbojkašica Una Vajagić je jedna od onih koja je morala da pronađe novu putanju, onda kada joj se činilo da sve ide po planu. Išla je jednim putem, ali je onda "naterana" da menja trasu. Povreda prednjeg ukrštenog ligamenta kolena preokrenula je sve. Napustila je Jedinstvo iz Stare Pazove i odlučila da ode u Ameriku.
Sada je ponovo zdrava, nasmejana i puna pozitivne energije. Dodatnu snagu joj daju navijači sa tribina, koje su na koledž utakmicama prilično popunjene. Kako izgleda njen život dok se akademski i odbojkaški usavršava na Viskonsinu, ispričala je u intervjuu za Meridian Sport.
"Amerika nikad nije bila moja opcija. Na to sam uvek gledala: 'Škola i odbojka - to je super. Ali, nije nešto što mene interesuje'. Ali, desilo mi se nešto što nisam nikad mislila da će se desiti. Nažalost. To mi je potpuno promenilo pogled na generalno sport i odbojku. Nikad ne znaš šta će biti sutra... Ova povreda može da se desi ponovo. U tom momentu sam imala samo srednju školu - gimnaziju. U Srbiji je veoma teško uklopiti fakultet i profesionalni sport. Školovanje je teško, mora da se ide na predavanje i vežbe. Sve to uklopiti je izuzetno komplikovano. U toj situaciji u kojoj sam se našla Ameriku sam ipak videla kao idealnu opciju", rekla je Una Vajagić za Meridian Sport.
U februaru 2024. godine, u finalu Kupa, dogodio se trenutak koji joj je promenio život. Nekoliko meseci kasnije, donela je odluku koja će je odvesti hiljadama kilometara daleko - preko okeana.
"Veoma kasno sam se odlučila za to. Tek negde u junu... To je kasno ako želiš da odeš, jer u avgustu već kreću pripreme. Pre toga sam bila: Ne, nikada Amerika. Baš sam bila okrenuta Pazovi. Tamo sam provela šest ili sedam godina. Bila je veoma teška odluka", uzdahnula je Una.
Između sportske karijere i akademskih ambicija, porodica joj je uvek bila oslonac.
"Moji roditelji su akademski građani, oboje su završili fakultete. I moja starija sestra trenutno studira. Oni su uvek bili za školu. Ali, kako sam ja ušla profesionalno u sport, to je nekako ostalo sa strane. Moja ideja je bila da to završim posle. Oni se nisu uvek sa tim slagali, ali meni je išlo dobro u odbojci, pa nisu mnogo ni pričali. Naravno, sve vreme su ostali pri tome da bi trebalo nešto više od škole da se završi. Tako da... Bili su na mojoj strani kada sam rekla da sam odlučila da idem u Ameriku".
I dalje se Una dobro seća sezone 2023-2024 kada je sa Jedinstvom sanjala velike snove.
"Ta sezona je bila neverovatna za nas. Igrali smo Ligu šampiona, imali fantastičan skor u Superligi... Onda je ta povreda baš došla neočekivano. Kad se desila nisam znala da je tako ozbiljna. Posle te povrede imam osećaj kao da su svi oko mene imali. Svaki dan čujem kako je neko povredio ACL. Postalo je baš često. Ali, za mene u tom trenutku nije bila uopšte. Ne znam kako da opišem... Odbojka je moj život bila dugo. Onda odjednom sve staje. Ne mogu da idem na treninge, moram da radim oporavak, koji je veoma bolan. Pored terena si, ne možeš ništa da radiš što si do skoro radio svakog dana. Psihički je mnogo teška ta povreda".
Njene saigračice su uspele da podignu trofej u Kupu, iako su bile šokirane u petom setu zbog Unine povrede. Ona je bila jedan od lidera, važan šraf u mašineriji.
"Hvala Bogu pa se taj Kup završio kako treba... To je bila neka olakšica da kažem, jer da su izgubili mislim da bi mi bilo još gore".
O saigračicama iz Pazove bi mogla da priča do sutra.
"Ekipa nam je generalno bila predobra. Bile smo sve lepo povezane. Starije igračice i mi mlađe. Ta putovanja su nas verovatno dodatno povezala, a i generalno život u Pazovi, jer je mala sredina. Stalno smo išle na kafe, bile smo zajedno. Nedostaje mi to i danas. Baš smo bili uspešni... A sama Liga šampiona... Igrati protiv Gabi ili Egonu - bilo je nestvarno".
Dolazak u Ameriku predstavljao je za Vajagićevu nov početak, ali i novi izazov.
"Bilo mi je veoma neobično, jer sam i dalje bila u procesu oporavka. Tek je prošlo pet meseci. Nisam mogla da pokažem zašto sam tu. Engleski nije da nisam znala, ali svakako je drugačiji taj svakodnevni razgovor - sleng. Tu su bile starije igračice - Sara Frenklin, Ana Smrek, Julija Orzol... One su pomagale nama mlađima da osetimo kulturu ovde. Sad mi je druga godina i mnogo mi je lakše. Navikla sam se i na život generalno, na ljude, na engleski".
Iako su mnogi dolazak u Ameriku zamišljali kroz filmove, stvarnost studentsko-sportskog života je daleko zahtevnija.
"Neke stvari jesu kao na TV, neke nisu... Znam da je moj koledž veoma profesionalno okrenut. Nije tako slučaj sa svakim. Mi imamo pet, šest sati odbojke dnevno, uz časove. A drugi studenti izlaze i stvarno izgleda onako kao na filmovima. Kućne žurke... Mi sportisti nismo toliko u toj priči".
Odluka o koledžu nije bila laka, ali je Viskonsin je ubrzo postao pravi izbor.
"Kad sam odlučila da odem u Ameriku poslala sam nekoliko snimaka koledžima. Javio mi se Viskonsin, Pitsburg i još neki ozbiljni koledži. Pošto ranije nisam htela da idem u Ameriku, nisam imala predstavu šta je Viskonsin i koliko je to velika odbojkaška škola. Sve mi je bilo stresno veoma. Mislila sam da sam jedina koja priča sa trenerima u tim pregovorima, i kojoj je to važno. Kad sam došla ovde u posetu, videla sam kakvi su uslovi. Za mene je u tom trenutku bilo najbitnije za oporavak".
Danas, Una s osmehom govori o mestu koje joj je postalo drugi dom.
"Škola je predivna, kampus je prelep. Odbojka je ovde baš popularna. Na svakoj utakmici je od 7.000 ljudi pa naviše. Tradicija je neverovatna. Podrška je tu stalno. Mi živimo u studentskom gradu, tako da nas svi znaju. Lepa atmosfera... Ovde je koledž sport veoma praćen. Mi imamo ragbi, njihov fudbal - na njemu bude 60, 70 hiljada ljudi. Nestvarno je igrati odbojku pred sedam hiljada ljudi. Bili smo u većim halama gde je 12.000 gledalaca. Stvarno neverovatno... Obožavam da igram u takvom ambijentu, čak i kad smo na strani. Postoji tenzija, ali svaki poen se proslavlja kao da je poslednji sa svim navijačima".
Na terenu sada ima novu ulogu, ali i novu snagu.
"Imam malo drugačiju ulogu nego ranije. Sad mi je prijem servisa broj jedan. Trebalo mi je vremena da se naviknem. Drugačiji je koncept igre, duže se igra... Mislim da se sad osećam kao i pre".
Iako je daleko od kuće, često se sreće sa srpskim odbojkašicama - kojih je posebno od ove godine mnogo u Americi.
"Moje saigračice se zezaju sa mnom: ’Ti Una imaš više drugarica ovde nego mi’. Stvarno gde god se okrenemo ima Srpkinja. Lepo je kad vidiš nekog svog tako daleko".
Uz sport, Una razmišlja i o budućnosti van terena.
"Izabrala sam smer finansije, za pomoć ljudima... Nisam sigurna da li baš to želim, ali bih nešto vezano za biznis. Ja i dalje želim da se bavim profesionalno odbojkom posle".
Često se ranije dovodilo u sumnju da li posle koledža može da se napravi dobra profesionalna karijera... Sada je već to drugačije. Amerika ne znači kraj sportske priče.
"Da me neko pitao ranije to pitanje, rekla bih da nije moguće. A sad kad vidim koliko ima neverovatnih igrača, shvatam da jeste. Neki od njih ne žele uvek da se bave sportom u budućnosti, nego igraju samo dok studiraju. Ali, mislim da svakako možeš da se pripremiš dobro za dalje jer su uslovi neverovatni, utakmice jake, dobre, protiv kvalitetnih ekipa. Ima i slabijih koledža, ali kod mene većina igračica želi posle da se bavi odbojkom. To je i moj cilj. I mislim da je moguće".
U Americi se sve meri disciplinom. Od jutra do večeri, svaki sat ima svoje mesto. Kad poredi sa treniranjem u Srbiji izdvaja jedan segment…
"Kondicija je mnogo teža u Americi. Trči se po fudbalskim tribinama, traje leti po dva sata. Teško je baš... Sviđaju mi se ovde treninzi i treneri. Uvek možeš da tražiš još da treniraš. Mi imamo slobodno u maju. Od januara pa dok ne krene predsezona u avgustu imamo teretanu u 6.30. Veoma rano... Spremaju nas da i legnemo na vreme. Posle podne tek imamo normalan trening. Između možeš da radiš dodatno nešto, ako nemaš tad časove".
Uz naporan sportski ritam, akademske obaveze ne popuštaju.
"Ima više smerova. Neki su lakši, a moj smer zahteva da se uloži vreme. Njih ne zanima da li si ti sportista ili ne. Gledaju te kao normalnog studenta, tako da moraš da učiš. Ima neko NCAA pravilo da ne možeš da igraš ako nemaš određene ocene. Posebno mi internacionalci - moramo da idemo na časove uživo. Moje saigračice ne moraju na sve... Ovde je sve uklopljivo, moraš mnogo da radiš, ali ako uspeš - biće nagrađeno".
Daljina zna da zaboli, posebno u trenucima kada zatreba bliskost. Svaki susret čini nostalgiju malo slabijom…
"Dolazila sam dva puta kući od prošlog leta. Nedostaje mi da pričam na srpskom i ljudi generalno. Posebno porodica i prijatelji. Najviše u nekim teškim momentima. Nije lako biti toliko daleko, ali pokušavam da ne mislim o tome jer ako mnogo razmišljam biće još teže. Moji su mi dolazili preko leta, nismo tad imali toliko obaveza. Preko godine ja od 7 do 19h nisam slobodna, tako da ne bih mogla da provodim vreme s nekim ko dođe. A preko leta je bilo moguće, pa smo se družili. Bilo je stvarno super".
Amerika je sigurno donela i trenutke koji se pamte zauvek. Putovanja su često i zanimljiva...
"Bili smo na Havajima, to je bilo nestvarno. Kad putujemo ne idemo turistički, pa ne idemo okolo. Ali, lepo je videti makar kampuse drugih koledža". zaključila je Una.
Bonus video:
