Hrabra je. Jaka. Borac. Rođena pobednica. Zapravo sve te reči nisu dovoljne da opišu koliku snagu ta devojka ima u sebi. Danica Ružić je bila odbojkašica, a najveći trijumf je izvoljevala van sportskog terena. Borila se za život – i pobedila.
Sve je počelo od rutinske operacije meniskusa. Delovalo je bezazleno, ali pretvorilo se u katastrofu. Kako i sama kaže – sasvim slučajno je preživela i spasila nogu amputacije. Za srećan rasplet zaslužni su doktori sa VMA. Koliko su Danici ti lekari značili govori i podatak da su joj nekoliko meseci kasnije bili gosti na proslavi punoletstva.
Zajedno su slavili uspešnu operaciju. Slavili pobedu. Slavili život…
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
“Prošlo je godinu dana od svega toga, a meni kao da je vreme stalo“, izgovorila je na početku intervjua za Meridian Sport mlada Danica Ružić.
U njenom glasu nema tuge. Ton je od starta pozitivan, iako tema nije nimalo laka.
“Uopšte nisam svesna koliko sam jaka. Ti od šoka i ne možeš da budeš slab u tim trenucima. Samo se boriš iz sve snage da izađeš iz te prostorije. Mene su uspavljivali, davali su mi i morfijum i trodone… Nekih stvari se sećam, a neke scene sanjam. Ja nisam ni znala da imam sepsu. Sećam se da je jedan dečko iz Loznice imao sepsu i umro je. Ja da sam znala da je imam, mislim da bih umrla, jer bih psihički skroz pala. Znala sam da imam neku bakteriju i mislila sam da nisam ugrožena. Nisam ni slutila da je moguće da mi amputiraju nogu. Tek kada sam došla kući, roditelji su mi sve to ispričali. Tek tad sam čula sve te teške reči… Oni su mnogo teže preživljavali sve nego ja“.
Problem sa kolenom se javio tokom prošlog avgusta. Nije tada Danici ni na kraj pameti bilo da će joj se život potpuno zakomplikovati.
“Žalila sam se sigurno mesec dana na to… Onda su u septembru počele prijateljske utakmice. Na jednoj od njih krenula sam u desno da odbranim loptu i samo me je zabolelo. Ja sam prodrmala koleno i nastavila da igram. Posle sam otišla kući, pa u izlazak, sve je bilo super. Tek u pet ujutru kada sam se probudila, pokušala sam da savijem koleno i nije moglo. Tad se telo ohladilo. Shvatila sam da sam povređena“.
Kako je vreme prolazilo shvatala je da je situacija sve ozbiljnija.
“Ta utakmica je bila u subotu, u nedelju sam ostala kod kuće, a u ponedeljak je trebalo da idem na trening. Nisam znala ni kako da kažem treneru, kad sam dva dana ranije bila normalna. Krenula sam u halu, jedva sam došla – trebalo mi je pola sata, iako je na deset minuta od mene. Oni su mi rekli da odem u Dom zdravlja. Meni je naticalo koleno, pokušala sam da hladim… Tata me je onda odveo kod jednog prijatelja da pogleda. Stavljao mi je struju da mi bude lakše. On je preporučio jednog doktora, koji je operisao njegove sinove. I tu je onda nastao haos“.
Leteći Nikola Žugić ponovo u Zvezdi: Posle napada Irana na Izrael počeo sam da razmišljam o povratku
Lošu situaciju – zamalo tragičnu – iz jedne privatne klinike u Novom Sadu uspeli su nekako da poprave lekari sa VMA. Znali su koliki je rizik, ali nisu imali dilemu. Uzeli su život mlade odbojkašice u svoje ruke.
“Ja kad vidim sliku moje noge… Stvarno pomislim – svaka čast doktorima šta su oni prihvatili da urade. Baš sam šokirana kad pogledam šta su smeli da urade, šta su oni spasili… Znali su od početka šta rade. Bili su realni, iskreni prema svima nama. Doktor iz Novog Sada nas je lagao. Nije rekao da mi je isekao kvadriceps, nego je to saopštio tek kada je tata došao da plati. Na VMA je bila druga priča, njima sam zaista zahvalna. Javljali su se stalno mojima, znali smo u svakom trenutku kakva je situacija, bili su profesionalni“.
Najveći deo oporavka odradila je baš na beogradskoj klinici.
“Na VMA sam bila od januara do kraja juna. Nisam ležala, nego sam dolazila na terapije. Po ceo dan sam bila tamo, gledala u one zidove. Bilo je baš teško. Ti zidovi su me uvek vraćali psihički korak unazad. Onda su mi predložili da odem u Igalo. Bila sam mesec dana i baš mi je prijalo. Na moru mi se smanjila rana. Otišla sam opušteno, nisam se ni sređivala, a onda me iznenađujuće mnogo ljudi prepoznalo… Čak mi je jedna devojka koja mi je prišla postala i dobra drugarica. Stvarno su svi tokom terapija bili dobri prema meni, šalili su se… Ta bolnica “Sima Milošević” me podsetila na VMA. Kad sam se vratila kući išla sam malo na bazene, družila se… U septembru sam krenula u školu. Živim sama u Obrenovcu, školujem se, a idem i u teretanu pošto su mi mišići atrofirali pa moram da vežbam“.
Boravak u Crnoj Gori joj je mnogo značio…
“Baš sam napredovala. Sad uspevam malo da savijem koleno. Išla sam kod raznih doktora, mnogi se prvi put susreću sa ovom situacijom. I oni ne znaju da li je rešivo, da ću moći da savijem skroz ili će ovako ostati. Rekli su da se pomirim sa tim i da krenem u teretanu… Dugo se bavim sportom pa smatraju da znam te vežbe, da se malo opustim, da ne idem na rehabilitaciju u bolnicu, već da i psihički budem bolje. Bolovi su sve veći i veći, jer savijam nogu. Pokrenuli su se mišići koji nisu dugo. U školi su baš neudobne stolice, svaki drugi odmor moram da ustanem i prošetam. Ubijaju me noge i leđa. Ili mi je noga non stop polusavijena, ili skroz ispravljena. Najmanje me boli kad legnem da spavam, tad se namestim lepo i opustim“.
Kao pozitivnu stavku u svemu ovome vidi školu…
“Sad sam kao svaki drugi đak. Imaju razumevanja kad kasnim, pošto idem peške sa štakom. Sporije… Makar mi je drago što sam se u školu vratila. Baš mi je nedostajalo. Sad imam prijatelje ovde u Obrenovcu. Pomažu mi mnogo… Iznenađena sam da me niko nije uvredio. Nekad nosim pantalone gde se vidi noga, ožiljak i to sve. Sigurno su svi upućeni. Oni mi na primer kupuju užinu, pošto sam baš spora… Nekad me malo i smaraju, jer previše brinu. A ja želim i da budem nezavisna“, uz osmeh priča.
Drugarice je često prodrmaju i podsete šta je preživela.
“Nekad plačem zbog gluposti. Onda mi drugarice kažu: ‘Pa Danice koliko si ti jaka devojka, a plačeš zbog neke sitnice’. Lupam – zbog ocene… Ne vredi. Ja sam sad još osećajnija postala. Uopšte nisam svesna šta sam sve podnela“.
Danica sa 17 godina zapravo nije trebalo da bude ovako jaka. Trebalo je da se igra, da uživa, da bez mnogo razmišljanja odrasta kao sva druga deca… Ne tako davno – ona je bila samo devojčica koja je sanjala veliku karijeru.
“Odbojku sam krenula da treniram sa šest godina u OK Bogatić. Tamo sam i išla u školu. U šestom razredu sam prešla u Rumu, gde sam igrala do prve godine srednje škole. Putovala sam na treninge… Nekad sam igrala primača, posle su me prebacili na libera. Moj poslednji klub bio je TENT, gde je sve i stalo. U međuvremenu bila sam i član reprezentacije. videli su me na nekoj utakmici, pozvana sam na pripreme. Bila sam i na Balkanijadi…“.
Gotovo! Zoran Terzić ponovo selektor Srbije
Na Evropskom prvenstvu 2022. godine proglašena je za najboljeg libera.
“Ta nagrada mi stoji u sobi pored glave. Sve medalje, diplome… Sve je tu. Ili okačeno ili na polici. Od malih nogu sam bila ubeđena da ću igrati za Srbiju. Možda na mom petom treningu sam tati rekla: ‘Da li možeš da me upišeš u reprezentaciju’. On je bio šokiran pitanjem, ja sam ponovila… Rekao je da hoće. Stvarno sam mnogo trenirala i jedva čekala da dođe taj poziv. Da postanem poznata… Bila sam samouverena od početka. I eto…“.
Karijera jeste kratko trajala – ali uspomene za ceo život su ostale.
“Joj poseban je osećaj kad krene himna… Uvek sam drhtala, to je bilo strašno. U glavi su mi bili moji snovi, moje reči koje sam izgovarala kao mala, moji roditelji. Koju god sam utakmicu igrala, a čula se himna, u glavi su mi bili roditelji. Uvek sam se trudila da se dokažem, da vide da je vredelo sve to što smo uložili… Imala sam i neki inat“.
Umesto da nastavi da proslavlja medalje, morala je da se bori za život. Baš zato je i proslava 18. rođendana bila posebna…
“Prvo nisam htela da slavim. Ali, onda sam eto zakazala. Mislila sam za mlađe samo jedan dan. Tata je rekao da ne može samo tako, nego da ćemo dva dana. Mi smo najmanje slavili moj rođendan… Slavili smo nešto drugo. Taj drugi dan sam pravila za starije, bili su doktori, treneri. Svi lekari su me ispoštovali. Bio je profesor Stepić. Mnogo emocija, svi smo plakali. Doktor je držao govor, nikad to sve neću zaboraviti…“.
Nije svaki dan lak, ali pokušava da pronađe motiv da svakog jutra ipak ustane kao pobednica.
“Ja svakog dana imam bolove. Kad bih gledala to – onda nigde ne bih išla. Stvarno sam tip koga ne drži mesto, nema me kod kuće. Kad dođem kod mojih, odmah idem negde… Teram sebe, a više ne znam koja mi je granica. Stalno je pomeram. Ne mogu baš previše da šetam, ali izlazim, idem na kafe, idem u šoping… Idem svuda, samo malo sporije“.
Borba sa samom sobom je svakodnevna. Pitanje je i kada će Danicu sasvim udariti realnost u glavu…
“Joj, pomalo me i stiže, iskreno. Sad već popuštam. Iako se uglavnom zezam, malo malo pa me preseče. Valjda i zbog ljudi oko mene. Mnogi su bezosećajni, glume da su dobri, a ustvari nije tako. Mene to pogodi… Imala sam mnogo prijatelja, sad jedva pet drugarica. Ne želim da imam oko sebe ljude za kojima treba da trčim. Dok sam bila u bolnici, svi su bili bajni i sjajni. To mi je mnogo krivo. Tek kad se desi nešto loše, onda su oko tebe i brinu, sve super. A čim si ti malo bolje, čim izlazim, sređujem se, onda nema nikoga pored mene“.
Trenutno je četvrta godina, tako da uskoro dolazi na još jednu životnu raskrsnicu. Pošto joj je san o odbojkaškoj karijeri srušen, mora da bira novu profesiju.
“Ranije sam htela fizoterapeut da budem, ali pošto mi se ovo dogodilo, shvatila sam da nikome u životu ne bih poželela da bude fizioterapeut. Razmišljam da upišem psihologiju. Ja pored svega što mi se desilo stalno tešim nekoga. Iako je možda meni ko zna koliko teže u tom momentu. Mnogo sam naučila iz svoje situacija. Razumem ljude oko sebe i mislim da bih se pronašla u toj profesiji. Mene odmara kad mi se ljudi ispovede… Za ova tri meseca sam tako odrasla“.
Nije se plašila Ružićeva ni da potraži stručnu pomoć…
“Kod mojih u kući ja sam jedino dete koje je pozitivno non stop. A čim sam nervozna, znači da ću plakati. Onda svi oni budu katastrofa, padnu sa mnom. Mama me vodila kod psihologa. Pričale smo, isplakala sam se, usmerila me kako da razmišljam… Shvatila sam da treba sama u glavi da rasčistim. Rekla mi je da ne postavljam pitanja – zašto meni, kako meni, zbog čega… Ne vredi razmišljati o tome. Mada, ja i bežim od realnosti. Čim mi je loše, tražim nešto da me zabavi, da skrenem misli i onda se resetujem“.
Kad je odbojka u pitanju – više ta tema nije glavno interesovanje.
“Nekako sam se isključila. Pogledam neke informacije po stranicama na Instagramu. Razmišljala sam da odem na treninge, ali nešto me guši… Ne mogu. Znam da će mi biti teško da vidim da igraju, a ja ne mogu ni da potrčim. To bi me slomilo. Svi će da mi priđu, da me pitaju nešto. Pitaće me šta ću da upišem, svašta nešto… A ja to ne mogu podneti. Kad bi me zagrlilo njih deset, ja bih se raspala skroz. I onda odlažem. Otići ću sigurno nekad, ali sad non stop odlažem. Kao mogla sam danas, pa mogu sutra i onda sve tako...”.
Bonus video:
Boza Stefanovic
Tuga, tako da se završi karijera jedne tako uspešne odbojkašice, nesreća ogromna i gubitak za naš sport zbog greske lekara
brankostupica
Ništa nije “slučajno”, Bogu hvala…